U okvirima Balkanskog kluba RNL nastavljamo sa analizom parlamentarnih izbora u Srbiji, koji su održani u nedelju.
Pažnji čitalaca RNL preporučujemo razgovor stručnjaka za Srbiju i pomoćnika glavnog urednika „Ruske narodne linije,“ Pavela Vjačeslavoviča Tihomirova, sa stalnim autorom RNL, profesorom prava Zoranom Čvorovićem.
[adsenseyu1]
Pavel Tihomirov: Gospodine Čvoroviću, šta smatrate najvažnijom posledicom izbora?
Zoran Čvorović: Najvažnija i najozbiljnija posledica tek završenih izbora, koje je bojkotovala najozbiljnija opoziciona grupacija okupljena oko „Saveza za Srbiju“ (stranke D. Đilasa, B. Obradovića, V. Jeremića i srpskih prvaka sa KiM, dr M. Jakšića i S. Ristića), sadržana je u činjenici da je Srbija dobila nelegitimno nacionalno predstavničko telo – Narodnu skupštinu RS, kao i nelegitimne skupštine svih lokalnih samouprava.
Pavel Tihomirov: U čemu se ogleda njihova nelegitimnost?
Zoran Čvorović: Nelegitimnost novog saziva Narodne skupštine ogleda se u činjenici da u nacionalnom predstavničkom telu neće biti predstavljena opozicija, pošto su cenzus prošle samo tri izborne liste koje su do sada činile vladajuću većinu. Pri tome moram da pojasnim da je Šapićeva stranka „SPAS“ do sada imala predstavnike samo u lokalnom beogradskom parlamentu, gde se nije delovala kao opozicija Vučićevoj partiji (Sada se nećemo doticati pitanja predstavnika nacionalnih manjina).
[adsenseyu4]
Pošto u višestranačkoj demokratiji legitimnost predstavničkog tela zavisi od učešća opozicije u njemu, Skupština u kojoj nema opozicije ne može biti verodostojni reprezent svih građana, cele nacije, već samo jednog njenog dela. U parlamentarnim sistemima, kakav postoji i u Srbiji, pored zakonodavne, najvažnija funkcija predstavničkog tela je kontrolna funkcija, a tu funkciju pre svega vrši opozicija.
Zato se na izborima u višestranačkim demokratijama ne biraju samo oni koji će vršiti vlast, već i kontrolori vlasti. Kako je ostala bez opozicije, Narodna skupština Republike Srbije neće moći efektivno da vrši ustavnu funkciju kontrole rada Vlade.
Pošto se u parlamentarnom sistemu Vlada formira na osnovu volje parlamentarne većine, iz nelegitimne Skupštine ne može da proistekne legitimna Vlada.
To istovremeno znači da ćemo posle ovih izbora dobiti ne samo nelegitimnu zakonodavnu, već i izvršnu vlast, što će se ozbiljno odraziti na stabilnost političkih prilika u Srbiji, kao i na međunarodnu poziciju Srbije.
[adsenseyu1]
Za takve posledice direktnu odgovornost će snositi A. Vučić, koji po modelu M. Đukanovića ignoriše zahteve opozicije za dijalogom oko ključnih nacionalnih, ekonomskih i pravnih problema, verujući da uz bezrezervnu podršku Brisela i Vašingtona može da vlada autokratski.
Pavel Tihomirov: Zorane, postaviću Vam dva pitanja. Jednostavno i komplikovano. Počeću od jednostavnog. Na šta su računali organizatori bojkota izbora?
Zoran Čvorović: Jedan od najvažnijih razloga za bojkot izbora, koji je posebno isticao jedan od vođa „Saveza za Srbiju“, Boško Obradović, to je delegitimizacija budućeg saziva Skupštine Srbije, a sve u cilju sprečavanja donošenja bilo kakve odluke o Kosovu koja bi bila suprotna Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244.
Ovaj cilj bojkota je već ostvaren. Time što opozicija neće biti predstavljena u budućoj Skupštini, svaka eventualna odluka kojom bi se u ustavnopravni poredak Srbije implementirao nekakav sporazum sa separatističkim vlastima iz Prištine bila bi nelegitimna. Reč je o odluci o priznanju tzv. Republika Kosovo i(li) razgraničenju. Takvu odluku ne bi donela Skupština koja predstavlja celinu srpskog naroda, već samo predstavnici vlasti.
[adsenseyu4]
Da bi Srbija izašla iz postojeće situacije i dobila legitimne institucije neophodno je da se formira višestranačka izborna vlada, koja bi posle šest meseci mogla da raspiše fer i slobodne izbore.
U međuvremenu ne bi mogli da se vode nikakvi pregovori o Kosovu.
Jedno je jasno, Aleksandar Vučić posle ovih izbora nema legitimitet da u Moskvi 24. i u Vašingtonu 27. 6. pregovara o statusu KiM. To naročito mora da znaju osvedočeni ruski prijatelji srpskog naroda, na čelu sa V. V. Putinom.
Pavel Tihomirov: Zorane, ovo je jasno. Meni se čini da ovakve ocene ne pripadaju realnoj politici. Da, može se reći, kako Vlada koja bude formirana na osnovu ovakvih izbornih rezultata neće imati moralno pravo da rešava ozbiljna pitanja. Međutim, šta je tu pravno nelegitimno. Primera radi, kod nas takođe ne postoji nikakva stvarna opozicija „Jedinstvenoj Rusiji,“ pa da li zbog toga treba da smatramo odluke naše Vlade nelegitimnim. Kod nas zaista nema stvarne parlamentarne demokratije. Oni kojima se V. V. Putin ne sviđa smatraju to užasnim. Oni koji su zadovoljni njegovom politikom su, nasuprot tome, ubeđeni u to da nepostojanje parlamentarne demokratije omogućava kakav-takav pomak napred. Pitanje je samo u kom pravcu se stvari pomeraju napred?
