U subotu, 1. maja 2010. godine (dakle, ako se to nekome čini, ipak ne 1970. godine!), Radio televizija Srbije prikazuje film Veljka Bulajića “Bitka na Neretvi“.
Na sajtu RTS-a film je najavljen nekritički, tj. kao da je zaista snimljen prema istinitim događajima. Kao da nije pao Berlinski zid, kao da Jovo Kapičić ponovo premerava teren za formiranje nekog koncentracionog logora – i uopšte kao da se ništa u međuvremenu nije desilo, na sajtu državne televizije doslovce piše:
“Najpoznatiji i najuspešniji film Veljka Bulajića posvećen je jednoj od najčuvenijih i najhumanijih bitaka u svetskoj vojnoj istoriji. Početkom 1943. godine, nemački generali su, po Hitlerovom ličnom naređenju, počeli sa sprovođenjem plana “Weiss“, kako bi uništili partizanske jedinice. Pritisnuti daleko nadmoćnijim neprijateljem, partizani sa vrhovnim štabom i 4.500 ranjenika našli su se opkoljeni u dolini Neretve. Ostao je samo jedan most, na čijoj drugoj strani su čekale jake neprijateljske snage, pripremajući se za masakr ranjenih boraca i bespomoćnog naroda. Tito naređuje da se sruši most. Iznenađeni neprijatelj prebacuje svoje snage na drugu stranu, predviđajući da će partizani pokušati samoubilački proboj. Međutim, u toku samo jedne noći, partizani grade novi most pokraj srušenog i prebacuju se na drugu stranu, izigravši neprijatelja.“
[adsenseyu1]
Dakle, uz bajke o veličini i humanosti, sada ponovo imamo verziju koju su i sami komunisti demantovali. Jedan od partizanskih komandanata, Koča Popović, i jedan od Titovih istoričara, pukovnik Mišo Leković (“Martovski pregovori“) priznali su da uopšte nije bilo “prebacivanja neprijatelja“ na drugu stranu i da se u dolini Neretve partizani nisu borili protiv Nemaca, pošto su sa njima sklopili primirje.
Međutim, ovakav tekst na sajtu državne televizije vraća nas unazad i zakonski posmatrano. Naime, Narodna skupština je donela zakon o izjednačavanju četnika i partizana, dok se ovde četnici nazivaju neprijateljima, pa čak i neprijateljima koji se spremaju “za masakr ranjenih boraca i bespomoćmog naroda“ (kog, uopšte, naroda?). Podsetimo, na toj drugoj strani Neretve tada se u stvari nalazila zapadna granica Srbije. “Srbija oslobođena“ – javio je major Radulović đeneralu Draži, kada su komunisti vraćeni na zapadnu obalu reke.
Ša se, u stvari, dešavalo na Neretvi?
Pošto je priča preobimna, skicirajući samo osnovne događaje:
– Sredinom februara 1943. godine partizani se kreću iz pravca Bihaća prema Netetvi; otud ih gone Nemci, u Operaciji “Vajs“ (Operacija “Vajs“ bila je uperena protiv partizanske “Bihaćke republike“ i nema veze sa Neretvom ni vremenski, jer se odigrala ranije, ni naravno geografski; međutim, komunisti su uvek spajali Operaciju “Vajs“ i Bitku na Neretvi, a na “suđenju stoleća“ 1946. čak su tvrdili da su ovu operaciju zajedno planirali Hitler, Musolini, Pavelić i Draža!).
– Iza Neretve teritoriju su držali četnici, među kojima i četnici legalizovani kod Italijana.
– Nastupala je partizanska glavnina: 1, 2 i 3 divizija, koje su najbolje naoružane i u stvari jedine mobilne, zatim 7. i delovi 9. divizije; ukupno 15.000 partizana.
– Partizani usput zauzimaju nekoliko italijanskih garnizona, koji su imali po 500-800 vojnika (Prozor, Jablanica, i još jedan).
– Hteli su da pređu most u Konjicu i da produže uz Neretvu, prema Foči.
– U Konjicu je bilo 500 Italijana, a u i oko Konjica kapetan Lukačević kao komandant Desnog krila, sa nešto preko 5.000 četnika.
– Od oko 20. februara Lukačević nanosi težak poraz komunistima, tako što izlazi ispred Konjica, pre nego što oni dođu do varoši.
