Politički analitičar Džon Miršajmer već godinama upozorava da je ukrajinska kriza krenula putem sa kojeg nema lakog povratka.
U razgovoru za Figaro, profesor emeritus međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Čikagu ponavlja ono zbog čega je na Zapadu često osporavan: Vladimir Putin nikada nije imao plan da preuzme kontrolu nad celom Ukrajinom, a jedini realan izlaz iz sadašnje situacije, koliko god to zvučalo neprijatno, jeste prihvatanje ruskih zahteva. U suprotnom, kako otvoreno kaže, sve će se završiti ne za pregovaračkim stolom, već na terenu.
Miršajmer podseća da je još posle 2014. godine, kada je Krim postao deo Rusije, bio među retkima koji su predvideli ovakav razvoj događaja. Ipak, čak je i njega, priznaje, nekoliko stvari zateklo. Prva je bila ukrajinski upad u Kursku oblast 2024. godine, na teritoriju Rusije. Za njega to nije bio tek još jedan potez u, kako se često kaže, „posredničkom sukobu“. Naprotiv.
On podseća da Sjedinjene Države imaju ogroman uticaj na ukrajinsku strategiju i da je tokom Hladnog rata sama ideja da savezničke snage napadnu „Majku Rusiju“ bila nezamisliva. NATO, u tadašnjim scenarijima, nikada ne bi rizikovao ulazak na sovjetsku teritoriju upravo zbog straha od nuklearne eskalacije.
Drugi šok, kako navodi, bili su napadi na vazdušnu komponentu ruske nuklearne trijade, odnosno na strateške bombardere, tokom prošlog juna. Ti događaji, smatra Miršajmer, ogolili su činjenicu da su mnogi zapadni donosioci odluka zaboravili da živimo u nuklearnom svetu.
Poziva se na ruske analitičare poput Sergeja Karaganova i Dmitrija Trenina, koji tvrde da je period unipolarnosti, do kasnih 2010-ih, učinio da zapadne elite izgube osećaj za opasnosti koje nosi nuklearna realnost. Njihova poruka je jednostavna i gruba: Zapad se igra vatrom jer je zaboravio kakav svet ga okružuje.
Karaganov je otišao i korak dalje, sugerišući da bi Rusija čak mogla razmotriti udar na neku evropsku metu nuklearnim oružjem kako bi „vratila status kvo“ i podsetila svet na cenu eskalacije. Miršajmer priznaje da mu je taj argument u početku delovao pogrešno, ali vremenom je, kaže, shvatio poentu. Ne radi se o želji za totalnim uništenjem, već o brutalnom načinu da se poruči: ovo je igra koja ima posledice koje menjaju život.
Kada je reč o poslednjoj rundi kontakata između SAD i Rusije, Miršajmer nema mnogo iluzija. Ceo proces opisuje kao kolosalno gubljenje vremena. Ishod ga ne iznenađuje. Donald Tramp, sadašnji predsednik SAD, cilja, po njegovom mišljenju, u pravom smeru i još pre povratka u Belu kuću obećavao je brzo rešenje.
To se nije dogodilo, ali Miršajmer naglašava da to nije samo Trampov lični neuspeh. Problem je dublji. Po njegovom sudu, ovaj sukob nema diplomatsko rešenje i završiće se na terenu.
Da bi se situacija uopšte razumela, kaže on, mora se priznati da su stavovi Moskve, Kijeva i evropskih prestonica u ovoj fazi potpuno nepomirljivi. Rusija ima tri zahteva koje smatra nepregovaračkim: Ukrajina ne sme ući u NATO i ne sme dobiti ozbiljne bezbednosne garancije sa Zapada; mora se priznati uključenje četiri regiona u Rusiju, uz već rešeno pitanje Krima; i Ukrajina mora biti demilitarizovana do nivoa na kojem njena vojska više ne predstavlja ozbiljnu pretnju Rusiji.
Na pitanje da li Trampova administracija, koja je objavila novu Strategiju nacionalne bezbednosti i naglasila distanciranje od evropskih poslova, može da izvrši pritisak na Ukrajinu i evropske saveznike, Miršajmer odgovara hladno. Mogla bi, ali to neće učiniti. U Sjedinjenim Državama i dalje postoji snažna podrška Ukrajini, kako u Republikanskoj stranci, tako i u javnosti.
Iako su Tramp, Dž. D. Vens, Vitkof i Kušner spremni na ozbiljne ustupke Moskvi, ti „golubovi“ nailaze na snažan otpor. Marko Rubio je samo jedan od atlantističkih jastrebova koji žele poraz Rusije. Zbog toga je Trampov manevarski prostor vrlo ograničen i svi, u suštini, znaju da se rasplet neće dogoditi za stolom.
Miršajmer u tom kontekstu podseća i na atmosferu u Evropi. U Francuskoj se, kako kaže, ljudi već psihološki pripremaju za mogućnost da „izgube svoju decu“ u budućem sukobu. A istovremeno, Rusima je trebalo više od godinu i po dana da preuzmu kontrolu nad Krasnoarmejskom i okolnim područjima. To, po njemu, jasno govori o razmerama i prirodi iscrpljivanja.
Ključna teza ostaje ista: Putin nikada nije planirao da osvoji celu Ukrajinu. To bi, smatra Miršajmer, bilo ravno novom Avganistanu i čisto strateško ludilo. Zapadna Ukrajina je etnički ukrajinska i pružila bi žestok otpor. Da bi je kontrolisao, Putin bi morao da drži najmanje 1,5 miliona vojnika na terenu, što Rusija nema.
