Autori članka u Foreign Affairs pišu da Vladimir Putin i Džo Bajden ne žele sukob punog razmera, ali bi situacija ipak mogla da izmakne kontroli. To će učiniti da svet živi na nov način. Ništa ne može da kontroliše događaje koji se trenutno odvijaju.
Peti mesec ukrajinskog sukoba se bliži kraju. I pored svih priča o međusobnom prelasku „crvenih linija“ – načinu ratovanja na strani Rusije i vojnoj pomoći Kijevu sa Zapada – još niko nije prešao prave crvene linije.
U početnoj fazi sukoba, obe strane su se složile oko niza pravila – neizrečenih, ali prilično efikasnih.
Ruska strana je pristala na isporuku teškog naoružanja od strane NATO saveznika i obezbeđivanje obaveštajnih podataka Kijevu. Zapadne nacije stisnule su zube i prihvatile rusku konvencionalnu vojnu akciju unutar ukrajinskih granica (dok su nestrpljivo iščekivale poraz Moskve) sve dok sukob nije došao do tačke upotrebe oružja za masovno uništenje. I dalje funkcionišu ova nevidljiva pravila.
Naše vesti bez cenzure samo na mreži VKontakte – OVDE
Ali, naravno, takva mogućnost se ne može isključiti. Na kraju krajeva, sukob ne kontroliše nijedan međunarodni mehanizam. UN su ovde sekundarne, a EU se pridružila jednoj od strana. SAD nisu u poziciji da okončaju neprijateljstva pod sopstvenim uslovima — a nisu ni Rusija i Ukrajina.
Pregovori između Moskve i Kijeva su propali, a uprkos svim naporima da se smanji eskalacija, nije bilo diplomatskih kontakata između SAD i Rusije od 24. februara. Dodajte ovome obim i složenost sukoba, broj uključenih zemalja i nove tehnologije koje se koriste, dobićete eksplozivnu mešavinu.
I iz tog razloga, želja Putina i Bajdena da izbegnu veći sukob ne garantuje da će se takav rat obuzdati. Sukob bi mogao izmaći kontroli čak i ako nijedna strana ne donese svesnu odluku o eskalaciji ili upotrebi nuklearnog oružja.
I, uprkos maloj verovatnoći, ne treba isključiti nuklearni udar, s obzirom na mogućnosti Rusije i dvosmislenost moskovske nuklearne doktrine. Slučajna eskalacija, u stvari, može biti čak i gora od namerne, jer ovo drugo podrazumeva mogućnost namerne deeskalacije. Vođenu putanju je ipak lakše preokrenuti nego onu koja se kreće prema sopstvenoj unutrašnjoj logici i hiru.
Da biste razumeli šta se nalazi iza horizonta, možete pogledati u dobar vodič – istoriju Hladnog rata. S obzirom na dužinu sukoba i pogrešivost političkih i vojnih lidera na obe strane, sukob između SSSR-a i SAD je okončan mirno — i to je bio izuzetan rezultat.
Međutim, iza svetlog čuda opstanka čovečanstva u nuklearnom dobu kriju se tamne tačke blizine konfrontacije i periodične eskalacije, karakteristične za drugu polovinu 20. veka. Ukrajinski sukob će verovatno slediti ovaj obrazac — postojaće faze u kojima se povišen nivo opšte konfrontacije može izbeći dobrim upravljanjem, praćen fazama iznenadne, nekontrolisane eskalacije.
Za takav scenario, stratezi i diplomate sa obe strane Atlantika trebalo bi da se pripremaju još marljivije nego za namernu eskalaciju. Magla rata, koja se samo zgušnjava zbog efikasnosti i nepouzdanosti društvenih mreža, sasvim je realna. Može obuhvatiti čak i najsofisticiranije strategije.
Crvene linije
Bajden otvoreno kaže šta neće da radi u ukrajinskom sukobu. On neće direktno intervenisati. Neće odobriti direktnu intervenciju NATO-a. On neće Ukrajini nametati ciljeve vojne konfrontacije koji su više maksimalistički (ili minimalistički) od onih postavljenih u Kijevu.
