Ako se usvoji novi predlog izmene Porodičnog zakona, roditelji u Srbiji više neće smeti decu da kažnjavaju čak ni bezazlenom „vaspitnom“ ćuškom.
Model uvezen sa Zapada, od koga se čak i tamo odustaje u nekim zemljama, ponovo je podelio stručnu javnost u Srbiji.
Roditelji ne smeju fizički kažnjavati dete, niti ga podvrgavati ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju njegovo ljudsko dostojanstvo i integritet i dužni su da štite dete od takvih postupaka drugih lica. Pod fizičkim kažnjavanjem podrazumeva se svako korišćenje fizičke sile sa namerom da se kod deteta izazove strah, bol ili nelagodnost.
Ovo je predlog izmene Člana 10. Porodičnog zakona koji se, posle neuspelog pokušaja da uđe u taj dokument pre tri godine, ponovo našao na sajtu Ministarstva za brigu o porodici i demografiju.
Roditeljima se oduzima pravo na fizičko kažnjavanje dece
Odredba opet izaziva veliku pažnju javnosti, pa su iz Ministarstva objasnili da u prvom planu nije represivna pravna norma, već je fokus na zaštiti dece i čvrstoj opredeljenosti Vlade Srbije da kroz zakonska rešenja roditeljima pomogne u izgradnji drugačijih, nenasilnih stilova vaspitanja.
Tokom prvog pokušaja izmene Zakona, protiv zabrane fizičkog kažnjavanja glasno je ustao psihoterapeut Zoran Milivojević. On i sada smatra da je pre svega potrebno napraviti jasnu razliku između zlostavljanja i fizičkog kažnjavanja, jer su, kaže, u prvom slučaju deca u Srbiji dobro zaštićena.
„Postoji vrlo jasna razlika između toga šta je pedagogija, a šta je fizičko zlostavljanje deteta. Međutim, sada se baš ideološki insistira da dete praktično ne smete da dirnete, a stvar ide i dalje. Ne samo da ne smete dete da udarite, već recimo, ako neće da ode u sobu, ne smete da ga vučete za ruku, jer je to isto nasilno. Ako je dete stalno na telefonu, ne smete mu uzeti telefon, jer time sprečavate komunikaciju sa spoljašnjim svetom.“
Promena slike društva
Milivojević koji već tri decenije radi kao supervizor u popravnim domovima u Sloveniji, kaže da jasno vidi kako se menja slika društva. U domovima ima zlostavljane dece, ali ih trenutno, tvrdi, pune razmažena deca koju roditelji nisu uspeli da socijalizuju, pa su agresivna od vrtića pa nadalje.
„Grizu, grebu dok su mala, a sa 12-13 godina jure mamu nožem oko stola, jer neće da im dâ 50 evra da nešto kupe. To je trenutno najveći problem na Zapadu, roditelji su nemoćni, ne mogu da upravljaju detetom, već se upravo dešava suprotno, dete upravlja roditeljima koje onda puni osećanje krivice, pa pokušavaju da se vaspitanje svodi samo na pokazivanje ljubavi, a zanemaruje se konflikt koji je osnova socijalizacije“, kaže Milivojević i dodaje da dete ako ne sluša, mora biti kažnjeno, ali da ne misli na momentalno fizičko kažnjavanje, već na čitav niz stepenovanja, a na kraju i fizički, jer na drugi način ne ide.
Granice postaviti bez batina
Psiholog Biljana Lajović smatra da Zakon ne treba da bude represivan, već da šalje poruku kakav je stav društva prema načinima vaspitavanja dece, jer postoje roditelji koji će decu fizički kažnjavati, iz prostog razloga što to zakon ne zabranjuje.
Lajovićeva je izričito protiv fizičkog kažnjavanja, kaže da cela porodica mora da detetu šalje poruku da granice moraju da se postave, ali da postoji drugi način kako se to radi.
„Mnoga istraživanja koja su rađena pokazuju da fizičko kažnjavanje jedino što uradi, na kratak rok napravi strah kod deteta. Da li je nama kao društvu cilj da decu vaspitavamo strahom? Ne bih volela da jeste, smatram da to nije opravdano. Deca treba da budu svesna posledica svog ponašanja, da nešto ne urade zato što znaju da ne treba, da nije u redu da će nekoga povrediti ili načiniti štetu, a ne zato što se boje nekog“, kaže Lajovićeva.
