Postoji razlog zašto je Kina neprijatelj broj jedan kada se radi o agendi spoljne politike Trampove administracije. Postoji i razlog zašto svaka druga zemlja na Trampovom radaru ima blisku vezu sa Pekingom. Kina predstavlja vojnu pretnju.
Prema nedavnom istraživačkom izveštaju Rojtersa, kineski lider Ksi Đinping „preobrazio je Narodnu oslobodilačku vojsku [PLA] u silu koja brzo zatvara jaz američke vatrene moći – i u nekim vitalnim područjima ga je nadmašila.“ Mnogi američki vojnici, zvanični izveštaji i političari upozorili su na isto.
[adsenseyu1]
Zapanjujuće je da je američka vojska, koja je prisutna u južnokineskom moru, širom Azije i okružila je najbliže kineske saveznike i samu Kinu svojim vojnim bazama, ugrožena od strane zemlje koja nije uzvratila istim oblikom agresije. Još je neverovatnija ideja da američki građani mogu biti jednako ugroženi u takvom scenariju.
Opet, SAD trenutno imaju samo 44 kopnena presretača za zaštitu američkog kopna u Fort Griliu, Aljaska (i navodno u Kaliforniji), a zvaničnici Pentagona dugo su sumnjali da su ove odbrane premale da bi se zapravo suprotstavile značajnom napadu na Američki kontinent sa povećanom vojnom napadačkom snagom Kine. Od 18 testova sprovedenih za ovaj sistem, Pentagon je javno priznao da ih je osam propalo.
Kina je postala takva pretnja ratnoj mašineriji Vašingtona da će glavna vojna vežba američke vojske u velikoj pacifičkoj oblasti svoj fokus sa Korejskog poluostrva preusmeriti na južni deo Kine, pa čak i na istočne kineske obale.
Kina predstavlja stvarnu pretnju
Pretnja američkim „interesima“ gotovo uvek se odnosi na ekonomski interes. Ova pretnja postaje vojna tek kada SAD odluči da mora da se suprotstavi toj zemlji sa američkom vojskom, oslanjajući se na tvrdu silu samo da bi odvratila zemlje od usvajanja stavova koji slabe njenu ekonomiju.
Ove sedmice, predstavnici iz 150 zemalja, uključujući globalne lidere od oko 40 zemalja, okupljaju se u Pekingu na drugom forumu Pojas i Put predsednika Đinpinga, uključujući sve lidere 10 zemalja koje čine ASEAN. Do danas, Kina je potpisala 173 dokumenta o saradnji na projektu Put svile sa neverovatnih 125 zemalja i 29 međunarodnih organizacija.
Prošlog meseca, Italija je postala prva zemlja G7 koja je potpisala inicijativu, dok su ostale članice EU pokazale da će slediti taj primer. U Britaniji, Švajcarskoj, Francuskoj, Španiji i Australiji takođe se priča da su dovoljno zaintrigirani da potpišu sporazume sa Kinom u vezi sa projektom Pojas i Put, bez formalnog odobravanja projekta.
Upravo ove sedmice, španski ministar spoljnih poslova i bivši predsednik Evropskog parlamenta Žozep Borelj izjavio je da trenutni trgovinski i infrastrukturni predlozi Kine odražavaju novo stanje u kom je Kina postala svetska sila. Španija nije formalno potpisala inicijativu Pojas i Put, ali je već počela da sarađuje na mnogim projektima sa Kinom i trenutno prisustvuje forumu želeći da sazna više o „evolutivnoj“ šemi.
Istovremeno, Evropa i dalje upozorava na ono što predviđa da će biti „diplomatija dužničke-zamke“ koju je pokrenula Kina, kao i strah od kineskog preuzimanja zemlje. Da ne spominjemo, naravno, strahove da postoji trgovinska neravnoteža između Kine i Evrope, čineći bilo kakve buduće aranžmane jako jednostranim.
Međutim, morate imati na umu da je EU označila Peking kao „sistemskog suparnika“ u martu ove godine zbog nečega što se smatra nepoštenom trgovinskom praksom u dokumentu o politici Evropske komisije.
[adsenseyu4]
Uprkos tome, ukazano je da inicijativa Pojas i Put ima „pozitivan potencijal“ pod uslovom da je u skladu sa principima EU, uključujući i ekološke probleme.
Bez previše spekulacija, može biti da je inicijativa Pojas i Put inicijativa za formalni raspad EU (naravno nakon Brexita). Evropske nacije koje su najradije skakale na kolonu „Puta svile“ one su države koje se okreću populizmu i koje su manje ili više usvojile anti-EU stav, uključujući italijanskog Kontea, mađarskog Viktora Orbana, austrijskog Sebastijana Kurca i atinskog Aleksis Ciprasa.
Osim toga, EU i Kina nedavno su potpisale zajedničku izjavu u kojoj su se složile da će dve strane „uspostaviti politički mehanizam za kontinuirano praćenje napretka u pregovorima i do kraja godine izveštavati lidere o postignutom napretku“. Kako se izveštava, zajednička izjava je sledeći korak ka stvaranju sveobuhvatnog sporazuma o investicijama između EU i Kine do 2020. godine, koji ima za cilj poboljšanje pristupa tržištu i eliminisanje praksi koje diskriminišu strane investitore
Kina dobro zna kako da igra. Takozvani „16 + 1“ pod vođstvom Pekinga, koji uključuje 16 postsocijalističkih država, uključujući jedanaest drugih članica EU i pet zemalja koje su trenutno u procesu pristupanja EU, prilika je za Peking da zategne svoju nadmoćnu omču oko Evrope. Kao što je Filip Legrejn, bivši zvaničnik EU koji radi u Evropskom institutu Londonske ekonomije, rekao zato što su „te zemlje siromašnije i često se tretiraju kao Evropljani niže klase od onih poput Francuske i Nemačke“ , oni otvorenih ruku čekaju Kinu. I ne samo to, kineski novac je lakše dobiti nego finansiranje iz EU ili drugde.
Da li SAD realno mogu da osvoje Kinu vojno, ostaje da se vidi, ali svakako se čini da doktrina „Amerika prvo “ Trampove administracije (ako ona zaista stavlja „Ameriku prvu“) ostavlja globalnu prazninu koju Kina radosno ispunjava. I uprkos svim kritikama upućenim Kini zbog svojih praksi, čini se da postoji bitna razlika u načinu na koji Kina popunjava praznine koju su ostavile Sjedinjene Države. Tamo gde se SAD oslanja na pretnje, tvrdu silu, CIA-ine udare i slično kako bi postigla svoje ciljeve, Kina do sada u velikoj meri preferira više diplomatski i kooperativni pristup zasnovan na poslovanju i trgovini.
Što se više EU priključuje kineskoj inicijativi, to će manji uticaj na kraju ostati u rukama Vašingtona. U tom slučaju, SAD mogu da pribegnu sveobuhvatnom ratu, a pripreme za ovaj obračun se odvijaju pred našim očima.
Webtribune.rs
