Moskva je sebi za doglednu budućnost postavila smeo i veliki cilj — stvaranje Velike Evroazije, tvrdi analitičar lista „Azija tajms“ Pepe Eskobar. U toj potpuno novoj paradigmi Rusija ima posebnu ulogu mosta koji povezuje ekonomske, političke i kulturne sisteme raznih zemalja, navodi on.
U akademskim krugovima Rusije i na najvišem nivou već nekoliko godina se razgovara o konceptu takozvane Velike Evroazije. Veoma je verovatno da će ta ideja ući u osnovu ruske spoljne politike u doglednoj budućnosti, navodi Eskobar.
[adsenseyu1]
On podseća da nije bilo slučajno to što je još 2016. godine na Peterburškom ekonomskom forumu predsednik Rusije Vladimir Putin izneo inicijativu da se formira „veliko evroazijsko partnerstvo“.
Koncepcija Velike Evroazije izgrađena je na ideji širenja Rusije ka istoku, odnosno Aziji, „središtu ekonomskog i tehnološkog tržišta budućnosti“, navodi Eskobar.
Prema njegovim rečima, veliku ulogu u ostvarivanju te ideje treba da odigra prihvatanje kineske inicijative „Jedan pojas – jedan put“. Ipak, ukazuje Eskobar, čvrsto strateško partnerstvo s Pekingom ne znači da je Moskva spremna da odustane od istorijskih veza s Evropom.
Autor teksta naglašava da ruski eksperti, posebno na Dalekom istoku, odlično razumeju da je evrocentrizam prilično jak u velikom delu ruske elite. Tri veka je gotovo ceo ekonomski, demografski i ideološki sistem Rusije bio isprepletan s Evropom. Rusija je od zapadnih suseda pozajmila mnoge aspekte kulture i sistem vojne organizacije.
Tek sada, međutim, napominje autor, pristalice ideje o Velikoj Evroaziji smatraju da je došlo vreme da Rusija zauzme svoju jedinstvenu poziciju na raskrsnici mnogih civilizacija i da postane ne samo mesto koje omogućava trgovinu i uzajamne veze, nego i istinski most za različite kulture.
Tokom boravka u Rusiji, Eskobar je razgovarao s brojnim analitičarima, od kojih je saznao „nešto potpuno iznenađujuće, što Zapad praktično apsolutno ignoriše“: Moskva teži da stvori potpuno novu paradigmu koja obuhvata ne samo geopolitiku i geoekonomiju, nego i kulturu i ideologiju.
Danas za to postoje veoma povoljni uslovi, smatra autor. Što se SAD više usredsređuju na obuzdavanje Kine, to se jače u Severoistočnoj Aziji oseća „vakuum vlasti“ i polagano ali sigurno Japan i Južna Koreja idu ka zbližavanju s Rusijom.
Za zapadne posmatrače koji nisu baš dobro upoznati s istorijom Rusije verovatno će biti čudno da saznaju neka razmišljanja pristalica Velike Evroazije.
U seriji izveštaja „Napred ka Velikom okeanu“, dekan Fakulteta za svetsku ekonomiju i politiku iz Moskve Sergej Karaganov govori o uticaju Vizantije na razvoj Rusije i o tome kako je ova imperija uspela da sačuva klasičnu kulturu i da uzme najbolje od istočne kulture, dok je Evropa preživljavala „mračni srednji vek“.
S druge strane, pojedine aspekte političkog sistema Rusija je, kao i Kina, preuzela od Mongola. Dok Pariz i Berlin ponavljaju da je ruski politički sistem autoritaran i neliberalan, vodeći ruski naučnici tvrde da tržišna ekonomija koju štiti vojna moć može biti efikasnija od zapadne liberalne demokratije, preosetljive na krize.
Na putu između Evrope i Azije Rusija postaje najlogičnija i praktično neophodna maršruta koja povezuje ta dva dela sveta. I tu se treba zamisliti o važnosti Transsibirske magistrale — glavne evroazijske železničke arterije, navodi Eskobar.
Prema njegovim rečima, modernizacija te maršrute, zajedno s grandioznim kineskim projektom mreže brzih železnica, obezbediće efikasniju komunikaciju.
U proces evroazijske integracije, u vidu čitavog niza zajedničkih ekonomskih inicijativa, postepeno se uključuju Iran, Turska i Indija. Kazahstan istovremeno učestvuje i u Evroazijskom ekonomskom savezu, i u projektu „Jedan pojas — jedan put“. I, naravno, ruske vlasti aktivno privlače partnere da učestvuju u razvoju dalekoistočnih regiona koji treba da odigraju važnu ulogu u projektu Velike Evroazije.
[adsenseyu1]
Još početkom 20. veka geograf Petar Savicki, geopolitičar Georgij Vernadski i filozof Vladimir Iljin govorili su o evroazijskom fenomenu, posmatrajući Rusiju kao složenu kombinaciju Istoka i Zapada, a Ruse kao narod koji pripada „apsolutno svojevrsnoj evroazijskoj zajednici“.
Prema Eskobarovim rečima, takav pristup je aktuelan i danas, ali ta koncepcija nije usmerena protiv Evrope ili protiv Zapada — naprotiv, ona podrazumeva saradnju.
Rusija i Kina su danas, napominje autor, postale „neizbežni saveznici“, zbog toga što su njihovi ciljevi za stvaranje višepolarnog sveta veoma bliski.
„Proces je nepovratan. Psi demonizacije, obuzdavanja, sankcija, pa čak i rata, mogu da laju koliko hoće, ali karavan evroazijske integracije nastavlja da ide napred“, zaključuje novinar.
