Nakon ozbiljnih komplikacija odnosa Rusije sa zapadnim zemljama, Gazeta.Ru je odlučila da razgovara sa Rusima koji služe u oružanim snagama Severnoatlantskog saveza.
Do danas su najmoćnije oružane snage dve države NATO-a – Sjedinjene Države i Francuska, a u redovima njihovih vojski nalazi se mnogo građana Rusije. Neki od njih ne kriju činjenicu da su u potpunosti prihvatili vrednosti nove zemlje i spremni su da se bore protiv svoje domovine.
Recite nam iz kog ruskog grada ste došli i kada ste se pridružili vojsci strane države?
Roman, narednik američke vojske, instruktor mitraljeza jedne od pešadijskih brigada: Rođen sam i odrastao u Krasnodaru, a zatim se porodica preselila u Poltavu. U mladosti sam se dugo bavio boksom i, u principu, želeo sam da povežem svoj život sa strukturama moći. U američkoj vojsci sam od maja 2012. godine. Prijavljivanje ne ide tako lako kao što možda izgleda. Da biste to učinili, morate proći kroz puno testova svih vrsta – fizičkih i psiholoških. Pošto sam bokser u teškoj kategoriji, morao sam dosta da smršam, jer kada uđete u službu, postoje i ograničenja težine.
Mihail, oficir 11. lake pešadijske brigade američke vojske (Vojnici ovog sastava učestvovali su u ratu u Vijetnamu i veruje se da su umešani u masakr civila u Songmiju. – „Gazeta.Ru“): Rođen sam u jednom od gradova u centralnoj zoni Rusije, neću tačno da kažem, žao mi je. U američkoj vojsci sam četiri godine.
[adsenseyu4]
Georgij, kaplaral francuske Legije, služio je u padobranskoj pukovniji: Ja sam iz Penze, u legiji sam dve i po godine. Pre toga sam služio i u ruskoj vojsci.
Šta vas je privuklo u službu?
Roman: Sama profesija me privlači, sviđa mi se. Ali, i brojne koristi, naravno, besplatno zdravstveno osiguranje. Nakon službe, vojnik dobija pravo na preferencijalno obrazovanje na univerzitetu. Vojna penzija je stabilna.
Mihail: Sama pomisao o službi, kao i sposobnost da se reše svi materijalni problemi na ovaj način. Jedino mi nije bilo lako da naučim engleski jezik sa njegovim lokalizmima. Ali stvarno sam hteo da započnem novi život i na kraju sam naučio. Ali lako sam se prilagodio američkom načinu života.
Georgij: Hteo sam da vidim različite zemlje, tokom moje službe u Legiji bilo je dosta takvih prilika. Uz to, naravno, dobra zarada. U Rusiji takav novac običan čovek iz pokrajine ne može da zaradi.
Kolika je prosečna plata za pripadnike američkih oružanih snaga i francuske legionare?
Roman: Plata zavisi od dužine služenja u vojsci, ranga. Ako učestvujete u ratovima, onda se za to dobija ozbiljna nadoknada. Prosečna garnizonska plata običnog vojnika koji je tek stigao iz škole je oko 670 dolara na svakih 15 dana. Generalno, u američkoj vojsci, kao i u svim vojskama NATO-a, postoji takav sistem kao što je platni razred, odnosno stepen plaćanja u zavisnosti od ranga. Unapređenje od običnog ka specijalističkom ili kaplaralnom (E4) ostvaruju se automatski. A onda morate proći poseban izbor za unapređenje. Kao i na ispitu na univerzitetu, potrebno je odgovoriti na pitanja koja određuju znanje osobe koja, na primer, želi da postane narednik (sledeći korak u redovima). Ispitna komisija odlučuje da li je neko dostojan ove titule ili ne.
[adsenseyu1]
Mihail: Počev od 1,2 hiljade dolara mesečno do prilično velikih iznosa. Sve zavisi od dužine službe, čina i jedinice, kao i od toga da li ste učestvovali u ratovima ili ne. Pored toga, postoje prilično velike poreske olakšice.
Georgij: Legionari, barem, primaju 1,2 hiljade evra, to je tokom služenja na kontinentu. A u pitanju su pešadije, tankeri, saperi i planinski strelci. U Francuskoj Gvajani – minimalno 1,5 hiljada evra plus bonus za patrole, što rezultira da se ne dogodi manje od dve hiljade. Na Korzici dve hiljade plaćaju padobranski puk. Četiri hiljade mesečno se plaća za učešće u ratovima. Legionari takođe imaju popust od 80% na vozove i autobuse, a takođe mogu besplatno da posećuju francuske muzeje. Možda postoje i neke druge koristi, ali za njih ne znam (smeh). I legionari mogu na pojednostavljeni način da dobiju francusko državljanstvo.
