Kina dobro zna šta mora da uradi. Ona „neće biti ’sistemski izazov‘ bilo kome, ali mi nećemo sedeti mirno, ne čineći ništa, ako ’sistemski izazovi‘ dođu kod nas“, saopštila je kineska ambasada u Briselu.
Ovo upozorenje predstavljalo je odgovor NATO-u, koji je počeo da otvara novi front. Nakon Rusije, na red je došla Kina.
Nedavni NATO samit u Briselu, naime, okončan je završnim saopštenjem u kome je — po prvi put — Kina zauzela jedno od dva centralna mesta.
Zabrinutost u Briselu
Hvalisavo opisujući sebe kao „najsnažniji i najuspešniji pakt u istoriji“, lideri zapadne vojne Alijanse optužili su Kinu da svojim „ambicijama i agresivnim ponašanjem predstavlja sistemski izazov međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, kao i oblastima relevantnim za bezbednost Alijanse“.
OVO JOŠ NISU DOŽIVELI: Brza kineska vojna evolucija šokantna, kaže visoki oficir NATOhttps://t.co/2UNc6BzPGn
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) July 1, 2021
A izazov predstavlja baš sve što se Kina usudila da uradi ne pitajući NATO za odobrenje — od uvećanja svog nuklearnog arsenala i uspostavljanja nuklearne trijade, preko modernizacije vojske, do vojne saradnje sa Rusijom.
Alijansa je „takođe zabrinuta i zbog kineskih aktivnosti u Africi“, dodaće u jednom osvrtu britanski Bi-Bi-Si, dok u razgovoru za „Fajnenšel tajms“ dosadašnji zapovednik Vojnog komiteta NATO-a Stjuart Pič, inače, učesnik u agresiji na našu zemlju, otkriva da čak i kinesko diplomatsko prisustvo širom sveta, uključujući i „ogromnu ambasadu u Briselu“, izaziva zabrinutost u zapadnom paktu.
Ali pre svega, kaže Pič, „zaista je šokantno koliko brzo Kina gradi brodove i koliko je modernizovala svoje vazduhoplovstvo“. A tu je i dodatni problem „zajedničkih vojnih operacija Pekinga i Moskve“ koje su „od ’relativno minornih‘, evoluirale do ’velikih zajedničkih vežbi i treninga‘ tokom poslednjih godina“.
Sve u svemu, kako navodi „Njujork tajms“, „iako se Rusija opisuje kao ’pretnja‘ u NATO dokumentu“ — dok je Kina nasuprot tome „označena samo kao izvor ’izazova‘. Ali ti izazovi su znatni“ — sama činjenica da je Kini posvećena takva pažnja, „ukazuje na fundamentalnu promenu fokusa Alijanse, iako je ona posvećena zaštiti Evrope i Severne Amerike — a ne Azije“.
Nesporazumi i provokacije
Doduše, izgleda da im ova promena fokusa ne ide baš sasvim glatko. „Evropljani ne vide Kinu kao pretnju kakvom je doživljava Vašington… Čak i Britanija, verovatno najbliži saveznik Vašingtona, iskazuje izvesnu suzdržanost povodom konfrontacije s Kinom“, navodi „Njujork tajms“, dok „Fajnenšel tajms“ na istom tragu opominje da „članice Alijanse ne uspevaju da načine napredak od dijagnoze pretnje do zajedničkog plana akcije“.
Ali to ne znači i da opasne akcije neće biti. Američki admiral Džejms Stavridis, nekadašnji vrhovni komandant NATO snaga, vrlo zadovoljno najavljuje da će „tokom narednih meseci SAD pritisnuti NATO saveznike da ’svoje brodove stave tamo gde govore da treba da budu‘, to jest da razmeste pomorske snage uz američke nosače aviona u Južnom kineskom moru. Britanci već šalju značajne snage… I Francuzi i Nemci iskazali su posvećenost i u toku je ozbiljna diskusija o stalnoj NATO borbenoj grupi u Pacifiku, poput one koja već postoji u Mediteranu“.
S druge strane, uz ocenu da je „unipolarni svet predvođen Sjedinjenim Državama zauvek prošao“, bivši generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, pomalo neočekivano, opominje da „NATO često nije najbolje sredstvo“ za suprotstavljanje Kini, te da „treba da izbegne pokušaje da postigne više nego što je u stanju“.
Opomena iz Pekinga
A opomena stiže i iz same Kine. „NATO je zaigrao opasnu igru svojom antikineskom deklaracijom“, ukazuje list „Čajna dejli“, navodeći da je „NATO samit u Briselu poslao uznemirujuću poruku o Kini, koja bi mogla da pokrene trku u naoružanju i da potkopa mir u svetu“.
„Šta je loše u tome što Kina modernizuje vojsku kao deo svoje opšte nacionalne modernizacije?“, postavlja pitanje kineski list. „Šta je loše u tome što kineska i ruska vojska imaju prijateljske odnose, budući da nikada zajedničkim snagama nisu bombardovale niti izvršile invaziju bilo koje suverene zemlje? I ako NATO članice mogu da pošalju svoje bojne brodove u Južno kinesko more, zašto brodovi kineske mornarice ne bi mogli da otplove u Atlantik?“
Znači li to da bi mogle da se ponove opasne provokacije, poput one nedavne britanske u Crnom moru? Zašto je NATO po prvi put označio Kinu kao izazov i kako će na taj izazov uzvratiti Kina? I kako izgleda scenario koga se centri odlučivanja u Vašingtonu naročito plaše?