Ona se slaže sa konstatacijom da deca jesu razmažena u većoj meri nego što je to bilo ranije, ali da je pedagogija uvek ista, kao kod naših baka i deka koje smo besprekorno slušali, a nisu nas tukli, jer je jasno bilo određeno šta su naša prava, ali i obaveze i odgovornosti.
„To detetu može da se ilustruje tako što će mu se reći, ja imam pravo da radim, ali imam i obavezu da idem na posao, imam odgovornost prema svom poslu. Pravo nikada nije samo, decu treba od najmanjih nogu učiti da ne možemo stalno da tražimo svoja prava, bez uzvraćanja odgovornošću i obavljanjem svojih obaveza. Treba im vrlo jasno reći, tačno je, nemam pravo da te udarim, ali ti ne možeš da radiš šta god hoćeš. Deca se vaspitavaju postavljanjem granica, ne može dete da radi šta mu padne napamet“, objašnjava Lajovićeva.
Ideološko „vaspitavanje“
Milivojević s druge strane tvrdi da njegove kolege psiholozi nemaju nikakve veze s ovom izmenom Porodičnog zakona. On kaže da je reč o čistom ideološko-filozofskom pitanju dečjih prava.
Dodaje da u Americi roditeljima nije zabranjeno da fizički udare dete kada procene da treba, da su neke države to zabranile, pa opet dozvolile, kao Kanada i Švajcarska, jer su shvatile da je to zadiranje države u roditeljsko pravo.
„Nabacuje se ta neka ’nova moralnost‘ u smislu nove pedagogije. Ljudi koji to promovišu nemaju recepte za svakodnevne životne situacije. Kažu, sve se može dogovorom, što nije tačno, ako udarite dete to je znak nemoći, to je upravo znak moći, ako nećeš lepo, onda ćemo morati ružno, dete to dobro razume. Ne verujem da će naši roditelji to prihvatiti, ali ovo neće biti mrtvo slovo na papiru, zakoni koji se tiču dece moraju da se sprovode“, kaže Milivojević.
Nema ni bezazlenog šljapkanja
Lajovićeva, međutim, kaže da se svi sećaju da su se plašili onoga ko ih je tukao, u sećanju tih ljudi nije ostao naglasak na onome što su loše uradili, već na emociji prema onome ko ih je udario. Ona podvlači da deca mogu da se vaspitavaju bez primene fizičkih mera, pa makar iz nazivali bezazlenim šljapkanjem.
„Sa druge strane, kada imate dete od 5 godina i osobu od 35 koja je roditelj, dovoljno je da se uporede fizički gabariti da vidite da je to upotreba, zloupotreba moći. To takođe nije dobro za vaspitavanje, ako se detetu pojavi neko ko je moćan, na bilo koji način, koga se dete plaši, onda smo u problemu, jer će se sigurno pojaviti neko ko je još moćniji, koga se dete još više boji, dete tada može da uradi neke stvari koje nisu dobre za njega.“
Republika Srbija je potvrdila Konvenciju o pravima deteta, a Komitet UN, koji prati njenu primenu, dao je preporuku našoj zemlji da u svoje zakonodavstvo unese odredbu o zabrani fizičkog kažnjavanja. Ista preporuka postoji i od evropskih institucija, u procesu pridruživanja Srbije EU.
Plan je da sa roditeljima u socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama rade obučeni profesionalci, a iz nadležnog Ministarstva poručuju da u saradnji s kancelarijom Unicefa u Srbiji već pripremaju stručnjake za zaštitu dece i porodice da preveniraju, prepoznaju i adekvatno i na vreme reaguju u određenim slučajevima.
Biljana Lajović, koja ima iskustvo rada u školi, ali i Ministarstvu prosvete, kaže da je sigurna da imamo dobre stručnjake koji će odgovoriti ovom zahtevu, dok Milivojević na kraju razgovora za Sputnjik ističe da je Konvenciju o pravima deteta na osnovu koje, kaže, i ne moramo da usvajamo izmene Zakona, usvojilo svega 50 od 200 zemalja sveta.
(sputnik)
