Zamislite da ste disident koji je u opasnosti od izručenja supersili, čije ste tajne upravo otkrili čitavom svetu i uhvaćeni ste u glavnom gradu jedne od njenih vazalnih država.
Šta biste uradili? Koju ambasadu biste izabrali?
Prvo što biste trebali da razmotrite je da li je vaša ciljna zemlja zaista spremna da vam pruži politički azil. Ovo, u slučaju Asanža, isključuje čitav Zapad i brojne vazalne države trećeg sveta.
[adsenseyu1]
Drugo, to bi trebalo da bude moćna, politički stabilna, zemlja. Na primer, Rusija nikada nije izručila zapadne špijune nazad u njihove otadžbine, čak ni tokom Amerikanofilije 1990-ih pod Jeljcinom.
Treće, poželjno je da ima fizički veliku ambasadu.
Pretpostavlja se da američka ambasada nije bila opcija za Asanža. Dakle, u igri ostaju Kina ili Rusija, a od toga, Rusija je bila bolja opcija. Generalno je imala mnogo lošije odnose sa Zapadom, a posebno sa Velikom Britanijom, nego Kina piše Anatolij Karlin za unz.com
Džulijan Asanž je zatražio azil u Rusiji.
Jedini problem je što je odbijen.
Ovo će mi nedvosmisleno biti potvrđeno, nekoliko godina kasnije, od strane izvora koji mora ostati anoniman, ali koji je bio u potpunom položaju da zna te detalje. Ruski diplomatski zvaničnici očigledno nisu bili zadovoljni tom odlukom, ali je nalog bio jasan i došao je sa najviših nivoa ruske vlade. Pre nekoliko meseci, stariji novinar u Rusiji, koji ima odličan pristup kremaljskim elitama , rekao mi je da je čuo isto.
U septembru 2018, AP je objavio istragu koja pokazuje da je Džulijan Asanž tražio i dobio rusku vizu 2010. godine, zahvaljujući naporima Izraela Šamira. To se desilo deset dana nakon što je Švedska izdala nalog za njegovo hapšenje zbog optužbi za seksualne zločine, i dan nakon što je Vikiliks počeo da objavljuje političke depeše američkog Stejt Departmenta. Asanž je zakasnio sa odlaskom u Rusiju ali je bar razmatrao tu mogućnost.
Pa zašto je Rusija, dve godine kasnije, odbila Asanžov zahtev za azil, koji je prema mišljenju Zapada njihova marioneta?
Izrael Šamir je na stranicama ovog veb magazina sugerisao da je to bio samo akt opšte sumnje Rusa prema „ideolozima“ Asanžovog kalibra:
Govorilo se da je Asanž bio u dogovoru sa Rusima, da su mu oni dirigovali i obezbeđivali ono što su hakovali, pa čak i da je „Vikiliks front ruske obaveštajne službe“. U stvari, Rusi su dosta oklevali da imaju bilo kakve veze sa Asanžom. Nisu mogli da poveruju da se to stvarno dešava. Da li ste tako naivni, rekli su mi, da ne razumete da je on zamka CIA-e? Takvi ljudi ne postoje.
[adsenseyu4]
To je problem ruskog stava: po pravilu, oni ne razumeju i ne veruju zapadnim disidentima poput Asanža. Oni žele da njihovi zapadni simpatizeri budu kupljeni i plaćeni. Slobodni agenti su sumnjivi u njihovim očima. Bog zna da na Zapadu ima mnogo ljudi čije se mišljenje itekako poklapa sa stavovima Rusa; ali Rusi bi radije kupili novinara. Zato je RT imao dobar deo odbeglih, odnosno emitera koji su osudili RT i otišli u zapadne masovne medije.
Kao što je istraga AP pokazala, Izrael Šamir je možda bio u boljoj poziciji da zna više nego što je većina nas do sada očekivala (barem pod pretpostavkom da je i on upućen u odbijeni zahtev za azil).
Ipak, možda je pravo objašnjenje banalno.
Putin je, kao i mnogi u ruskoj eliti, počeo kao anglofil, a njegov najjači odnos sa zapadnim vođom tokom prvih godina njegove vladavine bio je sa Tonijem Blerom. Afera Litvinjenko i Južnoosetijski rat sigurno su pogoršali odnose sa Zapadom uopšte, a posebno sa Britanijom, ali ne na način koji se činio beznadežnim i stalnim, kao što se činilo da je slučaj od 2014. godine.
Postojale su nade da će se stvari vratiti u normalu i ja samo mogu da pretpostavim da Putin nije želeo da zadaje sebi glavobolje u narednih nekoliko godina, ako ne decenija.
Pretpostavljam da na neki način nije uspeo u tome.
Asanž će, kako stvari stoje, svoje nade morati da položi u britanski pravosudni sistem i njegovu političku nezavisnost.
Webtribune.rs
