Vremenom je postalo jasno da crnogorski politički vrh nekritički koristi hrvatski model obračuna sa Srbima koji su „kupili“ od proustaških eksperata i političara.
Hrvati su svoja zločinačka iskustva pretočili u „naučnu“ analizu proverenu u praksi, a ona se crnogorskim stratezima toliko dopala da je primenjuju bez prilagođavanja svojim prilikama i međunarodnim okolnostima.
U tome je suštinska greška – okolnosti u Crnoj Gori i Hrvatskoj nisu iste, a bitno se promenila i međunarodna situacija. Čak su i Albanci na Kosmetu hrvatski model samo kombinovali sa svojim zločinačkim metodama, dok crnogorska vlast ne menja ništa, u strahu da ne pokvari ono što je u Hrvatskoj dalo izvanredne rezultate.
[adsenseyu1]
Nerazumnu politiku crnogorskog režima veoma dobro je u nekoliko reči objasnio naš ministar odbrane Aleksandar Vulin, podstaknut činjenicom da samo zvanična Crna Gora i pre toga Hrvatska zabranjuju srpske uniforme prilikom pomena nevinim žrtvama. Poručio je crnogorskom ministru odbrane: „Strah vam kalja obraz. Ne trudite se da oponašate Hrvatsku baš u svemu. Možete vi nešto i sami da smislite.“
ULOGA MILANA ROĆENA
Ako pokušamo da ustanovimo od kada datira ta perfidna antisrpska politika, i kako su to Hrvatska i njena proustaška vlast postale tako bliske crnogorskom vrhu dok Srbiju i srpski narod tretiraju kao neprijatelje, analiza će nas vratiti u vreme pre raspada zajedničke države Srbije i Crne Gore, kada je Milo Đukanović pod jakim stranim uticajem odlučio da osamostali Crnu Goru.
Procenjeno je da je glavna prepreka osamostaljenju Crne Gore – vojska. Po nalogu Mila Đukanovića, akcijom pridobijanja vojnog vrha i slabljenja vojske rukovodio je šef njegovog kabineta Milan Roćen. To je čovek od apsolutnog poverenja crnogorskog predsednika čiji je presretnuti telefonski razgovor s Vukom Jeremićem nedavno isplivao u javnost kako bi građani čuli njihov veseo smeh uz obećanje da će „j… majku Srbiji i Crnoj Gori“.
Obećanje Roćena i Jeremića je samo nastavak nečega što se dogodilo ranije. U septembru 1998. Roćen je s još jednim čovekom, koji se predstavio kao Žugić (verovatno Goran Žugić, savetnik Mila Đukanovića, ubijen 2000. godine), došao u Generalštab kod generala Blagoja Grahovca, pouzdane veze crnogorskog rukovodstva. Tražili su od njega da nagovori načelnika Generalštaba, generala Momčila Perišića sa kojim je bio lični prijatelj, da se tajno sastane s tadašnjim predstavnikom SAD za Balkan Robertom Gelbardom.
[adsenseyu4]
Grahovac je uspeo da nagovori Perišića u prisustvu načelnika Uprave bezbednosti Generalštaba, generala Aleksandra Dimitrijevića. Nema sumnje da se Perišić tada tajno sastao s Gelbardom, nema sumnje da je Gelbard aktivno podsticao crnogorsko rukovodstvo da razbije zajedničku državu, i nema sumnje da su srpski generali (koji su imali na raspolaganju podatke dve vojne tajne službe) to dobro znali. Kasnije su te tajne veze Perišića s američkim obaveštajcima i diplomatama rezultirale obaveštajnom aferom i sudskim procesom.
PREPISIVANjE HRVATSKOG MODELA
Kakve to sada ima veze sa stvaranjem antisrpskog raspoloženja u Crnoj Gori? I te kako ima. Zbog svojih usluga crnogorskom rukovodstvu Blagoje Grahovac, jedan od te trojice ključnih generala, nakon penzionisanja je obavljao poslove savetnika najviših političara Crne Gore. Sam se hvalio da je prvi savetovao Mila Đukanovića da Crna Gora treba da se osamostali, da se potpuno distancira od Srbije i poveže s Hrvatskom.