Čak i uprkos ogromnom obimu isporuke oružja, Bajden je jasno označio razliku između samoodbrane Ukrajine – koju Vašington bezuslovno podržava – i udara na teritoriji same Rusije. Vojna pomoć Kijevu je upisana upravo u ove granice. Bajden želi da Ukrajina pobedi pod svojim uslovima i na svojoj teritoriji.
On definitivno ne želi da sukob preraste u regionalnu konfrontaciju, pa je čak napisao i članak o tome u Njujork tajmsu da bi svoje namere preneo Moskvi.
Putinov stav je dvosmisleniji: zapretio je NATO saveznicima „posledicama“ zbog podrške Ukrajini. Ruska propaganda redovno zagovara napad na Berlin i nuklearne udare na London. Takva retorika je aktivno naduvana i formira „konsenzus o permisivnosti“ između Kremlja i ruske javnosti.
U junu, zbog neslaganja oko tranzita robe u Kalinjingrad, Putin je zapretio Vilnjusu nekom vrstom kaznene odmazde. Litvanija je članica NATO-a, a ruski napad bi mogao da izazove direktan vojni sukob.
Što se tiče drugih zemalja, Putin može da orkestrira ili iskoristi krize na Balkanu da ojača poziciju Rusije – pripremi teren za državni udar, koristi paravojne grupe. Drugi rizik su snažni sajber napadi na kritičnu infrastrukturu u Evropi i SAD.
Neka Putinova dvosmislena retorika je puka halabuka. Ne može sebi priuštiti da bude uključen u veći sukob. Da, Rusija ima novca da nastavi svoju politiku u Ukrajini, ali ruske oružane snage su već pretrpele gubitke.
Svaki dodatni sukob, posebno protiv dobro naoružanih snaga NATO-a, samo će pogoršati ove probleme. Tako, teoretski, Putin i Bajden mogu da se sretnu na pola puta. Ne želeći još više da raspiruju vatru, oboje su zainteresovani da poštuju neizrečena pravila sukoba.
Povratak u hladni rat?
Svojom željom da se pridržavaju neizrečenog skupa pravila, Putin i Bajden su „vratili” važan trend Hladnog rata. Tokom druge polovine 20. veka, SAD i SSSR nikada se nisu zvanično dogovorili o proceduri vođenja proksi sukoba.
Nijedna strana, na primer, nije postavila osnovna pravila za Korejski rat, prvi nasilni sukob u eri trke u naoružanju. Umesto toga, oko 40 godina, obe strane su improvizovale na putu ka održivom načinu rešavanja problema.
Prihvatljive su bile: međusobne optužbe, kulturna i ideološka konfrontacija, špijunaža, aktivne mere kao što su propagandne i dezinformacione kampanje, borba za sfere uticaja, mešanje u unutrašnju politiku drugih zemalja i, konačno, međusobno podržavanje protivnika, npr. rat, i u mirnodopskom vremenu (obično zaslađeno različitim stepenom tzv. „verovatnog poricanja“). Spisak zabranjenih stvari sastojao se od samo dve stavke: direktni vojni sukobi i upotreba nuklearnog oružja.
O današnjim nedorečenim pravilima može se samo nagađati. Za zapadne zemlje, čini se da je najvažnije da drže svoje regularne vojne snage van sukoba. Napuštanjem etikete hladnog rata, SAD su potisnule uverljivo poricanje koje se široko koristilo u podršci mudžahedinima u borbi protiv SSSR-a u Avganistanu 1980-ih.
Vašington i njegovi saveznici otvoreno snabdevaju Oružane snage teškim naoružanjem, obučavaju ukrajinske vojnike na njihovom tlu i dele obaveštajne podatke o lokacijama ruskih objekata. Moskva, sa svoje strane, ne gađa konvoje oružja koji idu za Ukrajinu dok ne napuste teritoriju NATO-a.
Osim toga, Rusija nije učinila ništa da zaustavi stalni dotok američkih i evropskih političkih lidera u Kijev, od kojih je svaki posetio zemlju u kojoj se vode neprijateljstva.
