U trenutku dok ovo pišemo treba da počne sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se održava na zahtev Srbije, a razlog je odluka Prištine o formiranju vojske Kosova.
Na internet stranici Saveta bezbednosti je saopšteno da će se na današnjoj sednici razgovarati o svim rezolucijama Ujedinjenih nacija o Kosovu, među kojima je i Rezolucija VS 1244 o međunarodnom civilnom i vojnom prisustvu na Kosovu i osnivanju misije UNMIK.
[adsenseyu1]
Da nije žalosno, bilo bi smešno, jer se priprema novog rata na Balkanu privodi kraju. Između ostalog, ovo nije samo problem Srbije i Kosova, već cele regije, koja može planuti u nekoliko dana.
Bez obzira na to što on to verovatno neće učiniti danas, sama izjava Milorada Dodika da i Republika Srpska u Bosni i Hercegovini može povući svoj kontingent iz vojske BiH i stvoriti vlastitu vojsku je politička poruka da bi se problem Kosova mogao preliti na susednu zemlju.
Pretenzije makedonskih Albanaca ne treba posebno spominjati i dovoljno je reći da je “Platforma iz Tirane” prvi korak ka ostvarenju “većih prava” ove manjine u Makedoniji, a ta “prava” uglavnom završavaju s maksimalističkim političkim zahtevima.
U takvom scenariju postaje upitno krhko jedinstvo, bolje rečeno suživot Bošnjaka i Srba u Sandžaku, da ne treba zaboraviti ni Crnu Goru, podeljenu na dva suprotstavljena tabora. Svemu tome dodajte i napetosti tri konstitutivna naroda unutar Federacije BiH i dobili smo eksplozivnu mešavinu koja može zapaliti ceo region, uključujući i Hrvatsku.
Sve je navodno počelo činjenicom da su kosovski Albanci, zanemarujući primedbe NATO pakta i EU, stvorili vlastitu vojsku. Priština tvrdi da su to snage mira i da nemaju teritorijalne pretenzije prema svojim susedima. Ali je problem što se severni deo pokrajine naseljen Srbima i sukoba će pre ili kasnije biti. Ako ne danas, onda sutra.
Ali zašto je ova sednica Saveta bezbednosti besmislena? Iz prostog razloga što je stvaranje punopravne kosovske vojske pitanje koje je odavno rešeno, a ovo je samo poslednji korak na tom putu. Priprema je započela 2008. kada su se, suprotno svim prethodnim sporazumima, pojavile Kosovske sigurnosne snage, koje su nastale s proglašenjem kosovske nezavisnosti.
2014. godine su se ove snage počele postupno pretvarati u vojsku, da bi u 2017. parlament u Prištini usvojio osnovni zakon o budućem Ministarstvu obrane. Ono što se sada događa je legalna posledica, između ostalog i zbog bojkota srpskih poslanika 2017. godine, raspodele novca i pokazivanje celom svetu da Kosovo nije kvazidržava, čak i ako je vojska stvorena protivno samim zakonima Kosova.
Osim toga, “protiv” ove vojske su bili svi. Ne samo Srbija i Srbi severnog Kosova, ne samo Rusija, već i EU, pa čak i NATO, što je nešto potpuno novo. Stvaranje vojske je podržao samo novi američki ambasador u Prištini i niko više. Istina, Vučić tvrdi da su iza ovog projekta SAD, Velika Britanija i Nemačka, ali je ovo službeno samo američki projekt.
“Žao mi je što je, uprkos zabrinutosti NATO-a, ova odluka doneta. Jasno nam je da taj korak nije pravi”, rekao je glavni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg. Štaviše, istakao je “kako će NATO morati ponovo razmotriti nivo interakcije s Kosovskim snagama sigurnosti”.
Smešno je da kosovski premijer Ramuš Haradinaj, koji se zbog “nestanka” svih svedoka nije pridružio timu za izdržavanje doživotnih robija izrečenih Hagu, kaže upravo suprotno. Haradinaj kaže da je odluka parlamenta da se utemelji punopravna vojska Kosova “važan korak na putu u NATO”, što je, naravno, potpuna besmislica, jer nekoliko članica NATO pakta još nije priznalo kosovsku nezavisnost, kao što su Španija i Grčka. Možda upravo s unutrašnjim neslaganjima u Severnoatlantskom savezu veze ima “zabrinutost” Stoltenberga.
Sve se to ipak ne može smiriti. Čak i da Kosovo ne postane članica NATO pakta, to će biti obična marionetska tvorevina. Preciznije, igračka Vašingtona.
Ipak, osim samih kosovskih Albanaca, stvaranje kosovske vojske nedvosmisleno podupire samo Vašington.
“Mi smo za disciplinovanu, transparentnu transformaciju Kosovskih snaga sigurnosti u profesionalne, multinacionalne, operativne kompatibilne snage s NATO oružanim snagama s ograničenim mandatom teritorijalne samoobrane. Nijedna zemlja ne može staviti veto na ovu transformaciju”, saopštila je američka ambasada u Prištini.
Međutim, Amerikanci su posebna priča. Oni su dobili ono što su hteli – njihovu najveću vojnu bazu “Bondsteel” u Evropi i vernu upravu oko nje. Ako se sagleda ova stvarnost, bez obzira na to što će se sledeće dogoditi na Kosovu, amerikance to ne zanima, jer im ne može naštetiti.