S obzirom na to da se vojska i dalje smatrala glavnom preprekom za osamostaljenje, Grahovac je ne samo predložio nego i učestvovao u pregovorima i izborio se za to da se vojska ukloni s granice Crne Gore i da njihov posao preuzme crnogorska policija koju je kontrolisao Đukanović. Kod traženja razloga i povoda za otcepljenje, crnogorski vrh je već tada inicirao antisrpsko raspoloženje koje je sistematski raspirivao do danas. Vremenom, ono je s nivoa državnog pritiska i diskriminacije preraslo u pravi teror nad Srbima i SPC.
Osnovni elementi nacionalne strategije koju su crnogorski stratezi usvojili skoro u potpunosti su prepisani iz zločinačkog hrvatskog modela obračuna sa Srbima i Srbijom. Krenuli su s diskriminacijom i raspirivanjem mržnje prema Srbima, na šta su nadovezali laži o tome da su Srbi, SPC i Srbija najveća pretnja opstanku crnogorske države.
Nakon toga su, po hrvatskom receptu, insistirali na razlikama. Ništa što podseća na Srbe i Srbiju u Crnoj Gori nije smelo da opstane. Odmah su promenili svoj grb i zastavu i počeli da proganjaju srpsku trobojku. Kako je Hrvatska na silu stvarala novi hrvatski jezik, tako to pokušava da uradi i Crna Gora.
Međutim, nije to isto i ne može se tek tako prepisati od Hrvata. Hrvati su imali ustašku emigraciju koja je na tome ozbiljno radila decenijama. Koliko su ozbiljno na tome radili dovoljno je reći da su imali Hrvatsku akademiju znanosti u dijaspori (HAZUD) lociranu u Bazelu i Katedru za hrvatski jezik u Torontu, pa su opet prilikom prisilne promene jezika ispadali smešni – ko se ne seća pošalica sa „zrakomlatom“ i „okolotrbušnimpantalodršcem“.
ŽJ I ŠJ Crnogorski vrh odlučio je da menja ne samo reči nego i slova. Pokušaj da se novostvoreni jezik pretvori u književni karakterišu nasilno ijekavčenje, nepravilni padeži i dva nova slova – žj i šj. Građani, posebno deca, imali su žive muke da se na takve veštačke promene priviknu, ali većih protesta nije bilo.
Oni koji su se pobunili degradirani su ili su dobili otkaz. Ništa više nije smelo da podseća na ekavicu, „ije“ je ubacivano baš svuda, i tamo gde ga nikada nije bilo. Suština je, kao i kod Hrvata, uporno insistirati na veštački stvorenim razlikama, da nam na kraju, iako smo govorili istim jezikom, stvarno treba prevodilac. Iako je u početku te transformacije rečeno da su ćirilica i latinica ravnopravni, već duže vreme ćirilica se proteruje kao nešto tuđinsko i silom nametnuto Crnogorcima.
[adsenseyu1]
Međutim, kao i u Hrvatskoj, to je bila samo priprema za onaj pravi obračun sa Srbima koji je trebalo da rezultira značajnom asimilacijom i iseljavanjem. Asimilacija se sprovodi preko egzistencionalnih i statusnih pitanja, tako što narod koji čini skoro trećinu populacije gotovo da i nije zastupljen u državnim organima i institucijama.
Teško nalaze posao jer ih tretiraju kao nelojalne državi u kojoj žive. Svaka kritika vlasti tretira se kao napad na državu Crnu Goru. I sve ostalo što je sasvim dostupno i lako za one koji su se izjasnili kao Crnogorci, za Srbe je nedostupno ili teško ostvarivo. Pa ipak, rezultati državnog i institucionalnog pritiska i diskriminacije nisu podstakli ni približno očekivan broj Srba da se izjasne kao Crnogorci.
OTMICA SVETINjA
Najveći promašaj, koji se pretvorio u nerešiv problem, nastao je kada je crnogorski vrh umislio da Crna Gora mora da ima crnogorsku crkvu i da u tu svrhu treba oteti svetinje, objekte, imanja pa i vernike od SPC. I to su nekritički prepisali od Hrvata, koji su u više navrata pokušali da nasilno stvore Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Uhvatili su se te ideje iako je ona propala i u Hrvatskoj.
Računali su da je ideja dobra, ali da je Hrvati nisu sproveli do kraja zato što to nisu ni želeli. Njihov cilj bio je pokatoličavanje i etnički čista država, a neka pravoslavna grupa, makar bila i pod njihovom kontrolom, nije za njih bilo pravo i trajno rešenje. Nije čudo što je crnogorski vrh pogrešno procenio snagu SPC – otpor, upornost i odlučnost u suprotstavljanju nasilnom oduzimanju svetinja i imovine SPC sve je iznenadio, pa i crkvene velikodostojnike, koji naravno najbolje poznaju raspoloženje među svojim vernicima.