– Na centru, komunisti su prešli reku, inače plitku u to doba – gaznu, ali kako su teško poraženi na glavnom pravcu napada, odlučuju da se vrate na zapad, u Centralnu Bosnu.
– Pre povlačenja, ruše sva tri mosta na tom delu reke, misleći da će tako zaustaviti četnike. Posle su Titovi generali Jakšić, kaomandat 7. divizije, i Žujović, iz Vrhovnog štaba, rušenje mostova označili kao jedan od najkatastrofalnijih poteza J. B. Tita. Naime, pošto je reka bila plitka, četnicima uopšte nisu bili potrebni mostovi, ali su itekako trebali partizanima, jer su oni imali oko 200 kamiona, 12 tenkova i 12 topova, koje su upravo zaplenili Italijanima. Kada su se vratili na Neretvu, sve ovo morali su da bace, jer nije bilo mostova… Dalje, četnici nisu smeli da idu dalje na zapad zbog Nemaca, a naročito kada su saznali za nemačko-partizanski pakt.
– Posle nekoliko dana, partizanska glavnina koja je poslata na zapad javlja da ne može proći, jer ima mnogo Nemaca.
– Delovi koji se još nisu bili povukli javljaju da most kod Jablanice nije sasvim srušen i da ga čuva svega 280 slabo naoružanih četnika Durmitorskog korpusa.
– Na taj most šalju oko 1.000 partizana i oni 8. marta prelaze reku.
– Nekoliko dana ranije komunisti su poslali delegate kod Nemaca, sa predlogom da se zajedno bore protiv Engleza čije iskrcavanje se očekuje, i četnika; od toga dana nastupa primirje između njih i traje sve do 17. maja 1943.
– Posle par dana komunisti zauzimaju Nevesinje, prvu varoš iza Jablanice; razlog: Đurišić nije doveo rezervu na vreme, Stanišić se povlačio gotovo bez borbe, Lukačević je posustao, a Baćović sa najboljim hercegovačkim jedinicama se nije vratio iz oblasti Knina.
– Sve partizanske jedinice i ranjenici prelaze Neretvu do 15. marta; Nemci ih nisu napadali zbog pomenutog pakta.
– Baćović se vraća i dolazi do još pet bojeva za Nevesinje; posle šestog boja, aprila meseci, komunisti u dolini Neretve i u celoj Istočnoj Hercegovini definitivno su potučeni; Baćović ih sabija u kanjon Pive; Draža čestita Baćoviću i Jevđeviću na ostvarenoj velikoj pobedi.
– Na strani legalizovanih četnika povremeno se borila italijanska grupa “Skoti“, sa oko 2.000 vojnika.
– Komunisti su imali podršku ustaša iz Fazlagića kule.
– Četnici su za vreme operacija na Neretvi često minirali prugu Sarajevo – Brod, kako bi omeli Nemce da dovuku pojačanja i da započnu očekivanu operaciju protiv njih; zbog ovoga Nemci aprila 1943. pokreću Operaciju “Tojfel“ protiv Ozrenskog korpusa, čija teritorija se nalazi uz tu prugu. Bitka na Neretvi za četnike je bila Bitka za jadransko zaleđe, tj. Nemce su smatrali većim neprijateljima od partizana. Protiv partizanske glavnine na Neretvi su se borile samo lokalne četničke jedinice, ojačane Crnogorcima.
– Drugi deo partizana prošao je Crnu Goru i stigao do Lima; Đurišićeve jedinice su rasturene, Stanišićeve na zapadu Crne Gore takođe; Draža je zato na Lim pozvao Rasinski i 2. ravnogorski korpus (ukupno 2.000 boraca).
– Početkom maja 1943. oko partizana nalazilo se 20.000 četnika, a oko četnika 65.000 Nemaca, sakupljenih za Operaciju “Švarc“. U planu za Operaciju “Švarc“, koji je diktirao Hitler, ne pominju se partizani, već samo uništenje četnika, a naročito Dražinog štaba u selu Lipovo iznad Kolašina.
– Nemci 12. maja napadaju Baćovićeve četnike koji su napadali partizane u dolini Pive, što su komunisti proslavili, ne očekujući da će i oni biti napadnuti, jer su verovali u primirje.
