Carstvo se ipak urušava: Počelo američko povlačenje iz srca Evroazije. Čini se da bi tektonski poremećaji mogli da šokiraju Sjedinjene Države.
Zloslutne prognoze širenja pandemije koronavirusa po Sjedinjenim Državama tek su počele i već se beleže prvi kolapsi sistema, od manjka testiranja do potpune neorganizovanosti Službe za zaštitu i prevenciju bolesti (CDC).
[adsenseyu1]
Uz sve to, SAD su više nego ijedna druga zemlja pogođene opštom groznicom u pozadini globalne ekonomije. Berze su treću nedelju zaredom u „crvenom“, došlo je do obaranja cena nafte od strane Rusije na sastanku u Beču, što je najviše pogodilo američku industriju škriljaca.
Washington Post je u vezi s tim napisao: „Nada na globalnom tržištu nafte je umrla ovog vikenda, a s njom personifikacija američkog sektora istraživanja i proizvodnje nafte.”
Ali, kao da to nije dovoljno, SAD su pretrpele novi udarac. Nakon medicinskih i finansijskih šokova je došlo vreme poravnanja računa u geopolitici. Međutim, to nije ništa čudno i uvek se događa za vreme propadanja carstava. Setite se samo Sovjetskog Saveza.
[adsenseyu4]
Zalazak sunca američkog carstva je iza horizonta, a uskoro će od njega ostati samo prigušeni odraz. A šta najbolje naglašava gubitak spoljnopolitičke moći? Tačno tako, vojni poraz. Još bolje, sramotno bekstvo.
Donald Tramp je započeo svoj predsednički mandat napadom s najsnažnijom američkom bombom u Avganistanu, majkom svih bombi MOAB.
Ali ovaj spektakularni gest Pentagonu nije doneo pobedu u sukobu, jer je pobediti u Avganistanu naprosto nemoguće.
Da li je najduži rat u istoriji Sjedinjenih Američkih Država bio šala? Zvanično je američke porezne obveznike koštao 2000 milijardi dolara. Ali samo zvanično.
Zaključno sa 31. decembrom 2019. tamo je ubijeno 2400 američkih vojnika, a puno više ih je ranjeno i osakaćeno. Rezultat je i oko stotinu hiljada mrtvih i povređenih Avganistanaca. I što je najvažnije, SAD mogu da upišu apsolutni neuspeh u postizanju deklarisanih ciljeva.
Od 2001. godine Sjedinjene Države nastoje da unište talibanski pokret, a sada se sve završava s tim da Amerikanci napuštaju Avganistan, ostavivši tamošnje talibane kao ključnog aktera, koji će u političkom smislu verovatno nadvladati marionetsku vladu Ašrafa Ganija, čak i na slobodnim i demokratskim izborima, ako se nešto slično uopšte može održati u azijskoj zemlji. Talibani ne samo da nisu oslabljeni, već su višestruko ojačali od 2001. do danas.
[adsenseyu1]
U tim okolnostima je 10. marta započela prva faza povlačenja američkih trupa iz „proklete zemlje“ u kojoj će se u roku od 135 dana skoro prepoloviti kontingent od 13.000 vojnika, a dve godine kasnije bi i poslednji američki vojnik trebalo da napusti Avganistan.
Teško je i shvatiti na koje sve načine propaganda za američku publiku pozitivno sažima rezultate vojne kampanje. Neuspeh je toliko veliki i očigledan da su sve analogije s Vijetnamom tačne do poslednjeg zareza.
Sve je propalo, od davanja novca za avganistansku vladu i obučavanja njenih vojnika, do uspeha američke vojske, koja je na kraju kontrolisala puno manje teritorija od sovjetskih trupa kasnih ’80-ih.
I što je najvažnije, nekako se dogodilo da su prošlog leta UN objavile izveštaj u kojem se navodi „da je u prvoj polovini 2019. godine više civila umrlo od posledica akcija avganistanske vojske i snaga NATO pakta u Avganistanu nego od ruku talibana i Islamske države“, koja se takođe pojavila u zemlji.
Odnosno, situacija je ušla u apsurdnu fazu i sva retorika o „zaštiti civila od terorista“ pretvorila se u laž koja je iščezla u ponoć.
Amerikanci, NATO i lokalne snage, od kojih dve trećine postoje samo na papiru, nisu pobedili nikoga, a sami su postali glavni negativci i sada su prisiljeni da beže s podvijenim repom, iako znaju da će nakon njihovog odlaska talibani odmah preuzeti vlast.
Dodatno poniženje Amerikanaca bilo je potpuno zanemarivanje od strane talibana klauzule sporazuma prema kojem su nakon njegovog potpisivanja talibani i vlada odmah trebali da započnu pregovore.
Talibani su odmah preneli o kakvim će se to “pregovorima” raditi, ne skrivajući karte. Bili su vrlo jasni i tačno sat vremena nakon razgovora s Trampom su napali vladine snage i ubili dvadesetak vojnika i policajaca. Teško je zamisliti jasniju demonstraciju šamara u lice „carstvu“ u povlačenju, koje „perifernu pokrajinu“ ostavlja u rukama lokalnih gospodara rata.
Ali, usprkos grozničavoj rezervi i pretnjama „da ako ne bude pregovora, tada neće biti povlačenja trupa“, to se ipak sprovodi, usprkos izostanku bilo kakvih mirnih kontakata talibana i njihovih neprijatelja.
Jednostavno rečeno, Amerikanci su pogazili formalnosti i brzo spakovali šatore i vojnu opremu, prepuštajući sudbini svoje avganistanske štićenike, kao što su nekad napustili „Južne Vijetnamce“.
Ovo je bekstvo i poraz. Ali, poraz, na kraju, nije samo vojni i reputacijski, već i geopolitički, jer SAD s previše zadobijenih udaraca odlaze iz zemlje u kojoj su mislile da stvore odskočnu dasku za kontrolu čitave regije.
Cilj “mekog trbuha” Evroazije su njene glavne zemlje Rusija na severu i Kina na istoku, ali i Iran na zapadu Avganistana. Biti tamo i jačati vojnu prisutnost u saradnji s marionetskom vladom bi za sve tri zemlje bio “stisak anakonde”.
Zapravo, jedna od ključnih američkih operacija u Avganistanu zvala se “Anakonda”. Cilj je odavno poznat. Trebalo je opkoliti i „ugušiti“ Rusiju s lancem vojnih baza, raketa, radara, sabotažnih centara i čega sve ne. A sada? Kakav debakl?! Poraz Sjedinjenih Država je automatska pobeda Rusije, Kine i Irana i ozbiljno poboljšanje bezbednosnog položaja sve tri zemlje.
Kad carstvo počne da gubi svoje prethodno okupirane granice, to uvek znači samo jedno – da mu je kraj blizu. Vojna, ekonomska i društvena propadanja, koja se naizgled „saniraju“, zapravo se sažimaju i nadopunjuju. Ovog puta nikad ozbiljnije.
(logicno.com)