[adsenseyu4]
Olako su pomislili da će silom i zastrašivanjem brzo rešiti problem, pa su krenuli s hapšenjima lidera opozicije, pretresom kuća, odvratnim grubostima i bahatim ponašanjem policije, ali to je samo još više podstaklo proteste. Maltretirali su i sveštenike, pretresali čak i vladike, kao da su zaboravili da taj ponosni i hrabri narod nije lako zaplašiti.
Nije sasvim jasno koja to fundamentalna ideja pokreće crnogorski vrh na tako nepromišljene korake. Da li je njihov strateški promašaj samo u tome što su umislili da se silom moraju stvoriti neki atributi države, nacije i vere kojih sada nema, ili je njihova namera još odvratnija i opasnija.
Nisu valjda umislili da po hrvatskom modelu i ustaškom receptu idu do kraja i da broj Srba, od sadašnjih skoro 30 odsto, svedu na zanemarljivi procenat statističke greške kao što su to učinili Hrvati. I u Hrvatskoj je 1936. godine bilo 31 odsto Srba a danas ih skoro nema. I nikom ništa – Hrvatska je evropska i NATO država. Naravno da crnogorska vlast zna da je to ostvareno uz teške zločine, bez odgovornosti. Neće valjda izostanak odgovornosti da ih motiviše da krenu stranputicom, i da ne uvaže snažne faktore odvraćanja koji sugerišu da je to zločin i da to u današnje vreme više nije moguće.
ULOGA NATO-a
Crnogorska vlast napravila je još jednu stratešku grešku – pogrešno su procenili ulogu NATO-a u ostvarenju svoje nacionalne strategije. Računali su da će čelnici NATO-a jedva dočekati njihove pozive u pomoć zbog navodnih ruskih hibridnih napada preko Srba i SPC, i da će biti dovoljno da im samo daju spisak želja i zadovoljno protrljaju ruke u zavetrini.
Zaboravili su da je NATO tu pre svega zbog upotrebe vojne sile, a hibridno ratovanje i obaveštajne igre sprovode vodeće članice preko svojih moćnih obaveštajnih službi. Tu nemaju baš poverenja u male i slabe saveznike, sem da im budu običan uslužni servis u regionu za potrebe hibridnog ratovanja.
Iako su u prvi mah prihvatili crnogorske optužbe da je SPC infrastruktura za širenje ruskog malignog uticaja i poslali u Crnu Goru timove za antihibridno ratovanje, brzo su shvatili da za ovu vrstu masovnog otpora i protesta vernika ni oni nemaju rešenje.
Njihova nemoć vidi se po tome što su prinuđeni da, umesto za perfidnim metodama, posegnu za direktnim zabranama emitovanja programa nekih televizija iz Srbije, iako znaju da takvi dekreti potpuno odudaraju od demokratije.
Sem toga, NATO je odavno shvatio da je vojna agresija na Srbiju bila velika greška kojom su izgubili poverenje i eventualnu naklonost Srba i Srbije. Zato je pokušaj crnogorskog vrha da iznudi veće angažovanje NATO-a odbijen uz obrazloženje da „alijansa neće reagovati povodom verskih pitanja“. Ostrašćena Đukanovićeva ekipa očito je zaboravila poruku koju im je svojevremeno poslao američki predsednik Donald Tramp, da zbog Crne Gore neće ratovati.
PRIMENA SILE?
Zabrinjava pak činjenica da je Milo Đukanović u ležernim okolnostima doneo brojne pogrešne odluke, pa nije realno očekivati da će, u teškoj situaciji u kojoj se našao, njegovi budući politički potezi biti promišljeni i razumni. Nije isključeno da se odluči za primenu sile prema golorukim vernicima koji mirno protestuju, i da se i dalje drži proustaškog modela obračuna sa Srbima.
Vidi se da njegov tim nije gadljiv na proustaške metode, jer su njihovi uniformisani predstavnici svake godine počasni gosti na proslavama zločinačke vojne operacije „Oluja“. Ako se već dive proustaškim postupcima i od njih kopiraju elemente nacionalne strategije, nemamo pravo da razmišljamo kako oni nešto slično ne bi učinili ako im se ukaže prilika. Ta „prilika“ je tajna ili javna pomoć vodećih država NATO-a koje su svojevremeno imale presudnu ulogu i u „Oluji“.
