Sovjetski Savez je prvi hladni rat izgubio, a Rusija ima dobre izglede da ovaj dobije – uveren je Sergej Aleksandrovič Karaganov.
On je dekan moskovskog Fakulteta svetske politike i ekonomije i njegov naučni rukovodilac.
Istovremeno je i počasni predsednik uglednog Saveta za spoljnu politiku i bezbednost.
Fakti prenose delove intervjua koji je dao visokotiražnom nedeljniku „Argumenti i fakti“.
AiF: Nedavno ste objavili obiman članak u kojem ste ukazali da je u toku novi hladni rat. Ali, mnogi su u samoj činjenici da je došlo do sastanka Putina i Bajdena u Ženevi videli znak da je kriza prošla i da smo se odmakli od ivice ponora. Jeste li saglasni?
Karaganov: Sadašnji hladni rat se razlikuje od prethodnog. Ali, stepen neprijateljske retorike poslednjih godina gotovo je veći nego ikad ranije. Nikada nije bilo ovakve satanizacije Rusije. Strateška stabilnost je takođe prilično krhka zbog velikog broja novih igrača i novih sistema naoružanja.
Sastanak Putina i Bajdena malo je razblažio situaciju i to je dobro. Ali, još ne vidim mnogo poboljšanja, a vidim veoma težak put ispred izgradnje novog svetskog poretka.
Suočeni samo sa besnim kontranapadom Zapada koji gubi pozicije. Bes će trajati sve dok se ne uspostave novi balansi u svetu, sve dok se Zapad ne navikne na svoj novi položaj. Na to da više nije hegemon – vojni, politički, ekonomski i kulturni. Inače, politički sistemi zemalja koje su odlučile da se suprotstave Rusiji i Kini nisu prilagođeni dugotrajnom nasilnom sučeljavanju.
* AiF: Napisali ste da je najvažnije ne upustiti se u veliki rat. Postalo je moderno plašiti Trećim svetskim ratom, ali ga se malo ko boji jer u njemu ne može biti pobednika. A političari baš i ne liče na samoubice. Slažete li se?
Karaganov: Takvo gledanje na stvari me zabrinjava. Ja ga nazivom strateškim parazitizmom. Navikli smo da živimo bez rata i verujemo da će uvek biti tako. Međutim, situacija je kao pred rat. I to ne zato što je neko spreman da počini samoubistvo napadajući Rusiju nuklearnim raketama. Umesto toga, na sve načine pokušavaju da izvrše pritisak na nas. A u uslovima totalnog međusobnog nepoverenja, svaki sukob može brzo dovesti do nepredvidive eskalacije …
Osim toga, u poslednjem hladnom ratu državama su vladali ljudi koji su preživeli strahote Prvog i Drugog svetskog rata. Oni su vrlo dobro znali šta je to. Sada je na vlast došla generacija koja veruje da u ratu nema ničeg posebno strašnog i da se neće ni dogoditi, da će sve biti u redu. Parazitiramo na periodu kada smo čudom izbegli rat – uglavnom zahvaljujući volji Boga koji je čovečanstvu dao nuklearno oružje.
AiF: Ocenili ste da Rusija u novi hladni rat ulazi u dobroj formi i da postoje sve šanse da ga dobije. Zašto?
Karaganov: Ne postoji konačna pobeda. Sve pobede mogu biti privremene i iluzorne. Mi u Rusiji imamo posebno bogato iskustvo „vađenja poraza iz ruku pobede“. Koliko nas je koštao prethodni hladni rat, kada smo se, plativši strašnu cenu, pobedili u Velikom otadžbinskom ratu, na decenije zaglibili u monstruoznoj trci u naoružanju koja nas je iscrpila?
Međutim, sada postoji nekoliko faktora koji omogućavaju da se govori o dobrim šansama za uspeh. Prvo, ako smo se tokom poslednjeg hladnog rata borili na dva fronta, sada je Kina na našoj strani, to je naš gigantski strateški resurs. Ona na sebe odvlači veći deo vojne i političke moći Zapada.
Druga prednost je to što su naši ljudi sada, iako nismo bogati, relativno dobro hranjeni i ne osećaju se više jadno kao u kasnim godinama prethodnog hladnog rata. Tada se značajan deo elite i stanovništva u Rusiji osećao nesigurno i krivim. Sada znamo da je istina na našoj strani – to je ogromna moralna prednost.
I treće: suočeni smo sa mnogo slabijim Zapadom i živimo u mnogo slobodnijem svetu, gde zemlje imaju mnogo više manevarskog prostora. To je i zbog toga što smo svet oslobodili zapadnog jarma kada smo ga lišili glavnog aduta – vojne superiornosti koja je omogućavala petstogodišnju dominaciju Zapada u svetskoj politici, ekonomiji i kulturi. Ali, da bismo pobedili čak i protiv tako slabećeg, ali još uvek moćnog Zapada, moramo voditi pravilnu politiku – kako u zemlji tako i van nje.
