Ovo je već uhodani „modus operandi“. Danima i nedeljama Aleksandar Vučić vodi najstrašniju medijsku i skupštinsku kampanju protiv opozicije i svih svojih kritičara.
A kad stvar već dođe do apsurda i ivice fizičkog linča, onda se uprepodobi, primi Sema Fabricija i ambasadore „Kvinte“ (SAD, Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) – malo se pred njima pospe pepelom i zakune na vernost „evropskom putu“.
A oni ga onda malo pokaraju, povuku za uvo i kažu – „No, no“. On obeća da će ubuduće biti bolji, poslušniji i više voditi računa o evropskim standardima i vrednostima. Oni napišu izveštaje kako, eto, zahvaljujući njihovom trudu i angažmanu, Srbija ipak „ostaje verna evropskoj agendi“. I svi srećni i zadovoljni.
On, naravno, posle nekog vremena nastavi po starom, jer drugačije niti ume, niti želi. Oni se onda opet malo naroguše. On im obeća promenu Ustava, dalju kooperativnost oko KiM – i još poneki „poslić“ od par milijardi evra za njihove firme. Ili neku mrsnu privatizaciju. (A možda i neki „mali znak pažnje“ njima lično.) I opet Jovo nanovo.
Suviše dugo je, tokom devedesetih i dvehiljaditih, Vučić učio bolnu političku lekciju. Suviše dugo i suviše često su njegove lične i političke aspiracije ostajale nezadovoljene zbog toga što su on i njegovi radikalski drugari nastupali kao protivnici „evropskog puta“.
Zato su – čak i onda kada su, eventualno, iskrena – zaludna sva nadanja dela „patriotske scene“ (sa i bez navodnika) kako će se u nekom trenutku Vučić („evo, gledajte, samo što nije“) patriotski presaldumiti i objaviti da je sve ovo njegovo gotovo decenijsko“kvislingovanje“ i izdajisanje bilo samo „šala“ i „lukavi plan“. (Nesrećni Željko Cvijanović je čak i umro čekajući i non stop najavljujući taj „veliki preokret“.) Ali toga neće biti. Osim – možda? – u trenutku kada ga definitivno puste niz vodu i kada bude definitivno padao, napravivši pre toga svu moguću štetu.
U jednoj – mada nebitnoj – stvari su Vučićevi pro-evropski kritičari u pravu. On naravno nije nikakav iskreni „evropejac“. Ali to je najmanje bitno. Znaju i ambasadori „Kvinte“ da nije. A zna i on da oni znaju. (Ali svakako nije ni iskreni patriota.)
Ali upravo takav im i odgovara. Jer prema nekom iskrenom evropejcu bi možda morali imati i neke obaveze. A i on bi možda od njih imao i neka očekivanja. Neki, pak, iskreni patriota bi im možda mogao napraviti ozbiljne probleme. A ovako je stvar skoro idealna i za njega i za njih.
Oni njega – i Srbiju – maksimalno politički i ekonomski eksploatišu, ne preuzimajući nikakve veće obaveze, sem da povremeno zažmure i progledaju kroz prste na njegovu autoritarnost i lična nepočinstva.
Dok on, s druge strane, zna da mu opstanak na vlasti zavisi od njih. Kao što je, da se ne lažemo, kao i svim prethodnima, više ili manje – ali njemu pogotovo, presudno i izrazito – od njih zavisio i njegov uspon na vlast.
Naravno, stvari su se u svetu u međuvremenu prilično promenile. Ali je, izgleda, Vučićeva trauma iz 2000-te, 2004. i 2008. ostala suviše duboka.
I zato su – samo naizgled paradoksalno – Vučić i EU, zapravo, savršeni i skladni partneri.
A patriotska scena? Najvećim delom je već odavno stavljena pod kontrolu i pacifikovana. Uz par izuzetaka, „nacionalni“ političari i intelektualci su delom zaplašeni, delom kupljeni, delom ucenjeni – a i jedni i drugi i treći zamajani tobožnjom borbom i strahom od „povratka žutih“.
(Kao da upravo najgori među tim „žutima“, od Čede i Čanka, pa nadalje, do Sonje Liht i Jelene Milić, nisu već odavno takođe u Vučićevom jatu).
One, pak, patriote koji ne pristaju na tu igru ubijanja mrtvih ptica, marginalizovani su ili demonizovani na „nacionalnim frekvencijama“. Dok oni drugi, koji su dozvolili da budu instrumentalizovani, krckaju Vučićeve veće ili manje sinekurice i darove, pravdajući po studijima Hepija i Pinka njegove stare i nove ludosti i objavljujući „veliki patriotski zaokret“.
Đorđe Vukadinović (nspm)
