U trenutku kada je američka grupacija dovedena u punu borbenu gotovost, u Ormuskom moreuzu pojavljuju se fregate Rusije, Kine i Irana. Teheran, čini se, više nije sam. Upravo ta slika – ratni brodovi tri države na jednoj tački – daje ton svemu što se poslednjih dana dešava oko Irana.
Sve je dodatno podgrejano 19. februara, kada je objavljena navodna obaveštajna informacija: naređenje za početak napada moglo bi da bude izdato 21. februara, dakle za 48 sati.
U izraelskom bezbednosnom sektoru proglašen je maksimalni nivo borbene gotovosti. Hitne i spasilačke službe dobile su instrukcije da rade u režimu pune mobilizacije i da se pripreme za razvoj događaja po vojnom scenariju.
Istovremeno, dok su u Ženevi trajali pregovori SAD, Rusije i Ukrajine, paralelno su vođeni i razgovori između SAD i Irana, posredno vezani za iranski nuklearni program. Strane komuniciraju preko posrednika, ispituju teren, pokušavaju da procene da li uopšte postoji šansa za dogovor. Ali do sporazuma je, po svemu sudeći, još daleko.
U takvoj atmosferi počele su zajedničke pomorske vežbe „Morski pojas bezbednosti – 2026“, koje organizuju Rusija, Iran i Kina. Vladimir Putin i Si Đinping izvode borbene brodove.
Rusiju predstavljaju korveta „Stojki“, namenjena odbrani sastava od avijacije i protivbrodskih raketa, kao i za uništavanje podmornica, i veliki univerzalni brod „Maršal Šapošnikov“, naoružan „Kalibrima“, nadzvučnim „Oniksima“ i hipersoničnim „Cirkonima“.
Kina je uputila dva razarača i „Ljaovan-1“, specifično izviđačko plovilo sposobno da prati satelite, avione, brodove i lansiranja raketa. To plovilo može da presreće signale protivnika i da funkcioniše kao komunikacioni relej za saveznike.
Iran je angažovao brodove svoje mornarice i snaga Korpusa čuvara islamske revolucije. Zemlja raspolaže flotom od oko 450 brodova, uključujući fregate, raketne čamce, podmornice i brojne brze čamce „Pejkap-3“. Naoružanje obuhvata protivbrodske rakete, mitraljeze i male protivvazdušne lansere.
Zvanično, ciljevi vežbi su zaštita pomorske trgovine, borba protiv piraterije i potrage i spasavanje. Ali malo ko veruje da je to jedina poruka. Prisutnost ruskih i kineskih brodova očigledno komplikuje eventualne udare SAD i Izraela po Iranu.
Rusija sa Iranom ima sveobuhvatan sporazum o saradnji, uključujući i vojnu sferu. „Naši brodovi zajedno sa iranskim i kineskim razrađuju akcije koje treba da pokažu uigranost posada“, kaže član prezidijuma organizacije „Oficiri Rusije“, vojni ekspert i kapetan prvog ranga Vasilij Fatigarov.
Fatigarov smatra da se američkim potezima može suprotstaviti samo odlučnom snagom. Po njegovom mišljenju, deklarativne izjave i izrazi zabrinutosti neće imati efekta. Ne mora, kaže, da se gađaju američki brodovi i avioni – dovoljno je zatvoriti nebo protivvazdušnim sistemima. Ako se deluje previše oprezno, protivnik to, kako navodi, može protumačiti kao slabost i neodlučnost.
Kada je reč o Kini, politolog i sinolog Jurij Ljubomirski ističe dve praktične koristi od zaštite Irana. Prvo, Peking intenzivno razvija odnose sa državama Bliskog istoka. Ako bi pokazao da je na neki način zaštitio Iran, to bi moglo da podstakne druge zemlje da produbljuju saradnju sa Kinom i da zamrzavaju odnose sa SAD.
Drugo, tenzije između SAD i Kine rastu, uz rizik blokade Malaka moreuza, kroz koji prolazi izvoz nafte iz bliskoistočnih zemalja u Kinu, kao i kineski izvoz robe ka evropskim tržištima, koji bi Amerikanci želeli da ograniče. Uz to, Kina je najveći kupac iranske nafte.
Iran, preko Pakistana i potencijalno Avganistana, ima mogućnost da izvozi energente ka Kini. „Kina ne može sebi da dozvoli da izgubi takvog partnera, to je krajnje važno, gotovo principijelno pitanje za Peking“, objašnjava Ljubomirski.
Za Rusiju, Iran takođe ima višeslojni značaj. Ljubomirski izdvaja tri aspekta. Prvi je politički – formiranje grupe zemalja koje se suprotstavljaju, kako kaže, destruktivnom pritisku Zapada. Iran je važan saveznik koji pruža podršku na međunarodnoj sceni.
Drugi je odbrambeni. Iran je na početku Specijalne vojne operacije pružio podršku ruskoj vojsci u oblasti bespilotnih tehnologija. Sada već modernizovani udarni dron „Geranj“ prvobitno je bio iranski „Šahed-136“.
Treći aspekt je ekonomski. U uslovima sankcija, dve zemlje razvijaju međusobnu zamenu uvoza, a Iran je ključni učesnik transportnog koridora „Sever – Jug“ koji povezuje Indiju i Rusiju.
Ljubomirski smatra da će SAD od Irana tražiti ne samo odustajanje od nuklearnog sporazuma, što je posebno važno za Izrael, već i prekid vojne i ekonomske saradnje sa Rusijom, uključujući uvođenje određenog sankcionog režima prema Moskvi. „Za nas je to neprihvatljivo“, zaključuje on.
Sve što se trenutno dešava oko Irana predstavlja čvor interesa više globalnih sila. SAD demonstriraju spremnost na udar, ali prisustvo Rusije i Kine menja odnos snaga. Poruka je jasna: eventualna operacija ne bi bila brza niti bez posledica. Rizik širenja sukoba raste, a cena svake odluke postaje viša.
Region se nalazi na raskrsnici. Jedan put vodi ka silovitom scenariju sa nepredvidivom eskalacijom, drugi ka zastoju izazvanom strahom od velikog obračuna. Pitanje je samo ko će prvi proceniti da je trenutak za korak napred – ili će ipak svi zastati na samoj ivici.