Bez podrške spolja Crna Gora ne može sprovesti svoje strateške zamisli. Da li će te podrške biti, zavisi od širih planova stratega hibridnog rata vodećih država NATO-a koje često nije moguće unapred predvideti ni razumeti. Za njih su događanja u regionu „Zapadnog Balkana“ povezana, i nastojaće da svoje eventualne akcije u Crnoj Gori koordiniraju s dešavanjima u BiH i na Kosmetu.
Ne bi čudilo da se sve to pretvori u sveobuhvatni pritisak na Srbe i Srbiju. Zato nije dovoljno osloniti se samo na zvanične izjave crnogorskih političara i čelnika NATO-a, jer one mogu biti obična varka i kupovina vremena da se neke hibridne ili vojne akcije dobro pripreme. Čak ni pretnje koje ovih dana na državnoj televiziji Srbima i SPC upućuje predsednik Milo Đukanović nisu pravi pokazatelj njegovih budućih namera. Pretnje mogu biti i samo u funkciji zastrašivanja naroda i provociranja državnog vrha Srbije.
Ako pak crnogorski vrh iskreno želi smirivanje situacije i prosperitet Crnoj Gori, prilično je jasno šta mora da uradi. Mora odmah ukinuti sporni Zakon o slobodi veroispovesti i obezbediti sigurnost imovine SPC. Mora se odmah zaustaviti antisrpska kampanja, uspostaviti jednak tretman prema svima koji žive u Crnoj Gori, i korektna procentualna zastupljenost Srba u državnim organima i institucijama.
Ako se stvarno žele mir i stabilnost, moraju se poštovati i uvažavati jezik, pismo, vera i kultura naroda koji čini skoro trećinu populacije. Pokrenuti razgovori Vlade Crne Gore i predstavnika SPC nemaju velike šanse da reše probleme ako ta vlada nije spremna da popusti, jer nekakav kompromis jednostavno ne postoji.
Ako je državni vrh Crne Gore razgovore predložio samo kao formu i odugovlačenje, a u stvari planira nastavak primene hrvatskog modela, to je po nekim detaljima moguće na vreme prepoznati. Teško je predvideti sve marifetluke iz arsenala hibridnog ratovanja, ali jedno je sigurno.
Ako se krene s prljavim akcijama insceniranja ružnih scena na mirnim protestima i podmetanja kojekakvih prljavština i kriminala sveštenstvu, vernicima u litijama ili Srbiji kao državi i srpskom rukovodstvu, to bi značilo da je Đukanović potpuno izgubio kompas i da će primeniti sva sredstva, pa i silu, da ostvari svoje ciljeve, koje on vidi kao zaokruživanje crnogorske državnosti.
Ako se pri tome pojave „prikriveni vojnici“ NATO-a za prljave akcije, psi rata i vojnici plaćenici uopšte, ili američke privatne vojne kompanije koje naoružavaju, obučavaju i uvežbavaju vojnike i vojne štabove, znaćemo da je NATO prelomio i da kreće u novu prljavu igru, sličnu onim već odigranim širom Balkana.
PRIKRIVANjE NAMERA
Pokazatelje pravih namera treba dokučiti prepoznavanjem eventualnih konkretnih priprema državnih institucija i organa za nasilje. Sakriti tako obimne pripreme je veoma teško, ali nije nemoguće. To smo naučili iz pripreme „Oluje“.
Dok je u saradnji sa obaveštajnim službama SAD pripremana zločinačka vojna operacija, Srbi su uspavljivani pričama o mirnom rešenju, „nedodirljivim“ zonama pod kontrolom UN i pregovorima.
Naravno da su perfidne igre i skrivalice moguće i u Crnoj Gori, međutim, do sada neke šire pripreme nisu zapažene sem što je Uprava policije Crne Gore zatražila od kompanija koje proizvode policijsku opremu da im dostave ponudu za nekoliko stotina kompleta opreme za interventne policijske snage.
Tu je interesantna samo količina, jer najmanja država u regionu ima najveću porudžbinu. Neki drugi potezi su više smešni nego upozoravajući – paradiranje kolone borbenih vozila za razbijanje demonstracija i kopanje protivtenkovskog rova na granici prema Srbiji.
Ljuban Karan (pecat.co.rs)