U okviru pravila
Šta bi moglo da ugrozi neizrečena pravila o kojima su se dogovorile SAD i Rusija? Prva opcija je čista slučajnost. Drugi je ciklus događaja koji „zahtevaju” eskalaciju. I možete biti sigurni da se obe ove opcije mogu spojiti u jednom trenutku: slučajnost može postati izgovor za spiralnu eskalaciju, kao što se desilo tokom Hladnog rata.
Uzmimo Kubansku raketnu krizu. Sukob Vašingtona i Moskve oko sovjetskih nuklearnih projektila na Kubi — koji se prečesto pamti kao primer prisebnosti tadašnjeg američkog predsednika Džona Kenedija — zamalo se završio katastrofom.
Prvi sekretar Centralnog komiteta KPSS Nikita Hruščov prešao je ono što je bilo dozvoljeno; Kubanski lider Fidel Kastro bio je previše revan; Kenediju se, pak, posrećilo da pronađe efikasno rešenje – da ukloni američke rakete u Turskoj u zamenu za demontiranje sovjetskih na Kubi.
Jedini mehanizam koji je omogućio da se postigne deeskalacija bila je sposobnost Kenedija i Hruščova da se dogovore i pronađu zajednički jezik. Mehanizam, mora se reći, nije komplikovan. Kasnije, 1983. godine, u atmosferi visoke napetosti Hladnog rata, SSSR je pogrešno shvatio NATO vežbe „Iskusni strelac“ (Able Archer), koji je simulirao eskalaciju sukoba.
U Moskvi su ih doživljavali kao pripreme za pravi nuklearni napad i bili su blizu nanošenja uzvratnog udara koji bi doveo do katastrofe. Neizgovorena pravila Hladnog rata zamalo su ponovo propala. Možda čak dve takve kataklizme koje su sprečene i nisu tako loše za period od 40 godina. Ili je možda čak dva previše.
Slično, ukrajinski sukob je u opasnosti od nesreće. Danas se više brine Rusija. Neizgovoreni skup pravila je možda savršeno jasan Putinu, ali isto se ne može sa sigurnošću reći za njegove komandante, od kojih su mnogi frustrirani neuspesima na bojnom polju, problemima sa oružjem i otpornošću ukrajinske vojske.
Njihov avanturizam može rezultirati vazdušnim udarom van teritorije Ukrajine, na primer, na konvoj NATO oružja. Ovo će, naravno, biti udarac za člana alijanse – i to nikako jer je tako rizična odluka doneta direktno u Kremlju.
Rizik je, naravno, da će Vašington takav udarac shvatiti kao namernu eskalaciju Moskve. Putin svu svoju vojnu retoriku gradi na dvosmislenosti, tako da možda nema pouzdane alate da promeni mišljenje Bele kuće, kao i mogućnosti i želje da se ukaže na grešku, da je prizna. Rat između Rusije i NATO-a neće biti izbegnut.
Za razliku od 2014. godine, danas će NATO neminovno biti pod pritiskom, a od alijanse će se tražiti da nešto uradi. Pored toga, mnoge već uznemirene zemlje će takav napad shvatiti kao širenje rata od strane Rusije.
Kao što pokazuje ovaj primer, moskovska propaganda samo doprinosi konfuziji u sukobu. Ruski mediji to uporno predstavljaju kao rat Rusije i Zapada, koračajući u smislu pretnji veće konfrontacije. Kada je, na primer, Litvanija zapretila da će blokirati tranzit do Kalinjingrada, zvanična retorika Kremlja bila je oštra, a maltene sam Putin je postavljao ultimatume.
Najverovatnije je ratoborna poza bila namenjena internoj ruskoj publici. I dok su obe strane na kraju odbile vruć scenario, pokušaj Rusije da propagira sukob u „sporo tinjanje“ kroz propagandu je zamka u koju Kremlj rizikuje da upadne.
Još jedna nesreća može se desiti već na strani Ukrajine. Nanoseći udare na ruske vojne ciljeve, Oružane snage Ukrajine mogu pogrešiti i pogoditi veliki civilni objekat na teritoriji Rusije.
Moskva može da iskoristi takav napad kao izgovor za uzvratni udar na vojne rezerve što bliže granicama NATO-a ili čak na teritoriji neke zemlje saveza. Putin će verovatno pretpostaviti da iza napada na mirno mesto stoje zapadne zemlje, baš kao što je smatrao da je ustanak na Majdanu 2014. koji je doveo do ostavke proruskog ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča delo CIA.