Naša druga prednost je što Rusija nema kolosalno breme na leđima kakvo je nosio Sovjetski Savez. jer, SSSR je hranio pola sveta, a Rusija, budući da je bila deo njega, hranila je sve njegove republike. Najviše sredstava po glavi stanovnika u SSSR primila je Gruzija. A Ukrajina je u apsolutnom iznosu dobila najviše. I nije slučajno što su gubitkom tih subvencija svi iz bivšeg SSSR dramatično osiromašili. Ukrajina se još nije vratila na svoj nivo iz 1991. godine.
AiF: Spomenuli ste trku u naoružanju. Da li je nakon sastanka Putina i Bajdena u Ženevi ojačala nada da je Rusija i Sjedinjene Države neće ponovo započeti?
Karaganov: Nadam se da jeste. Jedna od naših prednosti je i iskustvo poraza u poslednjem hladnom ratu, kada smo se apsolutno beznadežno i besmisleno bili uključili u trku u naoružanju, pokušavajući čak i da nadmašimo bogatijeg rivala.
Sada nam je dovoljno da imamo efikasne oružane snage sposobne da nanesu nepopravljivu štetu neprijatelju. Za to je potrebno mnogo puta manje sredstava nego što je potrošio Sovjetski Savez.
Sistemi naoružanja koje sada razmeštamo – hipersonični, manevarski projektili i bojeve glave – obezvređuju bilione američkih investicija, na primer, u flotu nosača aviona.
* AiF: Očigledno je da je incident sa britanskim razaračem kraj obala Krima daleko ne poslednji. Da li će zapadne sile i dalje testirati našu vojsku i političare na ono `ko će prvi trepnuti`? Šta činiti u takvim slučajevima – ne primećivati provokaciju ili oštro odgovoriti, shvatajući da bi to moglo dovesti do Trećeg svetskog rata?
Karaganov: Treba se opustiti, ne gubiti glavu i svoj smisao za humor. U toku je hladni rat u kojem su takve stvari uvek moguće. Provokacije se moraju suzbijati, manje ili više oštro.
Ali, nekako ne obraćamo pažnju na divne stvari koje se dešavaju oko nas. Na primer, nedavno je naša slavna Tihookeanska ratna flota izvela moćnu stratešku vežbu u blizini Havaja. Bila je to briljantna operacija koja je ošamutila sve. Koliko znam, neki su tamo panično počeli da govori o novom Perl Harburu.
Kad naše podmornice neočekivano za sve, probivši led iznad sebe, isplove negde u Arktiku i time prepolove vreme leta svojih projektila (do SAD) – to je nešto nežno, prijateljski gest, ili šta?
Mi se ponašamo se pristojno – i u ideološkoj i u vojnoj sferi. Ipak, naše kolege na Zapadu moraju znati granice naše tolerancije.
AiF: Koliko će trajati ovaj hladni rat?
Karaganov: Mislim deset do petnaest godina, mada je teško predvideti.
* AiF: Ako se ponovo približe obalama Krima, može li se dogoditi da budu potopljeni?
Karaganov: Ako bude potrebno – biće potopljeni. U najmanju ruku, naši partneri, koji su zaista ludi za svojim gubicima i pokušavaju da se revanširaju, treba da znaju da će cena biti visoka. A koja tačno – to je na nama. Neka se muče i gube računicu u svojim nagađanjima.
* AiF: Koliko dugo će Krim i Donbas ostati mogući detonatori globalnog sukoba? Da li će Rusija i Ukrajina ikada moći da se pomire i postanu dobri susedi?
Karaganov: Počnimo sa drugim pitanjem: koliko će trajati ovaj hladni rat? Da ponovim: deset do petnaest godina. Jasno je kako treba da se ponašamo. Ako Kina, koja je glavni igrač u ovom hladnom ratu, pobedi pa joj se zavrti u glavi od uspeha – tada nećemo balansirati u njenom smeru. Ako, naprotiv, Kina počne da gubi, tada ćemo morati da se založimo za mnogo bliži savez sa njom kako bismo sprečili Zapad da pobedi.
Zapad je pokazao šta čini kad sebe smatra pobednikom. Podsetimo se niza agresija i revolucija u boji koje su destabilizovale ogromne regione sveta.
U svakom slučaju, pitanje Krima za Rusiju je već rešeno, a ni Donbas, očigledno, neće moći da se vrati u svoje prethodno stanje.
* AiF: Odnosno, da se de fakto vrate u Ukrajinu?
Karaganov: Može se Donbas formalno i vratiti u Ukrajinu, ali stvarno – ne. Ako neko odluči da ga ponovo zauzme na silu, tada će, po svemu sudeći, biti neophodno ne samo poraziti ukrajinsku vojsku, već aktivirati scenario za Južnu Osetiju i Abhaziju – priznati nezavisnost DPR – LPR. Ili čak scenario za Krim … U svakom slučaju, ne verujem u dugoročni opstanak sadašnje ukrajinske države. Ukrajina je beznadežna, kao i mnoge druge bivše sovjetske republike. Ona se kliza nadole.
AiF: Ko treba da bude na našem spisku prijateljskih zemalja?
