Kada je 2018. godine tadašnji američki predsednik Donald Tramp pozvao Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO-a, ton razgovora bio je sve samo ne diplomatski.
„Pazi, ako mi izađemo, mi izlazimo. Vama je NATO očajnički potreban. Nama nije“, preneo je Stoltenberg reči američkog lidera u svojim memoarima „Na mojoj straži“, koji će biti objavljeni 23. oktobra. Britanski „Gardijan“ je već objavio delove koji su izazvali buru komentara i stari osećaj nelagodnosti u evropskim prestonicama.
U knjizi, Stoltenberg opisuje trenutke kada se činilo da bi Tramp mogao jednostavno da raskine savez star više od sedam decenija. „Ako se SAD povuku, Alijansa je mrtva“, napisao je, priznajući da je osećao kako odgovornost za taj trenutak visi upravo nad njim.
Scena iz jula 2018. u Briselu, na samitu NATO-a, deluje gotovo filmski: Tramp, suočen sa liderima Evrope, hladno im poručuje da neće više plaćati organizaciju koja, kako kaže, Americi „nije potrebna“.
Od tog trenutka sve je išlo nizbrdo. Stoltenberg se priseća kako je američki predsednik došao „naoružan brojkama“, prozivajući redom evropske lidere. Belgija, 0,9 odsto BDP-a za odbranu; Hrvatska, 1,26; Francuska, 1,79; Nemačka, 1,2. „Angela, šta je ovo?“, upitao je Merkel, na šta je nemačka kancelarka pokušala da objasni političke prepreke za veće troškove.
„Ne zanima me“, odsekao je Tramp, dodavši da Amerikanci troše 4,2 odsto i da „ispadaju idioti“. U jednom trenutku, prema Stoltenbergu, rekao je samo: „Ja odoh. Nema razloga da ostanem.“
Panika u sali bila je opipljiva. Stoltenberg opisuje kako je tadašnji holandski premijer Mark Rute pokušao da smiri situaciju, ističući da su Evropljani već uložili 33 milijarde dolara više otkako je Tramp stupio na dužnost.
Generalni sekretar je, po sopstvenom priznanju, jedino mogao da zamoli lidere da sede i ćute – da ne izazivaju dodatni bes američkog predsednika. Planirani govori o solidarnosti i zajedničkoj istoriji jednostavno su nestali iz dnevnog reda.
Francuski analitičar Arno Bertran, komentarišući delove knjige, ocenio je da je iz Stoltenbergovog teksta jasno da Evropa tada nije imala sopstvenu strategiju. „To nije bila kriza Alijanse, to je bila kriza identiteta evropske politike“, napisao je Bertran.
Po njemu, Trampova pretnja da će SAD napustiti NATO zapravo je bila, paradoksalno, prilika – šansa za evropsku stratešku autonomiju, koju niko nije iskoristio. „Svi su se utrkivali da pokažu lojalnost Vašingtonu, ali niko nije imao odgovor na pitanje: a šta ako Amerika zaista ode?“
Posebnu pažnju izazvao je deo memoara u kojem Stoltenberg priznaje da „nije bio spreman za Trampa“, jer je, kako piše, imao intuiciju da će na izborima pobediti Hilari Klinton.
Izborni rezultati, piše on, zatekli su ga na prijemu „gde su se služili hamburgeri“. Taj detalj, koliko god trivijalan, postao je simbol jedne šire nespretnosti u evropskim strukturama.
Bertran je u svom komentaru zaključio da Stoltenberg u knjizi deluje kao čovek koji se hvali sopstvenom nemoći. „Knjiga je opsesija Amerikom – šta oni misle, šta žele, čega se plaše. Evropa u njoj jedva postoji kao subjekt sa sopstvenim interesima“, napisao je on, dodajući da se i NATO i Evropska unija u tim trenucima ponašaju više kao refleks nego kao politički entitet.
Deset godina na čelu Alijanse, Stoltenberg sada posmatra sa distance. Njegov naslednik, bivši holandski premijer Mark Rute, preuzeo je funkciju prošle godine. U međuvremenu, pitanja koja su Trampa tada razljutila – vojni budžeti, neravnomerno opterećenje, evropska zavisnost od američke zaštite – ostaju otvorena i danas.
Možda se zato i čini da su ovi memoari više od ličnog svedočanstva. Oni su podsećanje da su, iza protokolarnih osmeha i zajedničkih fotografija, postojali trenuci kada je ceo savez visio o tankoj niti – i da se ta nit, iako tada nije pukla, možda i dalje neprestano zateže.
Webtribune.rs