– Draža se 13. maja izvlači iz nemačkog obruča kod Brodareva.
– Đurišić 13. maja čeka Nemce u Kolašinu, ali oni ga hapse, sa oko 2.000 boraca.
– Nemci počev od 17. maja napadaju i komuniste, koji su ostali sami u obruču, pošto su se svi četnici, sem Đurišićevih, izvukli; delom su se izvukli iz obruča uz pomoć Italijana.
– Komunistička glavnina u obruču je uništena, ostalo je u životu svega 4-5.000 partizana, koje je propustila hrvatska “Vražja divizija“, na koju su slučajno nabasali. Nemci su poubijali i sve partizanske ranjenike (oko 4.000).
U drugom tomu knjige “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta“, Bici na Neretvi posvetio sam dosta prostora, uz 422 fusnote (a to su po pravilu dokumenta svih učesnika događaja). Za ovu priliku, izdvojio sam nekoliko stranica, pre svega baziranih na komunističkim dokumentima.
Dakle:
Nizvodno od Konjica na Neretvi su bila tri mosta. Najveći, železnički, nalazio se u Jablanici. Oko 20. februara, savladavši italijanske garnizone, komunisti prelaze Neretvu i potiskuju isturene jedinice hercegovačkih četnika. To je bio njihov sporedni pravac nastupanja, dok je glavni išao na Konjic. Ovo mesto su najpre napale dve brigade 1. proleterske divizije, a potom su pristizala pojačanja, sve dok se tu nije našla većina partizana Glavne operativne grupe (1. i 3. divizija). Komunisti su angažovali artiljeriju i četiri od 12 tenkova zarobljenih od Italijana (naime, samo četiri posade italijanskih tenkista naterali su na novu dužnost; Kraljevina Jugoslavija je pre rata imala svega 40 tenkova, francuskih “renoa“, a ono malo tenkista što je izbeglo zarobljavanje u Aprilskom ratu 1941. godine bilo je u četnicima).
Prvi napad na Konjic usledio je u noći između 19. i 20. februara. Italijanski garnizon bi, svakako, odmah pao, ali je kapetan Lukačević sa svojom Konjičkom grupom odbio komuniste. Iz Lukačevićeve jedinice su tom prilikom otpali četnici muslimani. Kako je major Fehim Musakadić pisao dr Ismetu Pupovcu, Muslimanski nacionalni vojnočetnički bataljon povukao se sa položaja na mostu i iz bunkera oko Konjica “ne ispalivši ni jednog metka“.124
Komunisti su tokom naredna tri dana izveli još dva velika noćna napada na Konjic. Dva puta su osvajali grad, ali ih je kapetan Vojislav Lukačević dva puta izbacivao. Istovremeno, četnici su zaustavili i partizansku sporednu kolonu (2. divizija) na Prenju. Zbog ovih neuspeha, komunisti počinju da se kolebaju po pitanju ostvarivanja glavnog plana, tj. osvajanja Hercegovine, Crne Gore, Starog Rasa i Metohije. Sedmoj diviziji, koja se nalazila kod Gornjeg Vakufa, Titov zamenik načelnika štaba, Velimir Terzić, 24. februara piše: “Ukoliko situacija u reonu Konjica ne bude pročišćena u našu korist, mi ćemo biti prinuđeni da dejstvujemo ofanzivno baš na vašem sektoru“.125
Narednog dana, 25. februara, Tito piše Bosanskom korpusu da se ne udaljava dok Glavna operativna grupa “ne prodre kod Konjica, jer nije isključeno da nam to i ne uspije, i onda ćemo morati tražiti drugi pravac za ranjene“.126 Istovremeno, J. B. Tito naređuje Sretenu Žujoviću Crnom iz Vrhovnog štaba da ubrza evakuaciju ratnog plena iz Jablanice, “jer će se most rušiti“. Takođe, traži da se neboračko osoblje ne dovodi na Neretvu, osim Nurije (verovatno Pozderca), “jer može da koristi“, svakako u radu sa muslimanima. Zatim piše:
Ako danas i sutra ne padne Konjic, onda treba i glumce i većnike itd. uputiti odakle su i došli.127
Istog dana, 25. februara, Terzić izveštava Tita da je poslao pojačanje za rušenje mostova na Neretvi, sa 30 avionskih bombi, “da pomogne naročito u rušenju mostovskih potpora, jer to naročito zadržava opravku mostova“.128
Sledećeg dana, 26. februara, komunisti su definitivno odustali od napada na Konjic. Dva dana potom, Tito je obaveštavao svoje ljude:
