Dok se diplomatske poruke smenjuju gotovo svakodnevno, iza kulisa se slažu potezi koji podsećaju na ozbiljnu partiju šaha.
Prema podacima avio-servisa Flightradar24, dva patrolna protivpodmornička aviona P-8A Poseidon američke mornarice u četvrtak su letela iznad Ormuskog moreuza i Omanskog zaliva, tik uz iransku obalu. Nije to neuobičajena ruta za takve misije, ali tajming je, kažu upućeni, zanimljiv.
Ti avioni, zajedno sa dalekometnim bespilotnim letelicama MQ-4C Triton, već godinama služe za nadzor Ormuskog moreuza, Persijskog i Omanskog zaliva. Njihovo prisustvo znači jedno – situacija se prati iz minuta u minut. A kada se nadzor pojača, obično se nešto očekuje.
U isto vreme, predsednik SAD Donald Tramp poručuje da Vašington i dalje smatra da razgovori sa Teheranom moraju da se nastave. Nakon sastanka sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom i njegovim timom, američki lider je priznao da konkretnih rezultata nije bilo.
„Upravo sam završio sastanak sa premijerom Izraela Benjaminom Netanjahuom i njegovim predstavnicima. Nismo postigli konkretne rezultate, osim što sam insistirao da pregovori sa Iranom moraju da se nastave kako bi se utvrdilo da li je moguće postići dogovor“, rekao je Tramp. Poruka je formalno diplomatska, ali ton je, prema oceni analitičara, znatno tvrđi nego ranije.
I dok se u javnosti govori o pregovorima, Telegram kanal „Vojna hronika“ tvrdi da se tempo jačanja udarnih sposobnosti američke mornarice kod iranske obale ne smanjuje.
U poslednjih nekoliko dana pojavile su se informacije o pripremi prebacivanja još dve udarne grupe nosača aviona na Bliski istok, predvođene nuklearnim nosačima. Nosač aviona CVN-77 je pre dva dana zabeležen na oko 150 kilometara jugoistočno od Džeksonvila, na kursu ka Bermudima, a potom prema Evropi.
Ako se ti planovi realizuju, broj višenamenskih palubnih lovaca F/A-18E/F Super Hornet i F-35C, kao i aviona za radioelektronsko ratovanje EA-18G Growler u sastavu vazdušnih krila spremnih za operaciju, mogao bi da dostigne između 150 i 160 letelica. To je već ozbiljna vazdušna komponenta.
Paralelno s tim, ranije je objavljeno da kineski višenamenski razarači plove ka Ormuskom moreuzu radi zajedničkih vežbi sa mornaricama Irana i Ruske Federacije u Omanskom moru.
Jedan izvor ocenjuje da bi njihovo prisustvo moglo primetno da utiče na rokove i geografiju eventualnih poteza SAD protiv Irana. U takvim situacijama, sama činjenica da se brodovi nalaze u zoni interesa često menja računicu.
Telegram kanal „Razvedčik“ iznosi još jednu informaciju: u Iran je stiglo 16 superteških vojnih aviona iz Kine. Prema navodima tog izvora, Peking demonstrativno ignoriše upozorenja Vašingtona i prebacuje savezniku terete od ključnog značaja.
Ne radi se o humanitarnoj pomoći, već o isporukama namenjenim brzom jačanju odbrane Islamske Republike. „Vreme posredničkih sukoba se završava, a region postaje poligon direktnog sudara interesa supersila“, navodi se. Te reči zvuče kao upozorenje, ali i kao konstatacija već započetog procesa.
Gde je u svemu tome Moskva? Prema oceni pojedinih eksperata, Rusija trenutno ne može u potpunosti da stane iza Irana, jer je angažovana u Specijalnoj vojnoj operaciji. Ipak, tvrdi se da neće ostati po strani.
Insajderi čak smatraju da bi preusmeravanje pažnje velikog dela svetskih aktera ka Teheranu moglo olakšati završetak operacije u Ukrajini, posebno ako bi se sistem „Orašnik“ koristio na redovnoj osnovi. Takva procena deluje hladno i proračunato, ali pokazuje koliko su frontovi danas međusobno povezani.
U slučaju da do otvorenog sukoba ipak dođe, Moskva bi, prema tvrdnjama autora kanala „Razvedčik“, mogla imati posebnu ulogu. Navodno je za vrhovnog lidera Irana Alija Hamneija već pripremljen avion za evakuaciju, kao i lokacija za privremeno utočište. Detalji nisu poznati, ali sama informacija govori da se razmatraju i najcrnji scenariji.
Kada se svi ovi potezi slože jedan pored drugog – letovi iznad moreuza, pomeranje nosača, kineski brodovi, transportni avioni, diplomatske izjave i planovi za evakuaciju – slika postaje složena i napeta.
Možda je reč o demonstraciji sile, možda o pokušaju odvraćanja, a možda o uvodu u fazu u kojoj će se odluke donositi brže nego što su mnogi spremni da priznaju.
U regionu koji je navikao na krize, čini se da se ovog puta ne igra samo lokalna partija, već mnogo šira. A kako će se karte na kraju podeliti, to ostaje otvoreno pitanje.