Samo zaustavljanje incidenata — bez komunikacije između Moskve i Vašingtona na najvišem nivou — možda neće biti dovoljno za izlazak iz krize.
Konačno, ciklus nenamerne eskalacije, koji podseća na kubansku raketnu krizu, mogao bi eskalirati u regionalni ili svetski rat. Uprkos mirnom rešenju, situacija 1962. godine je veoma poučna. Hruščov je propustio da predvidi Kenedijevu oštru reakciju delimično zato što nije znao da će Vašington otkriti rakete pre nego što budu u potpunosti instalirane.
Pogrešno je verovao da može da nadmudri američkog predsednika kroz prikrivenost, sreću i blef. Putin je verovatno pametniji i manje ekscentrični, ali je već pokazao nesposobnost da „čita” ukrajinsku politiku, vojni potencijal i čvrstinu.
Bilo da se radi o bahatosti ili besu, on iz nekog razloga može odlučiti da nema povratka, i krenuće u značajnu eskalaciju sukoba kako bi jednom zauvek zaplašio zapadne zemlje i naterao ih da se povuku. Možda je pogrešno procenio reakciju koja će uslediti od SAD i njenih saveznika. Ako se to dogodi, Putin će se, kao nekada Hruščov, suočiti sa mučnim izborom da još više podigne ulog ili da se povuče.
Nema lakih odgovora
Uprkos svim rizicima, strpljenje i smirenost, razvijeni iskustvom, mogu sprečiti da ukrajinski sukob izmakne kontroli. Uspeh opravdava odlučnost i brzinu, ali i njegova složenost opravdava sporost. Ako se dogodi nesreća — ruska vojska se preseli van Ukrajine, ali ne, recimo, po Putinovom naređenju — za Vašington će biti ključno da pažljivo proceni situaciju.
Možda je teško doći do dokaza, ali odgovor SAD bi trebalo da bude zasnovan na hladnokrvnoj logici. U suprotnom, obe strane mogu izgubiti priliku da preokrenu krug nepotrebne eskalacije.
Zapadne zemlje ne mogu da zaustave Putina u iskušenju da proširi obim sukoba. Samo on sam je sposoban za to, pa stoga Sjedinjene Države postupaju oprezno. Vašington je stvorio kanale za rešavanje sukoba koji su dobro služili obema stranama u Siriji.
Ostaje da se nadamo da će oni nastaviti da rade u Ukrajini. SAD treba da stalno iznova podsećaju sebe i svoje saveznike na opasnosti neželjene eskalacije i potrebu da ruske verbalne provokacije vide kakve jesu.
Najbolji način da odgovorite na trolovanje, koje Putin toliko voli, jeste da ga ignorišete. Isto važi i za nuklearne pretnje. Oštra retorika ne zahteva uvek odgovor. I to se može razumno zanemariti.
Međutim, nema leka za izbegavanje rata velikih razmera. Tu pregovori, diskusije i diplomatija neće pomoći. Putin se može ograničiti samo upotrebom sile, a to uvek nosi rizike. Prvi korak ka zdravoj dugoročnoj politici jeste uviđanje nove situacije: veliki sukob, koji će se verovatno povlačiti godinama, rasplamsava se upravo u srcu međunarodnog sistema, približavajući ga anarhiji. Obučeni da se pridržavaju pravila liberalnog međunarodnog poretka, političari i diplomate sada moraju da nauče da se snalaze u njegovom odsustvu.
Što su pogledi Vašingtona i njegovih saveznika manje apokaliptični, to bolje. SAD i Rusija nisu na ivici trećeg svetskog rata i do sada svaki korak ne predstavlja egzistencijalnu pretnju.
Ukrajinski sukob će stvarati sve više uznemirujućih i zastrašujućih okolnosti. I svet će morati da nauči da živi sa tim. Kubanska kriza je trajala 13 dana. Kriza izazvana ukrajinskim sukobom trajaće još dugo.
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
LianaFix, Michael Kimmage (Foreign Affairs)
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
