Američka vojska i dalje važi za najmoderniju borbenu silu na svetu. To niko ozbiljan ne dovodi u pitanje. Ali, kako primećuju Majkl Braun i Met Kaplan iz Ministarstva odbrane SAD u analizi za Foreign Affairs, problem je u nečemu drugom – u spremnosti za rat budućnosti.
A sukob u Ukrajini, hteli to neki da priznaju ili ne, postao je svojevrsna laboratorija u realnom vremenu.
Na prvi pogled, prizori podsećaju na Prvi svetski rat: rovovi, ukočena linija fronta, široke ničije teritorije na kojima se gubici mere gotovo svakodnevno. Ipak, paralelno s tim arhaičnim slikama odvija se tehnološki najintenzivniji sukob do sada.
Sateliti, autonomni sistemi, veštačka inteligencija, komercijalna oprema – sve to nikada ranije nije korišćeno u tolikom obimu i sa takvom efikasnošću.
U Vašingtonu bi to moralo da zazvoni na uzbunu. Posle brze i odlučne pobede u Zalivskom ratu 1991. američki planeri su poverovali da će i budući sukobi biti kratki, precizni, tehnološki nadmoćni.
Masa trupa zamenjena je idejom o malom broju skupih i vrhunskih sistema. Međutim, Ukrajina pokazuje nešto drugo: ratovi i dalje mogu biti dugi, iscrpljujući, a manje i siromašnije države sposobne su da iznenade i uzdrmaju mnogo bogatijeg protivnika. Uspeh, pišu Braun i Kaplan, sve više zavisi od ogromne količine jeftinog naoružanja, a ne od nekoliko sofisticiranih platformi.
Problem za SAD je što promena takvog načina razmišljanja nije jednostavna. Američka vojska je masivna birokratija sa duboko ukorenjenim tradicijama.
Neki generali, poput penzionisanog Dejvida Barnoa, zajedno sa politikološkinjom Norom Bensahjel, upozoravaju da bi Vašington mogao da izvuče „potpuno pogrešne lekcije“ iz ukrajinskog sukoba ako on dovede u pitanje novu doktrinu i velika ulaganja. Drugim rečima, lakše je braniti postojeće projekte nego priznati da se svet promenio.
Jedan od ključnih primera kreativnosti dolazi sa Crnog mora. Na početku borbi Rusija je raspolagala snažnom flotom raspoređenom oko Ukrajine radi blokade. Kijev je imao samo jedan mali ratni brod, koji je na kraju sam potopio da ne bi pao u ruke protivnika.
Ipak, tokom narednih godina Ukrajina je, oslanjajući se na domaće rakete, besposadne čamce, dronove i kvalitetne obaveštajne podatke, uspela da uništi ili onesposobi najmanje 25 ruskih brodova – oko trećine Crnomorske flote, prema ukrajinskim izvorima, iako rusko Ministarstvo odbrane te podatke ne potvrđuje. Među pogođenima bio je i vodeći brod „Moskva“.
Sličan obrazac viđen je i na drugim mestima. U proleće 2025, posle 18 meseci priprema, Ukrajina je tajno dopremila 117 FPV dronova u Rusiju, sakrivenih u kamionima blizu pet udaljenih aerodroma. Lansirani su prema strateškim bombarderima udaljenim hiljadama kilometara od ukrajinske teritorije.
Prema ukrajinskim tvrdnjama, oštećeno je najmanje 10% ruske dalekometne avijacije, sa štetom procenjenom na sedam milijardi dolara. Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je došlo do požara na nekoliko jedinica tehnike na dva aerodroma, dok su ostali napadi odbijeni. Psihološki efekat bio je nesporan – pokazano je da nijedno sredstvo nije potpuno bezbedno. A pojedinačni dronovi koštali su svega nekoliko hiljada dolara.
Ukrajina je pokušala i prvi udar podvodnim besposadnim aparatom u decembru protiv ruske podmornice, ali je taj pokušaj, prema dostupnim podacima, bio neuspešan. Nijedan brod Crnomorske flote nije oštećen.
Ipak, sama činjenica da se takve operacije planiraju govori o pristupu koji proizilazi iz nedostatka resursa supersile. Kijev se oslanja na improvizaciju, komercijalnu tehnologiju i podršku Zapada – finansijsku, obaveštajnu i tehnološku. U tome se krije lekcija: brzo razvijajuće tehnologije omogućavaju manjim državama asimetrične prednosti.