Logika agresivne sile
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali general-major u penziji Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, i diplomata Zoran Milivojević.
Peking je mogao da očekuje da će Kina biti označena kao meta NATO-a, veruje general Kovač: „To nalaže logika agresivne sile, a NATO je prepoznat kao takva sila. On se sad više ne zadovoljava stvaranjem podela u Evropi, već nastoji da podeli i čitav svet na takozvane demokratije i autoritarne režime, kako ih nazivaju u završnoj deklaraciji samita. A suština je u tome da sve što nije pod kontrolom američkih globalističkih krugova, za njih predstavlja problem.“
„Kada se govori o Kini kao o sistemskom izazovu, time se zapravo iskazuje želja za rušenjem tog sistema“, ukazuje Zoran Milivojević. „Uz Rusiju, Kina je još pre nekoliko godina definisana kao suštinska pretnja po dominaciju Zapada, pre svega u ekonomskom i političkom smislu, a NATO deklaracija predstavlja pokušaj da se ona suzbije upotrebom ’tvrde‘ moći, to jest, i vojnim sredstvima.
To, naravno, podiže tenzije u njihovim odnosima i rizik od konfrontacije zbog toga raste. Istovremeno, međutim, stavljanje akcenta na vojnu silu predstavlja priznanje da su politički, diplomatski i ekonomski mehanizmi iscrpljeni, a to pak ukazuje na nervozu i nemoć u nastojanjima da se suzbije Kina. Drugim rečima, ova NATO pretnja toj zemlji predstavlja znak slabosti, a ne snage Zapada.“
U završnoj deklaraciji NATO samita oružjem se preti neočekivano direktno: „Osnovna i trajna svrha NATO-a je zaštita slobode i bezbednosti svih svojih članica političkim i vojnim sredstvima. Bezbednosno okruženje koje se menja, sve više od nas traži da se sa pretnjama i izazovima suočimo kroz upotrebu vojnih i nevojnih sredstava na hotimičan, koherentan i održiv način.“
„Očigledno je da se došlo do zaključka da se sa usponom Kine ne može izaći na kraj, pa se pribegava ovakvim nesuvislim pretnjama koje ne mogu da proizvedu bilo kakve pozitivne rezultate u pogledu njihovih strateških ciljeva. Naprotiv, i Amerika i NATO kao organizacija ovime će još više biti kompromitovani u svetu. Zbog toga će NATO nastaviti da gubi kredibilitet čak i kod svojih članica. A te unutrašnje pukotine ponajbolje će se uočiti ako NATO bude pokušao da povuče i konkretne, a ne samo retoričke poteze, poput ovih koji su sadržani u završnoj deklaraciji sa samita“, uveren je general Kovač.
Analiza RAND korporacije
O američkoj zabrinutosti usponom Kine, kao i o vojnoj dimenziji ove situacije, svedoči i jedna nedavna analiza RAND korporacije, vodeće analitičke organizacije američkog vojno-industrijskog kompleksa, u kojoj se navodi: „Na međunarodnom planu, kineska strategija je da uspostavi primat u azijsko-pacifičkom regionu i liderstvo u međunarodnom poretku… Kina to namerava da učini primenom miroljubivih metoda… Srž međunarodne strategije je u oslanjanju na kinesku ekonomsku moć i diplomatsko manevrisanje, kroz koje će Peking biti stavljen u poziciju prednosti, odakle Sjedinjene Države neće moći da ga svrgnu.
Odbrambena strategija koja se dopunjuje s ovom međunarodnom strategijom, sastoji se u izgradnji superiorne kineske vojske koja će rizik od vojnog konflikta učiniti neprihvatljivo visokim… Posledice uspeha Kine u strateškom sučeljavanju bile bi ozbiljne po Sjedinjene Države. Loše pozicionirana da bi svrgnula Kinu, ili da bi preokrenula svoju lošu sreću, Amerika bi mogla da se suoči sa sve slabijim ekonomskim izgledima, međunarodnom marginalizacijom i umanjenom sposobnošću da oblikuje globalne odnose.“
„U narednom periodu vrh američke administracije biće prinuđen da se suoči s realnošću da više ne može da oblikuje svet po svojoj meri i da su odavno prošle devedesete godine prošlog veka kada je Vašington svoju volju moga da sprovodi na bilo kojoj tački Zemljine kugle. Danas je tako nešto nezamislivo, tim pre što sama Amerika, svojim ponašanjem, svoja dva glavna konkurenta, Kinu i Rusiju, tera i na dodatno približavanje“, napominje Mitar Kovač.
Zaključuje Zoran Milivojević: „I Kina i Rusija su objekti pokušaja sistemskog rušenja od strane Zapada i toga su veoma svesni. Uljuljkana svojom moći i ideološki zaslepljena, Amerika je naivno verovala da se Rusija nikad neće oporaviti od raspada Sovjetskog Saveza, a da je kineski sistem isuviše dekadentan da bi mogao da uspe. Pokazalo se da su bili u zabludi i sada plaćaju cenu toga…“
Nikola Vrzić (sputnik)
