„Spomenik Stefanu Nemanji izgleda skandalozno. Ali jeste verna slika današnje vlasti, njenog merila vrednosti i njene estetike. Nemanjin spomenik na početku Nemanjine ulice, a na kraju šarena fontana koja peva.
Nemanjina statua ruske proizvodnje, šarena fontana – kineska rukotvorina. Svako ostavlja svoj beleg u vremenu. Neko perom, neko delima, neko dobročinstvima, neko rušilaštvom i sejanjem zla, a neko prostaklukom“, rekao je u razgovoru za Danas Milan St. Protić, diplomata i bivši ambasador naše zemlje u SAD.
Mnogo spora u javnosti bilo je zbog čega Nemanja u ruci drži mač, a ne krst, zašto je nagnut, a po nekim umetnicima sporna je i veličina postolja. Kako vi to kao istoričar komentarišete?
– Odavno su iz Srbije proterani i krst i kruna. Od ove vlasti me ništa ne iznenađuje i ništa ne zaprepašćuje. To su oni. To je njihov doživljaj istorije, tradicije, identiteta. Mač. Ali mač je kao batina. I drugi ume njime da zavitla. Uostalom, što reče moja najstarija kćer, Nemanja je sam sebi podigao najlepši spomenik. Eno ga u Studenici – istakao je Milan St. Protić za Danas.
Ostvarivanjem Vučićevog sna o Beogradu na vodi, o monumentalnom spomeniku srpskoj državnosti, najvećoj fontani, da li je ostvaren neki san običnog stanovnika u Srbiji, ili samo snovi čoveka koji po svaku cenu želi da uđe u istoriju kao veliki državnik?
– Takva je ambicija vlastodržaca – uvek tragikomična. Onaj što nije svestan sopstvenih slabosti, mana, grešaka i iskušenja, onaj što nije kadar sebe spoznati i sebe preispitivati, osuđen je na prizemnost i prezir. Trudim se da ne razmišljam previše o prvom čoveku današnje Srbije. Ne zaslužuje moju preteranu pažnju. Preživeo sam i Broza i Miloševića, a oni su bili ozbiljne štetočine. Preživeću i ovog kepeca od dva metra.
Ne čini li vam se da predsednik i vladajuća struktura rade šta im se hoće i troše novac građana kako hoće? Ipak u javnosti se često čuje nije kriv Vučić, kriv je narod što to dopušta, pa koje to mogućnosti građani imaju?
– Narod kome je kičma pukla, kome je mozak ispran, koji se decenijama drži u lažima, teško može da se osvesti i podigne svoj glas. Nemamo dovoljno mudrih, poštenih hrabrih ljudi, spremnih da podvuku crtu, izbrišu tablu i krenu ispočetka (namerno izbegavam reč napred). Odavno idemo pogrešnim putem, sa pogrešnim uverenjima, pogrešnim načinom života. Ovo sad je samo dno tog pogubnog istorijskog toka dugog tačno stotinu godina. Možda je 5. oktobar bio poslednja prilika da se Srbija iz temelja promeni. Tu smo šansu propustili, prokockali, potrošili. Mi, petooktobarci, mi smo najkrivlji. Ovo je posledica našeg neuspeha. Imali smo poverenje i podršku naroda punih dvanaest godina. I čime se možemo pohvaliti? Labavom demokratijom i ukidanjem viza zemlje za Evopske unije. Ovi sadašnji došli su na krilima razočaranosti građanstva u nas. Svako od nas za to nosi golemu odgovornost. Ponovo tražiti poverenje naroda podrazumeva, na prvom mestu, priznanje grešaka i molbu za oprost, pa tek onda kampanje i kandidature.
Čini se da smo i po pitanju demokratije i ljudskih sloboda vratili u devedesete godine, da imamo gotovo jednostranački parlament i potpuno nemoćnu opoziciju. Šta je ono najgore što je ovaj režim po vama doneo?
– Demokratija je osetljiva biljčica. Nema sposobnost da se brani od napasnika, jer je odbrana demokratije silom negacija same sebe. Rušenje demokratije, to je njihov najveći zločin. Obesmišljavanje ideje individualne slobode, smenjivosti i ograničenja vlasti, ljudskih i građanskih prava. Ali, olupaće im se o glavu. Pre ili kasnije. Oni su sramota Srbije. Njeno najružnije lice. Jeftino, bahato, glupo.
Jednom ste rekli da su na vlasti najgori, a da su najbolji otišli iz zemlje i da je ovo carstvo bašibozluka. Šta pod tim podrazumevate?