Konjic nismo zauzeli, iako je već skoro bio pao. U pomoć došao veliki broj četnika iz Sandžaka, Crne Gore i Hercegovine i udarili nam u leđa.129
(…)
Iako se odigrala na polovini rata i daleko od Šumadije i Beograda, komunisti su Bitku na Neretvi, iz ko zna kojih razloga, proglasili najvažnijom u građanskom ratu protiv četnika. Razume se, oni je računaju u svoju pobedu. Evo kako to izgleda kod njihovih starijih pisaca:
Bojevima kod Nevesinja, Kalinovika i odbacivanjem neprijatelja na desnu obalu Drine bitka na Neretvi je definitivno završena. U toj bici četnici su pretrpeli takve gubitke da se više nikad nisu oporavili.410
https://youtu.be/nB1wRXkuWH0?t=3
Dakle, reč je o uobičajenom triku: komunisti računaju samo bojeve u kojima su pobedili – u ovom slučaju prvo osvajanje Nevesinja i osvajanje Kalinovika – preskačući potonje poraze i odmah prelazeći na dalekosežne zaključke. Tamo gde je u njihovoj verziji bitka “definitivno završena“, ona je zapravao tek počela.
Pritom, ima tu i mnogo drugih trikova. Na primer, komunisti ne kažu da je Borbena grupa “Anaker“ dobila ime po svom komandantu, koji je bio major. Jer, u nemačkoj vojsci major je komandovao bataljonom, a bataljon je obično imao oko 500 vojnika, što je premalo za komunističku mitologiju. Mnogo bolje zvuči: Borbena grupa “Anaker“.
Ima i mnogo besmislica, poput ove: “Italijani nisu uspeli da angažuju Nemce u odbrani prelaza ka dolini Neretve“.411 Kao što smo videli, bilo je suprotno: Italijani su činili sve da drže Nemce što dalje od Neretve.
Stariji komunistički istoričari ili kriju sporazum sa Nemcima ili ga svode na “razmenu zarobljenika“. Zato i ne pokušavaju da objasne zašto Nemci nisu napali partizane u po njih najkritičnijem času – dok su tokom osam dana prelazili Neretvu. U vezi s ovim, ne pominje se ni koncentracija snaga radi očekivanog savezničkog iskrcavanja, odnosno da je sve ovo bila Bitka za jadransko zaleđe. Komunistima je nezgodno da se upuštaju u suštinu priče, jer je nemoguće dokazati to što tvrde: da su četnici, jedva čekajući Engleze, sarađivali sa Nemcima, a da su se oni, kojima je dolazak Engleza značio kraj, borili protiv Nemaca.
Kod mlađih generacija, to jest kod neokomunističkih pisaca, istorijska nauka u jednu ruku prolazi bolje, a u drugu ruku još gore. Bolje, jer oni broje i jednu četničku pobedu: prvo oslobađanje Nevesinja. Sledi naravno novo osvajanje ovog grada, posle koga stavljaju tačku. Pritom, prvo oslobađanje Nevesinja zbijaju u tri reda između dva velika pasusa kojima opisuju dva pada ovog grada. O još tri boja za Nevesinje, o oslobađanju ovog grada, Kalinovika i dela Hercegovine zauzetog od komunista – to jest o porazu komunista u Bici na Neretvi, ni kod neokomunističkih istoričara nema govora.412
Nasuprot davanju nekada nezamisliva tri reda četničkoj pobedi, na drugoj strani, međutim, istorijska nauka više trpi, jer se sada izvode dalekosežniji zaključci nego ranije. Ali, najpre da pogledamo prethodne zaključke:
Time (navodnom pobedom komunista u Bici na Neretvi – prim. aut) počinje nova faza u građanskom ratu: od sada inicijativa definitivno prelazi na stranu “crvenih“ koji su uspeli da ostvare svoj osnovni strateški cilj: duboko su zagazili na srpske zemlje i dovoljno se približili Srbiji da bi mogli da planiraju njeno osvajanje.413
Naravno, komunisti nisu pobedili na Neretvi, niti su ostvarili svoj strateški cilj: osnivanje nove “sovjetske republike“ na teritortiji Hercegovine, Crne Gore i Starog Rasa. O planiranju osvajanja Srbije nije bilo govora, iz dva razloga. Prvo, komunističku glavninu su ozbiljno ugrozile već lokalne četničke snage i drugo, posle Operacije “Švarc“ Glavna operativna grupa nije ni postojala.