Zoran Čvorović: Pavel, stvar je pravno-politička i uz to potpuno jasna. Ne može se upoređivati sadašnja pravna i politička situaciju u Srbiji sa situacijom u Rusiji.
Kada Zapad govori o suštinski jednopartijskom sistemu u Rusiji, on upotrebljava stari rusofobski stereotip o Rusiji kao orijentalnoj despotiji, kojoj je navodno stran svaki oblik političkog pluralizma.
Ocena tek završenih srpskih izbora kao neregularnih i nove Skupštine kao nelegitimne, ne može se poistovetiti sa ovim zapadnim propagandnim rusofobskim stereotipom.
Strah od ovakvih ocena političkog života u Srbiji, kako se one ne bi primenile kao bumerang protiv Rusije, potpuno je neosnovan od strane ruske politike.
Taj strah potiče od nepoznavanja pravnog sistema Srbije i njenih političkih tradicija i često dovodi Moskvu u situaciju da pravi greške u komunikaciji sa srpskim narodom, terajući je da podržava ono što se ne može ni pravno, ni politički, ni moralno podržati.
Srbija se razlikuje od Rusije ne samo po svojim političkim i pravnim tradicijama koje se temelje na recepciji britanskog parlamentarizma od 1888. godina (dok je Rusija u svoj Ustav od 1906. uglavnom preuzela tadašnji nemački ustavni model), već i po organizaciji vlasti prema važećim ustavima.
U Srbiji je vlast organizovana na principima skoro čistog parlamentarizma, pa šef države nema nikakvih mogućnosti da utiče na sastav, rad i opstanak Vlade, dok u Rusiji postoji polupredsednički sistem u kome šef države ima velika ovlašćenja kada je u pitanju formiranje Vlade.
U Srbiji izbor predsednika Vlade i svih njenih ministara zavisi isključivo od volje skupštinske većine, dok u Rusiji predsednik države predlaže samo predsednika Vlade koga podržava većina u Dumi, dok ostale ministre predsednik države na predlog predsednika Vlade može sam da postavi ili smeni.
Dakle, u Srbiji legitimnost Vlade direktno zavisi od legitimnosti Skupštine, a u novoj Skupštini će biti zastupljeni samo predstavnici sadašnje (i verovatno buduće) vlasti.
Zato sam naglasio da u parlamentarnom sistemu legitimnost zakonodavne i izvršne vlasti isključivo se proverava na činjenici da li je opozicija predstavljena u parlamentu.
Stvari su neuporedive i zbog političke činjenice da je u Srbiji izbore bojkotovala najača opoziciona grupacija, dok u Rusiji takvog organizovanog bojkota do sada nije bilo.
Oni opozicionari koji su u Srbiji izašli na izbore imaju u javnosti uticaj jedank uticaju partije „Яbloko“ u Rusiji.
Uzgred budi rečeno, pozicija Putina bi bila uistinu mnogo lakša kada bi „Jedinstvena Rusija“ u Dumi imala ozbiljnu opoziciju, koja bi mogla da uravnoteži neodgovornu „Jedinstvenu Rusiji,“ čiji pogrešni potezi velikim delom padaju na Putina, a to je posebno štetno iz ugla činjenice da je Predsednik države oličenje državnog i nacionalnog jedinstva.
Pavel Tihomirov: Poslednje pitanje. Boško Obradović je shvatio da će Vučić „zatvoriti pitanje Kosova“? I upravo zato je odlučio da ni na koji način ne učestvuje u novoj vlasti i opredelio se za bojkot?
Zoran Čvorović: Stvari stoje potpuno drugačije. Izlazak na izbore koji nisu slobodni, pošto ne postoje ni minimalne garantije da može da se dobije parlament koji bi izražavao autentičnu volju naroda, bio bi čin opravdanja i legitimizacije političke neslobode.
Pri tome, faktori izborne neslobode su brojni, od neslobodnih medija do partijskog zapošljavanja i zloupotrebe državne uprave i državnog budžeta u izborne partijske svrhe.
U koloniji, a Srbija je od 2000. godine svojevrsna kolonija Zapada, metropola teži da kolonijalnim institucijama pribavi lažni domaći legitimitet. Otuda nije iznenađenje što je EU stalno pozivala opoziciju da se vrati u Skupštinu. Nasuprot tome, osvajanje političke slobode u koloniji započinje bojkotom, odnosno delegitimizacijom kolonijalnih ustanova.
Bez unutrašnje političke slobode iluzorna je borba za nacionalne interese.
Jednom rečju, sa neslobodnim parlamentarnim izborima i sa Ustavnim sudom koji se samoukinuo ćuteći nad neustavnim Briselskim sporazumom, ne postoje političke i pravne garancije da može institucionalnim putem, u okviru zvaničnih organa, da se odbrani teritorijalni integritet Srbije na KiM. Ako vlast u narednim danima odluči da amputira KiM od Srbije, onda će se borba za Kosovo voditi na vaninstitucionalan način, akcijama građanske neposlušnosti. Imajući to u vidu, dobro je što su bojkotom izbora delegitimisane zvanične institucije Srbije.
Svaka podrška odluci o Kosovu koju donesu takve institucije od strane bilo koga u svetu, pa i Moskve, dovela bi tu državu u najozbiljniji nesporazum sa srpskim narodom.
(Ruska narodna linija)
