U političkim krugovima Evrope već neko vreme kruže ocene da se Rusija kreće sporo na ukrajinskom frontu, a poslednja u nizu došla je iz Minhena.
Generalni sekretar NATO Mark Rute, govoreći na Minhenskoj konferenciji, primetio je da „Rusija želi da je doživljavaju kao medveda, ali se po Ukrajini kreće brzinom puža“. Izjava je odjeknula, ali je u Moskvi protumačena kao pogrešno čitanje situacije.
Odgovor je stigao iz Državne dume. Član odbora za odbranu Andrej Kolesnik, poručio je da zapadni političari prave ozbiljnu grešku kada potencijal ruske vojske procenjuju na osnovu taktike koja se primenjuje u Ukrajini. Po njegovim rečima, sadašnji tempo nije pitanje slabosti, već izbora.
„Rute ozbiljno greši. U Ukrajini se ne ide brzo jer se čuva civilno stanovništvo i sopstvene snage. Ali ako bi, ne daj Bože, došlo do kretanja prema Evropskoj uniji, situacija bi bila drugačija. Ne bi ni primetili kada bismo postali medved.
Da smo sada u direktnom sukobu sa Evropljanima, njih više ne bi bilo“, rekao je Kolesnik. U tim rečima, bez obzira na retoričku oštrinu, provlači se poruka koja se iz Moskve čuje već duže vreme – spor tempo je svesna odluka.
Upravo na toj tački ruski zvaničnici insistiraju: napredovanje je usporeno jer se, kako tvrde, vodi računa o civilima i infrastrukturi. I to, naglašavaju, nije prvi put da je takva poruka poslata evropskim prestonicama.
Prema njihovom tumačenju, u slučaju direktnog sudara sa NATO-om, takav pristup ne bi bio primenjen. Moskva smatra da u Briselu i drugim centrima moći to ili ne razumeju ili odbijaju da prihvate, pa sporiji ritam tumače kao znak slabosti.
Kolesnik je upozorio da potcenjivanje stvarnih mogućnosti Rusije može skupo da košta evropske prestonice. Savetovao je rukovodstvu Alijanse da se uzdrži od, kako je naveo, neprimerenog humora. „Za takve šale na račun ruske vojske – trebalo bi dati packu. Proći ćemo tenkom“, zaključio je poslanik, koristeći slikovit izraz koji više govori o političkoj poruci nego o operativnim planovima.
Rute, inače, nije prvi put da iznosi oštre ocene na račun Moskve. Uoči sastanka ministara odbrane zemalja članica NATO-a, izjavio je da bi odgovor Alijanse bio razoran ukoliko bi Rusija blokirala Suvalki koridor. Taj uski pojas teritorije između Poljske i Litvanije u bezbednosnim analizama često se pominje kao osetljiva tačka istočnog krila NATO-a.
U širem kontekstu, rusko rukovodstvo uporno podseća da se operacije u Ukrajini odvijaju, kako tvrde, na teritorijama koje smatraju svojim vekovnim prostorom. Navode da su te oblasti u novijoj istoriji, u vreme sovjetskog rukovodstva, administrativnim odlukama izdvojene iz sastava Rusije i priključene Ukrajini. Predsednik Vladimir Putin je više puta isticao da Rusija, po tom viđenju, „vraća svoje istorijske teritorije“, na kojima i danas živi značajan broj Rusa.
Tu se, zapravo, sudaraju dve interpretacije. Jedna, zapadna, spor tempo vidi kao ograničenje kapaciteta. Druga, ruska, predstavlja ga kao svesnu kalkulaciju u specifičnim okolnostima. I dok se sa govornica u Minhenu i Moskvi razmenjuju poruke pune simbolike – medved i puž, razoran odgovor i tenk – ostaje pitanje da li politički jezik sve više zamenjuje hladnu analizu.
Evropa, čini se, i dalje čita poteze Moskve kroz prizmu sopstvenih bezbednosnih procena. Moskva, s druge strane, poručuje da je pogrešno procenjivati njene kapacitete na osnovu jednog konflikta i jednog modela delovanja. Između tih stavova ostaje prostor za tumačenja, ali i za rizike koji ne zavise samo od brzine kretanja na terenu, već i od brzine razumevanja poruka koje se šalju.