Ono što u stvarnosti nisu uspeli, kod neokumunističkih istoričara komunisti jesu uspeli, iz sledećih razloga:
Partizanska vojska pokazala se kao monolitnija i borbenija vojna formacija. Bez ikakvih predrasuda ušla je u sukob do istrebljenja sa svojim sunarodnicima jer su njeno jezgro sačinjavali prekaljeni komunisti u proleterskim brigadama…
Sve u svemu, kažu oni: “Prednost partizana u odnosu na četnike bila je nesumnjiva po mnogim osnovama“.414
Zapravo, prednost partizana bila je “nesumnjiva“ samo po jednom osnovu – po broju automatskog oruđa, koje su dobili od ustaša i domobrana.
Novi zaključci odnose se na podršku teze britanske istoričarke Heder Vilijams da je Bitka na Neretvi “odlučujući događaj u ratu u Jugoslaviji“. Nepostojeća komunistička pobeda imala je navodno sledeću posledicu: “Posle partizanske pobede, kao neophodna pojavila se u Londonu i Kairu nužnost uspostavljanja veza sa partizanima“.415
Kao što ćemo videti, odluka britanskog premijera Vinstona Čerčila da pošalje svoju misiju kod partizana, 28. maja 1943. godine, usledila je iz sasvim drugih razloga.
Uz laž o pobedi na Neretvi, stariji komunistički pisci lansirali su i priču o “genijalno smišljenom manevru Vrhovnog štaba“, kako se izrazio jedan od njih. Evo cele priče:
Kulminacija borbe dostignuta je 28. februara, kada su se sastali Politbiro CK KPJ i Vrhovni štab i još jednom potvrdili odluku da se izvrši prodor preko Neretve u Istočnu Hercegovinu i dalje prema Sandžaku i Crnoj Gori. No, prethodno je odlučeno da se organizuje protivudar prema Gornjem Vakufu, radi maskiranja proboja preko Neretve i otklanjanja opasnosti od Centralne bolnice sa ranjenicima. Tada je vrhovni komandant Tito odlučio da se poruše svi mostovi na Neretvi, da bi se zavarao neprijatelj o stvarnom pravcu proboja Glavne operativne grupe…416
Kod neokomunističkih pisaca nema ove prevare. Nju je zapravo demantovao još Koča Popović, komandant 1. proleterske divizije, 1972. godine:
…Reč je o rušenju mosta na Neretvi što se veliča kao genijalna varka po zamisli vrhovnog komandanta. Uveren sam da Tito nije mogao ni pomišljati da tada krene na drugu obalu Neretve. On je, u stvari, nameravao da se probije napred, prema Gornjem Vakufu. Na kraju krajeva, cela ta stvar logički je apsurdna: ko je tada, u tadašnjim ratnim uslovima, uz tako oskudne tehničko-inžinjerijske snage, mogao izvesti operaciju takve delikatnosti: da miniranjem sruši most a da njegov kostur ostane u položaju pogodnom za prebacivanje ljudi preko plahovite reke, takoreći, usred zime| Stručnjaka koji bi mogli da pripreme i izvedu takvu pirotehničku operaciju nismo imali u to vreme. Jedina namera je, nema sumnje, da se most potpuno onesposobi. Siguran sam da nije bila u pitanju neka promišljena varka. Ali tu, izgleda, deluje logika nekontrolisane nesamokritičnosti. Jer, kad su takva tumačenja uzela maha kao omamljiva legenda, ona više nisu mogla biti obuzdana, pa nije isključeno da su i oni koji su legendu lansirali, počeli iskreno verovati da ona odgovara istorijskoj istini. Uzgred rečeno, vrhovni komandant pre donošenja odluke o rušenju mosta nije mogao znati raspored i namere četničkih jedinica, niti je, što je najvažnije, raspolagao informacijom koja je bila bitna: nemačka ofanziva se, tu na obali Neretve, u stvari završavala, što je za nas naravno bilo povoljno. Posleratnim uvidom u nemačka dokumenta utvrđeno je, naime, da Nemci nisu planirali prelazak Neretve.417
Zapisnik sa sastanka Politbiroa i Vrhovnog štaba od 28. februara 1943. godine, komunisti su ili uništili ili sakrili, očigledno zato što on potpuno demantuje laž o “genijalnom vođi“. Međutim, mnoga druga njihova dokumenta iz toga doba, koja smo objavili ranije u ovom radu, svedoče da su tri mosta na Neretvi srušena samo zbog panike i nestručnosti u vođenju operacija. Da su imali dobrog oficira, ili možda samo da je u njihovim redovima postojala sloboda razmene mišljenja, komunisti su morali uočiti tri stvari.
