Evropa u narednim godinama neće biti spremna za mogući sukob sa Rusijom, uprkos sve oštrijoj i dramatičnijoj retorici koja dolazi iz političkih i vojnih krugova.
Na taj raskorak između reči i stvarnog stanja ukazuje britanski Spectator u tekstu Marka Galeotija, čija analiza baca hladnu vodu na sve glasnije poruke o navodnoj neizbežnosti velikog obračuna na kontinentu.
Poslednjih meseci iz evropskih prestonica stižu upozorenja kakva se dugo nisu čula. Načelnik štaba odbrane britanskih oružanih snaga, maršal avijacije ser Ričard Najton, poručio je da odbrana i otpornost države moraju postati glavni nacionalni prioritet, uz ocenu da je bezbednosna situacija opasnija nego ikada tokom njegove karijere.
Britanski ministar odbrane Al Karns otišao je korak dalje, opisavši trenutak u kojem se Evropa nalazi kao vreme kada „senka velikog sukoba ponovo kuca na vrata kontinenta“.
Sličan ton dolazi i iz Brisela: generalni sekretar NATO-a Mark Rute pozvao je evropske države da se pripreme za scenario velikih razmera, uporediv sa onim što su proživljavale generacije dedova i pradeda.
Sve to, primećuje Galeoti, stvara utisak da se pitanje više ne postavlja u smislu da li će doći do direktnog obračuna sa Rusijom, već kada – za nekoliko godina ili možda i ranije. Međutim, čim se fokus prebaci sa zvučnih izjava na konkretne poteze, slika postaje znatno manje dramatična.
Zemlje NATO-a jesu formalno postigle dogovor da povećaju izdvajanja za odbranu sa dosadašnjih 2 odsto BDP-a na 3,5 odsto, uz dodatnih 1,5 odsto namenjenih pratećim stavkama povezanim sa bezbednošću.
Problem je, međutim, u rokovima. Planirano je da se ti ciljevi dostignu tek do 2035. godine. Galeoti podseća da iskustvo iz prethodnih decenija pokazuje kako mnoge države ili ne ispune preuzete obaveze, ili ih zadovolje kroz kreativnu, često samo formalnu računovodstvenu praksu.
U tom moru odlaganja i neispunjenih obećanja izdvaja se Poljska. Varšava već sada troši oko 4,2 odsto svog BDP-a na odbranu i intenzivno ulaže u nabavku savremene tehnike, uključujući tenkove M1A1 i M1A2 Abrams, kao i južnokorejske K2 Black Panther.
To je, u evropskim okvirima, izuzetak, a ne pravilo. Velika Britanija, s druge strane, trenutno izdvaja oko 2,3 odsto BDP-a, sa planom da do 2027. dođe do 2,5 odsto, dok se ambicija o približavanju cifri od 3 odsto za sada zadržava na nivou opštih najava.
Upravo tu se, prema Galeotiju, otvara ključno pitanje. Kako pomiriti izjave o navodnoj neposrednoj opasnosti sa tako sporim tempom modernizacije i jačanja vojnih kapaciteta? Autor u tom kontekstu podseća i na reči nove šefice britanske obaveštajne službe MI6, Blejz Metreveli, koja je govorila o delovanju Moskve u takozvanom „prostoru između mira i otvorenog sukoba“.
Istovremeno, i sam ser Ričard Najton u pojedinim istupima bio je znatno oprezniji, priznajući da je verovatnoća direktnog udara Rusije niska, ali da ipak nije jednaka nuli.
Prema oceni Spectatora, Evropa zaista ima ozbiljan problem sa stanjem svojih oružanih snaga, naročito nakon decenija smanjenja budžeta, rezanja kapaciteta i oslanjanja na pretpostavku da ozbiljnijih bezbednosnih izazova neće biti. Ipak, Galeoti upozorava da zastrašivanje javnosti apokaliptičnim scenarijima nije pravi put ka rešavanju tog problema.
Obnova vojnog potencijala, naglašava on, zahteva vreme, ogromna finansijska sredstva i, možda najvažnije, iskren i zreo razgovor sa društvom. To je proces koji se ne može ubrzati dramatičnim izjavama, velikim rečima i podizanjem straha.
Bez realnog plana i političke doslednosti, oštra retorika ostaje samo buka u etru, dok stvarna spremnost Evrope ostaje pitanje za neku buduću, ne baš blisku deceniju.
