Postoji tajni globalni sud na kom korporacije mogu da tuže države i od njih dobiju milijarde dolara i istovremeno izbrišu i svoje kriminalne aktivnosti.
Ako neka strana kompanija tuži čitavu državu zbog toga što ju je omela u sticanju profita, da bi se država odbranila morala bi da plati basnoslovnu sumu za advokate, pa najčešće čak i u slučaju pobede imala bi ogromne gubitke.
Na tom sudu odluke ne donose sudije, već advokati specijalizovani za međunarodno trgovačko pravo i to iza zatvorenih vrata.
U pitanju je kontroverzni pravni mehanizam poravnanja u sporu između investitora i države, poznatiji kao ISDS (Investor-state dispute settlement).
Mehanizam ISDS se spominje u okviru mnogih međunarodnih trgovinskih sporazuma, pa i Transatlantskog trgovinskog sporazuma (TTIP) između EU i SAD.
On je toliko moćan da i sama pretnja njime može da utiče na države da pređu preko svojih zakona.
Postoje primeri u kojima su čelnici nekih stranih kompanija, koji su u nekoj državi čak bili osuđeni na zatvorsku kaznu, pokrenuli tužbu protiv države i na kraju izbegli tu kaznu.
ISDS je arbitracija na globalnom nivou osmišljena da rešava sporove između država i stranih kompanija koje posluju unutra granica tih država.
Kada kompanija tuži državu, taj slučaj se iznosi pred tribunal koji čine tri arbitra – najčešće privatni advokati.
Kompanija određuje jednog advokata, država drugog, a zajedno biraju trećeg.
Sistem je nastao 1950. godina sa ciljem dobrobiti i za države u razvoju i za strane države koje žele da investiraju u njih.
Kompanije bi imale pravednog, neutralnog arbitra u slučaju da joj državni režim uzme imovinu ili ima diskriminatorni odnos protiv nje, a u korist domaćih kompanija. I države bi dobile puteve, bolnice ili fabrike koje bi te strane korporacije onda gradile.
[adsenseyu1]
Međutim u poslednje dve decenije taj sistem se pretvorio iz sredstva, koje se retko koristilo i to u krajnjem slučaju kada bi država činila veliku štetu kompanijama, u moćan alat koji korporacije sve više koriste i to često i protiv javnih pravila za koje tvrde da štete njihovom profitu.
Sistem je takav da se mnogi procesi vode u tajnosti, pa nije moguće znati koliko ima takvih slučajeva, ali njihov broj sve više raste.
Od oko 700 javnosti poznatih slučajeva više od desetine je pokrenuto samo protekle godine, prenosi „BuzzFeed News“. Sami arbitri odnosno advokati utiču na ekspanziju ovih tužbi, pa i pronalaze nove načine da koriste ISDS kako bi ostvarivali veću zaradu. Oni kompanijama predlažu ISDS kao odmazdu protiv vlada.
Neke od njihovih ideja su: Tužiti Libiju jer nije zaštitila naftna postrojenja tokom građanskog rata; tužiti Španiju jer je smanjila podsticaje kompanijama koje se bave solarnom energijom, nakon što je vlada usled recesije morala da smanji troškove; Tužiti Indiju jer je dozvolila lokalnim kompanijama da prave jeftinije verzije lekova protiv raka i time oštetila strane kompanije.
Protivnika ISDS ima svuda u svetu i među mnogim političarima i među levičarima i među desničarima. Njihova najveća briga je ta da bi mehanizam mogao dovesti do toga da korporacije utiču na menjanje zakona od javnog značaja kao što su zabrana upotrebe opasnih hemikalija ili podizanje minimalne zarade. Mehanizam ISDS itekako može da posluži kao štit od optužbi protiv vlasnika i šefova korporacija, koji su umešani u neke kriminalne radnje.
Pregledanjem oko 300 tužbi koje su javno dodstupne, a koje su nastale u proteklih pet godina otkriveno je 35 slučajeva u kojima je kompanija ili njen čelnik, koja je pokrenula tužbu protiv države, prethodno optužena za krimnalne radnje kao što su pranje novca, manipulacija berzom, pronevera, korupcija, ratno profiterstvo i prevara.
Među njima je banka na Kipru koju je vlada SAD optužila za finansiranje terorista i organizovanog kriminala, naftna kompanija optužena za proneveru miliona dolara u državi Burundi i ruski oligarh Sergej Pugačev, poznat kao „bankar Kremlja“.
Većina ovih slučajeva još uvek traju, a advokati za njih dobijaju brdo novca i od kompanija i od država, odnosno poreskih obveznika. Rusija je za jednu tužbu svom advokatu platila 27 miliona dolara, a Turska oko 25 miliona, to su međutim podaci samo nekih od poznatih slučajeva.
Mnoge kompanije tuže države čiji su sada već srušeni režimi zajedno sa kompanijama krivi za korupciju.
Takav primer je tužba Huseina Sadžvanija iz Dubaija, mogula koji se bavi nekretninama, a koju je podneo protiv Egipta.
On je 2006. godine za vreme vladavine Hosnija Mubaraka u Egiptu sa vladom sklopio ugovor po kojem je po veoma niskoj ceni dobio veliko zemljište na kom ni godinama kasnije nije počeo izgradnju najavljivanih vila, šoping centara, parkova itd.
Kada je pao Mubarakov režim, a na vlast došla Muslimanska braća 2011. godine, egipatski sud je na pet godina zatvora osudio Sadžvanija i bivšeg ministra sa kojim je potpisao sporan ugovor na štetu Egipćana. Bivši ministar je, kako se saznalo potpisao ugovor o prodaju zemlje po tri puta manjoj ceni od one koju je zakon predviđao.
Sadžvani je morao da vrati zemlju i plati i kaznu.
Međutim, on je tada po mehanizmu ISDS tužio Egipat. Argument njegovog advokata bio je taj da je tadašnja vlada Egipta dala svoj blagoslov i da je zato ugovor bio potpuno ispravan. On je slučaj izneo izvan jurisdikcije egipatskog pravosuđa i stavio u ruke trojice advokata-arbitara koji su u Parizu odlučivali.
Egipat koji je grcao u problemima odlučio je da se nagodi, jer se suočavao sa mogućim ogromnim gubicima. Uslovi nagodbe su tajni, ali je Sadžvani izašao kao pobednik, On je morao da plati egipatskoj vladi mnogo manji iznos nego što bi je dugovao za zemljište, a za uzvrat Egipat je morao da odbaci presudu protiv njega i obustavi sve istrage njegovih drugih poslova u toj državi.
Sadžvani je i danas uspešan biznismen, a nalazi se u vrhu najbogatijih ljudi sveta.
Kad se sve uzme u obzir, nije ni čudo što je mehanizam ISDS jedan od kamena spoticanja u pregovorima o međunarodnim trgovinskim sporazumima.
(Blic)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