Karaganov: Pre svega, Kina. Današnji odnosi Rusije i Kine izuzetno su dostignuće naše i kineske politike. I jedan od najvećih geostrateških neuspeha Zapada, koji nam je ne samo omogućio da se zbližimo, već i doveo u stanje prave polu-unije. Pored toga, imamo prijateljske i polu-prijateljske odnose sa većinom arapskih zemalja, dobre – sa Iranom, odlične – sa Mongolijom, Indijom i sa mnogim evropskim zemljama – Mađarskom, Austrijom, Italijom.
Generalno, već je vidljiva vododelnica. Na jednoj strani će se nalaziti „Velika Amerika“ (SAD plus severozapadna Evropa), a na drugoj – „Velika Evroazija“ koja će obuhvatiti i neke zemlje Centralne i Južne Evrope. Veliko je pitanje gde će završiti Nemačka. Za nju se sada vodi borba.
* AiF: Govoreći o Kini, nazivate je „bezmalo saveznicom Rusije“, izražavajući i rezervu da „Peking zasad neće da nam preti“. Zašto to „zasad“?
Karaganov: Pažljivom analizom kineske politike i njenih vojnih priprema, dolazi se do zaključka da nam Kinezi u dogledno vreme neće biti pretnja. Jer, zašto bi ovako snažno preorijentisali svoju vojnu strategiju i vojnu izgradnju sa kopna na more, ulažući većinu svojih resursa u svemir i mornaricu, a ne u kopnene snage? Kinezi se ne spremaju za borbu za širenje teritorije, već za odbranu svoje jugoistočne i istočne granice. Ali, šta će se dogoditi za deset do petnaest godina, ne znamo.
Ako kineska elita napravi stratešku grešku i krene jednim od tradicionalnih puteva te – ka izgradnji Središnjeg carstva okruženog vazalnim državama – tada će Kina imati gigantske probleme, ne samo sa Rusijom. Ni Indija, ni Iran, ni Turska, a o Japanu da i ne govorimo – sve velike sile Evroazije to neće tolerisati.
Sve u svemu, ako Kinezi budu razumni, izgledi za naše odnose biće naprosto divni.
* AiF: Na proslavi stogodišnjice Komunističke partije Kine, Si Đinping je obećao da će od kineskog naroda izgraditi „čelični zid o koji će svaki neprijatelj razbiti glavu“. Ipak, šta je jačanje Kine, njeno pretvaranje u novu supersilu – pre korist ili rizik za nas?
Karaganov: Imati prijateljsku supersilu je ogromna blagodat. I nadam se da nećemo ponoviti greške Evropljana koji su se sakrili iza leđa Sjedinjenih Država i prodali im svoj suverenitet, a sada to skupo plaćaju.
Poznajući rusku istoriju, psihologiju našeg naroda i političku klasu, mislim da nikome nećemo prodati svoj suverenitet. Takođe se nadam mudrosti kineske političke klase. Da sam Kinez, nikada ne bih učinio ništa upereno protiv Rusije. Oni se zasad tako i drže.
AiF: Tvrdite da je osnovna slabost Rusije odsustvo „ideologije usmerene ka budućnosti“. A šta bi to trebalo da bude?
Karaganov: Prva i najvažnija stvar koju moramo shvatiti – mi smo pobednički narod. Narod koji je pobedio sve velike osvajače. I DŽingiside, i švedskog kralja Karla, koji je osvojio pola Evrope, i Napoleona, i Hitlera. Nema druge takve nacije na svetu!
Drugo: mi smo nacija ne samo tradicionalnih vrednosti – mi smo za to da ljudi ostanu ljudi. A ono što predlažu najnovije ideološke struje sa Zapada je transformacija ljudi u ne-ljude, u mankurte koji nemaju pol i istorijsko pamćenje, koji nemaju vezanost za otadžbinu, za svoju kulturu. Treće: mi smo narod koji oslobađa. Oslobodili smo Evropu od Napoleona i Hitlera, a sada svet oslobađamo od zapadne hegemonije. I treba da budemo ponosni na to. Takođe smo ljudi izvanredne kulturne otvorenosti kojima je rasizam apsolutno stran.
To treba da budu temelji naše ofanzivne ideologije.
* AiF: I za vreme Jeljcina zadatak je bio da se utvrdi nacionalna ideja. Da li je moguće veštački stvoriti ideologiju koju bi narod prihvatio?
Karaganov: Ja sam 1993. godine rukovodio jednom od dve grupe koje su pripremale nacionalnu ideju. Tajno, u Kremlju. Moja grupa je zasedala u bivšoj Staljinovoj kancelariji. Smislili smo ideju, koja je bila vrlo slična ovome o čemu sada govorim. Ali, tada ni društvo ni elita nisu bili spremni da to prihvate. Tada se nije znalo kuda idemo – samo smo želeli da „uđemo u Evropu“. Mnogi su tada verovali da treba da prihvatimo ideje koje su postojale na Zapadu kao svoje, nacionalne. A sada je društvo sazrelo. Mislim da će zahtevi za razvojem moderne ruske ideje sada pasti na plodno tlo.
(fakti.org)