Prvo, četnici nisu smeli da ih gone dalje na zapad, zbog Nemaca. Komunisti kao da su i sami verovali u svoju propagandu o saradnji četnika i Nemaca, ne razumejući da su četnicima glavni neprijatelji Nemci, da im je jadransko zaleđe važno zbog iskrcavanja Zapadnih saveznika, a da im oni, partizani, samo smetaju u borbi za oslobođenje.
Drugo, komunisti su srušili mostove da ih četnici ne bi gonili sa leve na desnu obalu Neretve. Prosto je neverovatno kako nisu primetili da se većina četnika već nalazi na desnoj obali reke: Ekspedicioni korpus majora Baćovića od 2.700 ljudi, najbolja četnička jedinica, Stanišićevi Zetski četnički odredi (2.500), Pantićeva Drežnička grupa (2.500), Desna kolona Lukačevićeve Konjičke grupe (2.160) i Srednja kolona iste jedinice (1.000). Na levoj obali reke bila je samo Leva kolona Konjičke grupe od 2.135 četnika. Prema tome, na strani na kojoj i komunisti nalazilo se 10.860 četnika, a na suprotnoj strani svega 2.135 četnika.
Pravu dimenziju besmisla komunističke odluke daje tek faktor broj tri. Naime, četnicima ovi mostovi nisu ni trebali jer je reka bila plitka. Kapetan Miloš Kureš na primer piše: “Izbili smo iz kanjona ispod Donje Jablanice. Gledamo jednog visokog čovjeka kako gazi preko rijeke, a voda mu ne doseže ni do koljena. Nijesmo ga gađali. Neretva u to doba godine možda nikad nije imala tako nizak vodostaj“.418
U stvari, Neretva bi narasla tek sa otapanjem snegova na okolnim planinama. Ovako, na svakoj zaravni postojali su gazovi. Zato se ni u jednom četničkom dokumentu prelazak reke ne pominje kao problem, a četnici su, kako piše Kureš, i kako proizilazi iz toka događaja, često prelazili s jedne na drugu stranu, bilo preko mostova, bilo na gazovima.
Međutim, mostovi na Neretvi bili su neophodni za prelazak motornih vozila. A komunisti su imali 200 kamiona, 12 tenkova, dvadesetak haubica i mnogo kabastog tereta. Zbog svoje nepromišljenosti, sve to su morali da unište prilikom forsiranja reke. Takođe, njima su mostovi bili potrebni i za transport 3.000 ranjenika i 1.000 teških bolesnika. Tako, odluka J. B. Tita o rušenju mostova na Neretvi, umesto “genilajnosti“, zaslužuje epitete druge vrste.
Izvori:
124 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 367.
125, 126, 127, 128 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 8, 154, 163, 164, 166.
129 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 8, 171.
(…)
410 B. Latas, M. Dželebdžić, Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945, 205.
411 Oslobodilački rat naroda Jugoslavije, prva knjiga, 376.
412 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, 128.
413 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, 129. Takođe: B. Dimitrijević, K. Nikolić, Đeneral Mihailović, 252.
414 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, 130. Takođe: B. Dimitrijević, K. Nikolić, Đeneral Mihailović, 249.
415 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, 136. Takođe: B. Dimitrijević, K. Nikolić, Đeneral Mihailović, 251.
416 B. Latas, M. Dželebdžić, Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945, 205.
417 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, 135-136.
418 M. Kureš, Zapisi i sjećanja, 77.
Milosav Samardžić (Pogledi.rs)
