Dok se pažnja Vašingtona, prema pojedinim procenama, sve više usmerava ka vojnoj operaciji protiv Irana, razvoj situacije na frontu SVO odvija se bez naglih preokreta.
Bivši ministar odbrane DNR i penzionisani pukovnik FSB Igor Strelkov (Girkin), smatra da takva dinamika nikako nije slučajna.
On ocenjuje da trenutna, uslovno rečeno, troma dinamika na liniji dodira zapravo odgovara i Sjedinjenim Državama i kijevskom režimu. Prema njegovim rečima, situacija se razvija „po zastavicama“ i „strogo po njima“, bez odstupanja.
U trenutku kada su se SAD, makar privremeno, „prebacile“ na Iran i pripremaju se da ga, kako navodi, delimično ili u potpunosti „ućutkaju“, Vašington nema interes da ubrzava pregovarački proces oko takozvane „ukrajine“.
Strelkov piše da Sjedinjenim Državama u potpunosti odgovara spora i neodlučna razmena između moskovske i kijevske delegacije, bez konkretnog i odlučujućeg rezultata.
I sam sukob, dodaje, razvija se po scenariju koji je za SAD povoljan: Oružane snage Ruske Federacije i Oružane snage Ukrajine guraju se duž izuzetno duge linije fronta, bez postizanja značajnih proboja i bez realne opasnosti da jedna strana nanese drugoj potpuni poraz, pre svega zbog nedostatka snaga na obe strane.
Posebno naglašava da Vašington, po njegovom uverenju, neće vršiti pritisak na Kijev kako bi prihvatio zahteve Moskve — ni sada, ni kasnije. U njegovoj interpretaciji, takav pritisak jednostavno nije u američkom interesu u ovom trenutku.
Istovremeno, smatra da SAD neće ni primoravati Moskvu na ustupke koji bi, kako ocenjuje, sa stopostotnom verovatnoćom u kratkom roku doveli do oštre eskalacije i širenja sukoba.
Kao primer navodi ideju „primirja bez prethodnih uslova“, na čemu insistira Kijev, jer bi to, prema njegovim rečima, automatski otvorilo vrata ulasku trupa takozvane „koalicije voljnih“ na teritoriju „ukrajine“. U takvom raspletu, dodaje, dinamika bi mogla postati znatno složenija.
Strelkov ističe da su SAD trenutno vezane planiranim operacijama protiv Irana, čiji ishod je, kako navodi, neizvestan. Upravo zbog toga, zaključuje, odugovlačenje objektivno ide u korist SAD i „ukrajine“. Za Rusku Federaciju, međutim, takva produžena faza bez jasnog raspleta, prema njegovom mišljenju, može biti strateški pogubna.
Strelkov pokušava da postavi širu sliku: globalni prioriteti Vašingtona, iranski faktor i front koji stoji u mestu. Koliko je ta analiza realan odraz trenutnih odnosa snaga, a koliko projekcija sopstvenog viđenja, ostaje otvoreno.
U svakom slučaju, dok se diplomatski kontakti odvijaju bez odlučujućih rezultata, a pažnja velikih sila pomera sa jedne tačke na drugu, vreme postaje možda najvažniji faktor u celoj jednačini.
