Nesumnjiv je značaj vakcina kao prevencije oboljevanja i širenja zaraznih bolesti.
Izazivanje otpornosti unošenjem inaktivisanih mikroorganizama ili njihovih delova zasniva se na davno uočenoj činjenici da se posle kontakta sa mikroorganizmom i preležane zarazne bolesti razvija otpornost koja sprečava ponovno oboljevanje u kraćem ili dužem periodu, a u mnogim slučajevima doživotno.
Istovremeno sa pojavom pandemije COVID19, farmaceutska industija pokreće ubrzana istraživanja, proizvodnju i testiranje potencijalnih vakcina zasnovanih na poznatim, ali i eksperimentalnim tehnologijama.
Privilegija je u situaciji kada pandemija bukti, a vakcine su nedostupne u velikom broju zemalja, imati mogućnost ne samo primiti nego i izabrati vakcinu.
Mogućnost izbora često stvara neodlučnost, sumnju, a i pitanje: da li je baš ta vakcina efikasna i bezbedna?
Pre nego što podignemo rukav, potrebno je imati neke činjenice u vidu.
Vero Cell, Sinopharm – vakcina kineskog proizvođača, napravljena je poznatom tehnologijom kojom su pripravljane i vakcine koje smo primali ranije tokom života. To uliva sigurnost, i činjenica da može sprečiti pojavu bolesti ili u najmanju ruku bolesti sa ozbiljnom kliničkom slikom, omogućava laku odluku za izbor ovakve vakcine.
Slična situacija je i sa vakcinom Sputnjik V, koja jeste inovativna vakcina i sadrži RNK molekul samog virusa SARS CoV2, ali je on vezan za poznat inaktivisan adeno virus, te se na taj način omogućava pristup imunim ćelijama organizma domaćina i pojava imunog odgovor na „prirodan način“.
Ovakva vakcina može se shvatiti kao rezultat logičnog napredovanja nauke u cilju poboljšanja kvaliteta i imunogenosti vakcina.
Međutim, Pfizer-Biontech vakcina je spravljena potpuno novom tehnologijom gde je deo RNK materijala virusa obložen lipidnom nanopartikulom koja sadrži polietilenglikol (PEG) a uloga ovog omotača je da spreči razlaganje virusnog genetskog materijala od strane imunog sistema osobe koja je primila vakcinu, dok ne dospe do unutrašnjosti ćelije.
Ulazak dela virusne RNK u ćeliju domaćina rezultira stvaranjem virusnog proteina koji se ispoljava na površini ćelije i izazva stvaranje antitela i drugih mehanizama koji treba da omoguće brzo postizanje otpornosti.
Ali, nije baš sasvim tako jednostavno.
Ovakav oblik vakcina poslednjih nekoliko godina ispitivan je za različite viruse (Zika, besnilo, influenca), ali se sa njim nije daleko odmaklo sve do aktuelne epidemije koja je omogućila ubrzanu praktičnu primenu.
Iako podaci o efikasnosti ovakve vakcine u izazivanju imuniteta postoje, pri čemu se ne zna koliko dugo imunitet traje, najveće nedoumice su u pogledu njene bezbednosti. I ranije su u nekim stručnim časopisima iznete sumnje pre svega o bezbednosti ovakvog oblika vakcine.
Još 2018. u stručnoj literaturi je navedeno da su neželjena dejstva još uvek nepoznanica i da su potrebna istraživanja na velikom uzorku populacije.
Zabrinutost se odnosi na sledeće:
– Poznato je da mRNK vakcine mogu izazvati kod pojedinih osoba interferonski odgovor tipa 1 koji je u osnovi autoimunih bolesti.
– Vanćelijska RNK (dakle i vakcina, obzirom da je moguće da pojedine nanopartikule još u samoj bočici „puknu“ te se nađe slobodna mRNK u vakini koja se aplikuje) može pospešiti trombozu
– Šta se konačno dešava sa lipidnom nanopartikulom i polietilen glikolom koji je njena osnovna komponenta?
– Nesumnjivo je da postoje relativno česte rane neželjene reakcije (ospa, bolovi u mišićima i zglobovima, povišena temperatura, alergijske reakcije različitog stepena sve do najtežih) posle primene prve, a posebno druge doze ove vakcine.
Dakle, nameće se potreba da se postave još neka pitanja:
1. Lipidna nanopartikula može da omogući ulazak u bilo koju ćeliju (svaka ćelija ima lipidni omotač), a ne samo u ćelije koje učestvuju u pokretanju imunog odgovora, kako se to dešava kod uobičajenih vakcina. Kakva je posledica, da li ovakve ćelije, posebno one sa intenzivnim metabolizmom kakve su ćelije koštane srži, menjaju svoju uobičajenu funkciju ili su možda sklonije apoptozi (prirodno odumiranje) obzirom da su uključene u sintezu dela virusnog proteina čime su i izložene napadu imunog sistema domaćina?
2. Obzirom da ima lipidni omotač, mRNK može dospeti i do ćelija masnog tkiva gde je metabolizam inače oskudan. Da li na taj način masno tkivo može postati rezervoar virusne RNK?
3. Da li lipidni omotač omogućava prolaz kroz hematoencefalnu barijeru i dospevanje u centrani nervni sistem? Šta se dešava kada ćelije mozga ispolje „spike“ virusni protein i postanu meta napada imunog sistema? Već su uočena neželjena dejstva u smislu glavobolje, pospanosti, ali – da li je moguće i više od toga?
4. Da li ponovna doza vakcine ili susret sa prirodnim virusom može potencirati nepoželjan imuni odgovor mehanizmom poznatim kao „patogeni prajming“?
5. I konačno, obzirom da nema dovoljno podataka o bezbednosti, da li su svi oni koji prime ovu vakcinu velika eksperimentalna grupa?
U nedostatku odgovora na brojna pitanja, ono koje možemo postaviti sebi jeste – da li je vredno rizika ukoliko već postoji bezbedna alternativa?
Slobodan Košarić