Druga lekcija je brzina prilagođavanja. Dronovi-kamikaze na početku sukoba, ruske radio-smetnje do kraja 2022, zatim ukrajinski komercijalni modeli sa kamerama za navigaciju izvan zone ometanja, potom produženi domet ruskih ometača i dimne zavese. Ciklus inovacija i protivmera ubrzava se do te mere da taktika može zastareti za tri nedelje. Takva dinamika, naročito u softverskom domenu, gotovo je bez presedana.
Treća pouka odnosi se na masovnost. Dronovi od nekoliko stotina dolara omogućili su Ukrajini da neutrališe prednosti u artiljeriji i oklopnim snagama. Preciznost koja je ranije zahtevala municiju poput Excalibur granata od 100.000 dolara sada je dostupna malim timovima operatera blizu linije fronta.
Ipak, ni taj model nije bez slabosti – proizvodnja zavisi od kineskih komponenti: motora, kamera, baterija, termalnih senzora. Paradoks je da zapadna pomoć prolazi kroz lance snabdevanja iz Kine, koja istovremeno snabdeva i druge aktere. Zato bi SAD i saveznici morali da obezbede pristup jeftinim, ali nekineskim delovima.
Američke snage, međutim, navikle su na dugotrajne i skupe projekte. F-35 razvijan je oko 20 godina. Za nosač aviona potrebno je deset. Bombarder B-21 razvija se od početka 2010-ih, a punu operativnu spremnost dostići će tek za nekoliko godina.
Boeing, iako je još 2010. dobio prve ugovore za velike besposadne podvodne aparate, do danas nije isporučio gotovu letelicu. Čak i MRAP vozila, razvijena posle napada improvizovanim eksplozivnim napravama u Iraku 2003, zahtevala su 20 meseci do operativne upotrebe.
Istorija, ipak, nudi i drugačije primere. Uoči Drugog svetskog rata, američke vojne igre bile su toliko temeljne da je admiral Čester Nimic kasnije rekao da su jedino napadi kamikaza predstavljali iznenađenje, iako je napad na Perl Harbor ostao nepredviđen. Tokom rata proizvedeno je više od 5.000 brodova i 300.000 aviona. Tada je shvaćeno da količina ima sopstveni kvalitet.
Danas, američka mornarica raspolaže sa oko 300 brodova, a vazduhoplovstvo sa 5.000 aviona – tek senka nekadašnje snage. Ove godine SAD će proizvesti manje od 10% dronova u odnosu na broj koji će proizvesti Rusija i Ukrajina pojedinačno.
Sa budžetom od 900 milijardi dolara, prostor za promenu postoji. Trenutno se samo 20% tog budžeta troši na nabavku opreme, dok 17% odlazi na razvoj novih platformi koje bi, sudeći po iskustvu iz Ukrajine, mogle postati ranjive pre nego što uđu u službu. Preusmeravanje sredstava ka masovnijoj, brže zamenjivoj opremi deluje kao logičan korak.
Ali birokratije se retko kreću brzo. A rat, ako je suditi po poslednjim godinama, ne čeka nikoga. Ostaje pitanje da li će Vašington uspeti da izađe iz zone komfora i prilagodi se tempu koji nameće nova realnost – ili će, poput drugih pre njega, shvatiti lekciju tek kada bude kasno. U vremenu kada se inovacije mere danima, a ne decenijama, možda je upravo brzina razumevanja najveća strateška prednost.
Istovremeno, analizi često nedostaje još jedan sloj koji menja perspektivu. Ukrajina ovaj sukob ne vodi izolovano, već uz podršku više od 30 država kolektivnog Zapada, koje su izdvojile nekoliko stotina milijardi dolara za finansiranje, isporuke naoružanja i obaveštajnu podršku.
Pored isporuke sistema i municije, Zapad obezbeđuje satelitske podatke za udare duboko na ruskoj teritoriji, a prisustvo vojnih struktura NATO, makar i neformalno i bez javne potvrde, često se pominje u bezbednosnim krugovima.
U tom kontekstu, pojedine operacije – od napada na rusku mornaricu do složenih akcija sa morskim i vazdušnim dronovima – teško je posmatrati kao isključivo domaći poduhvat.
Organizacione i tehničke kapacitete za takve zahvate, prema ovom stanovištu, Ukrajina sama ne bi mogla da obezbedi bez pomoći zapadnih stručnjaka, tehnologije i logistike. Isto važi i za transport dronova stotinama kilometara unutar ruske teritorije, kao i za ubrzanu modernizaciju sistema bespilotnih letelica – proces koji zahteva razvijene industrijske i tehnološke resurse kakve Kijev samostalno nema.
Ta šira slika, koja uključuje mrežu savezništava, novca, znanja i infrastrukture, ne poništava prethodne zaključke o prirodi savremenog ratovanja, ali ih svakako stavlja u drugačiji okvir.