– Mislim da je sasvim jasno na šta sam, to jest na koga sam mislio. Srbijom vladaju neuki, neobrazovani, neučtivi, raspojasani. Uz to još i lažljivi, potkupljivi, bezimeni, beskarakterni. Treba li još?
Oni koji nisu otišli, a misle drugačije od ove vlasti automatski se proglašavaju izdajnicima i stranim plaćenicima. Zar i to nije matrica iz devedesetih?
– Otkad pamtim, u ovoj zemlji je tako. Izdajnici su bili i Slobodan Jovanović, Milutin Milanković, Borislav Pekić… Bili smo i mi pod Miloševićem. To je ta ista, nepromenjena matrica. Danas je izdajnik Vladimir Kostić. A ko su patriote? Patriote su kriminalci, silovatelji, beslovesni, licemerni, lažovi…
Verujete li da će Vučić, pa makar i pod pritiskom stranaca, ipak prihvatiti ravnopravne izborne uslove koje traži opozicija, ili će ponovo ponuditi mrvice. Da li vam je jasno zašto odbija opozicione zahteve ako sam tvrdi da ima ogromnu podršku građana?
– Demokratija nije stvar za cenjkanje. Ili je svi svesrdno prihvatamo kao najoptimalniji okvir za organizaciju države, ili je ne prihvatamo. Ova vlast ne veruje u demokratiju. Tu pomoći nema. Otud, sledstveno, ne vidim čemu bi služio bilo kakav razgovor na tu temu. Zapadnjaci su i od Miloševića imali velika očekivanja, pa su nas na kraju, zbog te svoje samoobmane, besomučno bombardovali. Do daljeg će, po pitanju Kosova, ostati status kvo, a Srbija će nastaviti da umire. Neće nam stranci doneti demokratiju. Nisu nam je ni onomad doneli. Izašlo je na ulice milion ljudi da Miloševiću kaže „Odlazi“. I otišao je. Nevoljno, doduše.
Šta podrazumevate pod tim kad kažete da su Srbiji neophodni hirurški zahvati najozbiljnije vrste i ima li snage razjedinjena opozicija, sa puterom na glavi, za tako nešto?
– Neophodna je temeljna, korenita, radikalna promena svega. Sistema vrednosti, na prvom mestu. Potom, reforma svih institucija, ustava i svih zakona, reforma školstva, zdravstva, revizija fakultetskih diploma, naučnih titula i stručnih zvanja, stvaranje nove intelektualne elite… Ne znam ko bi to uradio i kako. Ne znam ni da li bi većina stanovništva prihvatila jednu takvu mirnu revoluciju. Nisam optimista. Suviše nam se omilila iluzija.
Da li je bojkot opozicije, ukoliko se izborni uslovi ne promene, ponovo rešenje, ili je sve u osvajanju RTS?
– Prvi zadatak opozicije danas, kao i pod Brozom i pod Miloševićem jeste borba za demokratiju. Svim raspoloživim sredstvima. Sve drugo je „trla baba lan da joj prođe dan“.
Pojedini analitičari smatraju da će Zapad držati Vučića na vlasti sve dok ne završi pitanje Kosova i Metohije?
– Zabluda je da iko spolja nekog ikoga iznutra dovodi, ili skida s vlasti. Očigledno je da zapadnjacima odgovara aktuelna vlast. Odgovarali su im, rekoh, i Broz i Milošević. Zašto je to tako, to je veliko i veoma bitno pitanje. Mi izbegavamo i da ga postavimo, nekmoli da damo odgovor.
Bili ste svojevremeno ambasador naše zemlje u SAD. Sada je Marko Đurić ambasador u Vašingtonu. Ima li on dovoljno iskustva za tu poziciju?
– Jednom sam negde izjavio, sad jedino mogu da ponovim: „Velika je mačku goveđa glava“. Kakva vlast, takav im je i ambasador.
Očekujete li da će se nešto promeniti sa Vašingtonskim sporazumom nakon pobede Bajdena?
– Taj takozvani Vašingtonski sporazum je bio i ostao mrtvo slovo na hartiji. Ukratko, očekujem da će Bajdenova politika, više-manje, ići utabanim stazama Klintonovih i Obaminih administracija. I na spoljašnjem i na unutrašnjem polju. U krajnjoj liniji, Bajden je to i najavio. Iskreno, najviše se radujem kandidaturi Kamale Heris 2024. Ako je Tramp bio bruka Amerike, ona je njen ponos.