Za zapadnu Europu, projekt na Kosovu je pre svega bio opcija, iako loša, jamčenja vlastite sigurnosti. Tada je Evropa htela zaustaviti rat, zaustaviti migracijske tokove, uspostaviti kontrolu nad krijumčarima, preuzeti kontrolu nad lokalnom albanskom “elitom”, iako o njoj nitko ne gaji nikakve iluzije.
EU je doista pokušavala na neki način obuzdati kosovske procese, pozivajući Albance na razum. Činjenica da su Albanci u Prištini, ali i Tirani, Evropljane i njihov moral poslali dovraga je sasvim druga i duga priča.
No, saradnja ili ukori evropskih kancelarija koji su slani Albancima ovde nisu bili presudni. Bio je važan odnos između evropskih sila i Vašingtona o projektu Kosova, koji podseća na međusobna optuživanja i pijane argumente iz područja alternativne istorije. Zato smo i rekli, da situacija, barem za nas koji živimo ovde, da nije tužna, zaista bi bila smešna, baš kao što je Aleksandar Vučić, s naknadnom pameti, sazvao sednicu Saveta bezbednosti da bi tamo saznao da je stvaranje vojske kosovskih Albanaca svršen čin.
Vredi podsetiti na razgovor s Keithom A. Dardenom, izvanrednim profesorom na Školi međunarodnih odnosa Američkog univerziteta u Vašingtonu, kojeg je jednom prilikom dao za ruske medije.
Darden je stručnjak za istočnu Europu, koji se ne boji davati izjave koje su u suprotnosti s linijom Vašingtona. Američki stručnjak tvrdi kako je ovo što je učinjeno bezumno.
“U slučaju Srbije i Kosova smo odjednom videli raspravu o razmeni teritorija. Tamo se sukob rešavao, što mi je ulivalo nadu, jer je to prvi put da se ovaj sukob činio neupadljivim”, rekao je prof. Keith Darden.
Prevedeno, “rešavanje sukoba” i “pregovori o razmeni teritorija” u Ukrajini bi, na primjer, izgledali ovako:Denis Pušilin zahteva da Petro Porošenko napusti Mariupolj, prizna DNR i da mu se makne s puta. Kako bi bolje razumeo što Donjeck želi od njega, nametne 100% carinu na robu iz Ukrajine i organizuje zloglasnu “blokadu”, dok sa svoje strane “povremeno” puca po stanovnicima ukrajinskih sela kako bi se setili koga se trebaju bojati.
Mnogi bi hteli ovakav scenario, čak i Kurdi u Siriji, ali se ono što se događalo teško moglo nazvati rešavanjem sukoba i pregovorima o razmeni teritorija. U razmeni obe strane jedna drugoj nešto daju. Priština je već izjavila da na Srbima naseljen sever Beograd može zaboraviti, ali da okolna područja Kosova, deo južne Srbije, Beograd treba dati Albancima i to “na prijateljski način”.
Očigledno je kosovska vojska utemeljena za slučaj da taj “prijateljski način” ne funkcioniše. Štaviše, sve je prilično uznemirujuće. Srbi koji žive na severu već demonstriraju i bune se.
Međutim, pogrešno je verovati da je ova vojska stvorena samo protiv Srbije. Podsetimo da je Haradinaj dobio izbore sa sloganom “povratka izvornih albanskih teritorija”. Teritorijalna nesuglasice Priština ima sa svim svojim susedima, čak i Crnom Gorom, s kojom pokušavajući odrediti granicu na civilizovan način. Međutim, premijer Haradinaj “izvorne albanske teritorije” u Makedoniji može dobiti samo masakrom. Protiv Albanije nema ništa, jer s njom postoji plan za ponovno ujedinjenje, dogovoren na nedavnom sastanku dveju vlada u Peći.
Ideja o “Velikoj Albaniji” možda je najstarija od svih balkanskih geopolitičkih ideja. Na Zapadu su to jako dobro znali, stoga su čak i u potpori projektu Kosova pokušali nametnuti što više prepreka. Na primer, Kosovu je zabranjeno da kao državne koristi albanske simbole ili da se ujedinjuje s nekim drugim zemljama. To je čak i zapisano u lokalnom ustavu, ali ko će Albance na Kosovu sprečiti da promene ustav? Kosovske vojske također nije trebalo biti i njenim se stvaranjem direktno krši Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Međutim, i proglašenje neovisnosti Kosova je takođe prekršilo Rezoluciju 1244. I što se dogodilo? Ništa. Dakle, ovo je logičan sled događaja, jer kad se jednom krene putem bezakonja, to je teško zaustaviti.
Vlastita vojska je bila odlučujući gest, gotovo konačan. Šta će se dogoditi sledeće, to je vrlo teško pitanje. Albanci Kosova nameravaju živeti svoj život, ali bez naloga iz Brisela. Premijer Haradinaj je čvrst u želji da “vrati zemlje predaka”. Na severu pokrajine Srbi gube strpljenje i žele se odcepiti.
U balkanskim uslovima, nešto slično znači rat. Ako ne danas, verovatno sutra.
N. Babić (logicno.com)