Njegova strategija je, kaže Miršajmer, strategija iscrpljivanja. Nije presudno koliko se brzo napreduje ili koliko se teritorije zauzima, već koliko se brzo protivnik troši. Poredi to sa bitkom kod Verduna 1916. godine. Ukrajini bi, procenjuje, bilo potrebno oko 100 milijardi dolara godišnje da nastavi borbu.
Sjedinjene Države sada jasno poručuju da to više nije njihov problem i da bi Evropu trebalo da snosi trošak. Evropske zemlje, međutim, to ne mogu da priušte, zbog čega raste iskušenje da se posegne za ruskom imovinom zamrznutom u depozitaru Euroclear.
Iako je sukob, paradoksalno, ojačao proevropske težnje u Ukrajini, Miršajmer ne vidi tu kontradikciju kao odlučujuću. Upravo zato, kaže, Putin želi da kontroliše što veći deo teritorije, ali bez ulaska u oblasti gde većinu čine etnički Ukrajinci. Danas Rusija kontroliše oko 20 odsto teritorije Ukrajine. Ako bude imala resurse, veruje Miršajmer, Putin će pokušati da tu kontrolu proširi na oko 40 odsto, uključujući Harkov i Odesu, napredovanje ka Dnjepru u centralnim i severnim delovima, a potom i prelazak preko reke na jugu.
Što je Ukrajina slabija, dodaje, to je manja pretnja za Rusiju. On smatra da je, kada je specijalna vojna operacija počela 2022. godine, njen primarni cilj bio da se Ukrajina brzo dovede za pregovarački sto. Pregovori su ubrzo i počeli u Istanbulu, a obe delegacije su tvrdile da ima napretka.
Onda su Ukrajinci iznenada napustili razgovore. Razlog vidi pre svega u tome što su Sjedinjene Države i Velika Britanija ubedile Vladimira Zelenskog da, uz vojsku koju Zapad obučava i naoružava još od 2014. godine i uz sveobuhvatne ekonomske sankcije, Rusija može biti poražena.
Podseća se i na paradoks vezan za Donalda Trampa, koji danas govori o miru, a koji je još 2017. godine odobrio isporuku raketa Džavelin Kijevu. Miršajmer objašnjava da je Tramp od početka želeo bolje odnose sa Rusijom, ali je upao u vrtlog „Rusijagejta“ i optužbi da je Putinova marioneta. Da bi dokazao suprotno, pristao je na prodaju oružja Ukrajini.
Zašto, uprkos svemu, Ukrajinci i dalje gaje snažne proevropske stavove? Miršajmer odgovor vidi u dominantnom zapadnom narativu, prema kojem je Putin imperijalista koji želi obnovu sovjetske imperije, prvo kroz Ukrajinu, a zatim i kroz istočnu Evropu.
On sam nudi drugačije objašnjenje: ključni faktor je širenje NATO-a. Za Moskvu bi članstvo Ukrajine u alijansi predstavljalo egzistencijalnu pretnju. Putin, kaže Miršajmer, ne želi imperiju, već da spreči stvaranje zapadnog, antiruskog uporišta na svojim granicama. Tri nepovratna zahteva Moskve direktno proizilaze iz te logike.
Ovaj stav, podseća, nije nov. Zastupali su ga i istaknuti američki diplomati i vojni lideri devedesetih i dvehiljaditih godina: Džordž Kenan, Pol Nici, načelnik Generalštaba Šalikashvili, ministar odbrane Vilijam Peri, pa čak i Bil Berns, tadašnji ambasador SAD u Rusiji, u čuvenom memorandumu „Ne znači ne“, upućenom neposredno pre samita NATO-a u Bukureštu.
Na kraju, Miršajmer se osvrće na dve teme koje danas dominiraju evropskim diskursom: plan da se do 2027. godine potpuno odustane od ruskog gasa i ideju o korišćenju zamrznute ruske imovine za finansiranje Ukrajine.
Čak i ako to uspe, kaže on, to neće promeniti odnos snaga u ljudstvu i naoružanju. Evropi bi, smatra, bilo pametnije da pomogne Ukrajini da prihvati osnovne ruske zahteve. Da li je to dobra perspektiva za Ukrajinu? Ne, priznaje, čak je i užasna. Ali ključno pitanje nije da li se neko sa tim rešenjem slaže, već koje su alternative.
A alternative su, po njegovim rečima, nastavak sukoba, gubitak još više teritorije i slanje stotina hiljada Ukrajinaca u smrt. U tom smislu, sporazum zasnovan uglavnom na ruskim uslovima bio bi „manje loše“ rešenje.
Ipak, Miršajmer otvoreno kaže da ne veruje da je takav ishod moguć. Svet, po njemu, ide ka zamrznutom sukobu, uz dalje pogoršanje odnosa između Rusije i Evrope. Taj zamrznuti sukob biće nestabilniji nego ranije, jer se broj potencijalnih žarišta povećava: Arktik, Baltičko more, Kalinjingrad, Belorusija, Moldavija, Crno more.
Zbog ovakvih stavova, Miršajmer je na Zapadu često označavan kao „glasnik Kremlja“. On to odbacuje, tvrdeći da su kritičari u zabludi i moralno i strateški. Posmatrajući stanje na terenu, cenu koju Ukrajina plaća i rastući disbalans moći, zalaganje za nastavak ovog sukoba vidi kao moralno problematično.
Njegov stav je nepopularan, priznaje, ali ostaje uveren da je, i moralno i strateški, najodgovorniji. I upravo tu, u toj neprijatnoj tišini između želja i realnosti, ostaje otvoreno pitanje kuda sve ovo vodi.