Šta vojnik može očekivati u slučaju povrede zadobijene u vršenju svojih dužnosti?
Roman: Prvo se sprovede istraga. Ako se ispostavi da je u pitanju vojna povreda, tada vojska plaća lečenje, proteze i penziju. U nekim slučajevima, vojnička penzija jednaka je iznosu koji je primio.
Mihail: Dobiće invalidsku penziju i brojne pogodnosti.
Georgij: Moramo početi sa činjenicom da su svi vojnici Legije osigurani. Pre misije, svaki put popunjavamo nešto poput testamenta, gde naznačujemo kome bismo želeli da prenesemo plaćanja u slučaju naše smrti.
Koliko su komplikovani odnosi sa kolegama? Da li postoje slučajevi tuča i maltretiranja?
Roman: Odnosi sa kolegama su normalni. Naravno, pešadija, specijalne snage i rendžeri imaju nešto drugačiji mentalitet u poređenju sa ostatkom vojske. Mi smo daleko od njih kao, na primer, marinci iz flote. Fizičkog kontakta nema- samo fizičke vežbe i u slučaju kada pridošlica negde „pogreši“. Sada je usvojen zakon koji apsolutno zabranjuje takve stvari.
Mihail: Sve, kao u običnom životu: neko se zbližava, neko ne. Postoje tuče. Nema maltretiranja.
Georgij: Odnosi između vojnika grade se na različite načine, ali uglavnom timski. Čak i ako nastanu sukobi, svi pokušavaju da ih reše mirnim putem.
Da li ste lično učestvovali u ratovima?
Roman: Da.
Mihail: Bio sam u Africi i u Iraku.
Georgij: Bio sam u Nigeru i Čadu.
U vojsci vaše države i muškarci i žene služe u velikom broju. Postoje li romani u službi, stvaraju li se porodice?
Roman: Naravno, dešava se da se ljudi koji služe u istom bataljonu počnu da se viđaju. Ponekad se čak i venčaju. Vojska ima zakon koji ne dozvoljava bilo kakve odnose između oficira i vojnika, kao i između običnog i naredničkog osoblja. Ako je žena oficir ipak zatrudnila sa „ne-oficirom“, oni se moraju venčati u roku od godinu dana. Tako je i sa drugima.
Mihail: Novele, poput brakova, se dešavaju. Obično, nadređeni dele takve parove tako da oni ne služe u istoj jedinici.
Georgij: U našem puku imamo tri žene. Generalno, žene su ovde stare ili zastrašujuće Francuskinje. Mislim da nema romana. Ionako ne volim takve žene (smeh).
Sada su odnosi između Rusije i NATO zemalja postali ozbiljno komplikovani. Da li ste spremni za činjenicu da ćete morati da vodite vojne operacije protiv ruske vojske i kako se lično osećate zbog toga?
Roman: Vaše pitanje o tome da li ću se boriti sa svojim sunarodnicima nije u potpunosti relevantno u mom slučaju, jer neće biti rata sa Rusijom u skoroj budućnosti. Ni Sjedinjene Države, ni Rusija nemaju finansijske mogućnosti da u potpunosti ratuju jedna s drugom. Ali generalno, čak i ako se pokrene, neću biti u tome, jer odlazim iz vojske sledeće godine.
Mihail: Da, sve ovo razumem, spreman sam za to i biću u ratu sa Rusijom. Za mene nema veze s kojom državom se borim. Ne osećam posebna osećanja prema Ruskoj Federaciji – samo gađenje zbog činjenice da uopšte ne brine o svojim građanima.
Georgij: Zvanično, možete da odbijet učestvovanje u ratu ako se vodi protiv vaše zemlje. I odbio bih, ali Francuska, mislim, neće napasti Rusiju.
Koliko Rusa znate koji služe u američkoj vojsci ili u Francuskoj legiji?
Roman: Poznajem najmanje dvadeset ljudi u vojsci. Oni su među vojnicima i među podoficirima i oficirima. A tu su i Mornarički korpus i mornarica. Dakle, mislim da dosta Rusa služi u američkim oružanim snagama.
Mihail: Znam tačno dvadeset ljudi.
Georgij: Glavna udarna snaga Francuske je padobranski puk strane legije. A glavni deo ove pukovnije su Rusi.
Webtribune.rs
