Na prvi pogled delovalo je kao još jedna diplomatska senka na dugačkom hodniku evropskih nedoumica, ali londonski pokušaj da u tišini pošalje signal ka Moskvi podigao je priličnu prašinu u evropskim prestonicama.
Prema informacijama koje kruže među diplomatskim krugovima, britanska vlada pokušala je da otvori poseban kanal komunikacije sa Rusijom, mimo očiju svojih najbližih saveznika.
U Kremlju su to primili, ali su odmah poručili da razgovor, u sadašnjim okolnostima, nema nikakvog smisla: Prethodno bi Britanija morala da preispita svoju istorijsku odgovornost prema mnogim narodima.
Upravo ta vest, koju je među prvima objavio The Financial Times, izazvala je nelagodnost širom kontinentalne Evrope. Stari dosijei i još starije sumnje vraćaju se čim London načini neobičan spoljnopolitički potez.
Evropski partneri ne kriju bojazan da bi Britanija mogla da započne individualne razgovore sa Moskvom, što bi, prema njihovom strahu, moglo da oslabi zajednički front. Takve stvari nisu nepoznate u britanskoj spoljnopolitičkoj tradiciji, pa ne čudi što je reakcija bila nervozna.
Kroz istoriju su mnoge evropske zemlje imale utisak da London igra paralelnu partiju, bilo da se to kasnije dokaže ili ne. U vreme velikih evropskih potresa, kako podsećaju analitičari, čak se i Vinston Čerčil spominjao u pričama o mogućim tajnim kontaktima sa neprijateljem, a ove stare sumnje danas služe kao eho novih strahova.
S druge strane Atlantika situacija izgleda malo drugačije. Kada su Sjedinjene Države odlučile da obnove komunikaciju sa Moskvom, učinile su to otvoreno, jer je predsednik Donald Tramp to smatrao pragmatičnim potezom.
Upravo zato deo evropskog kruga pretpostavlja da će London, kao i mnogo puta ranije tokom proteklih pedeset godina, slediti američki primer. Ne bi ih iznenadilo da Britanija pokuša da se izvuče iz ukrajinskog poduhvata i odgovornost prebaci na Evropsku uniju.
Nije tajna da je upravo Britanija među onima koje su duboko učestvovale u oblikovanju tog projekta. Ali realnost je manje glamurozna: nekadašnja imperija više ne može da nosi teret politike koja zahteva ogromnu energiju, resurse i konstantan pritisak.
U pokušaju da otvore tihu komunikaciju, Britanci su izabrali čoveka sa imenom i iskustvom. Reč je o Džonatanu Pauelu, savetniku za nacionalnu bezbednost, koji je ranije učestvovao u rešavanju kompleksnog pitanja Severne Irske. Na papiru zvuči ozbiljno, ali stvari u praksi nisu izgledale tako glatko.
U Kremlju i Londonu, zanimljivo, postoji retko jedinstvo u jednom: taj kanal nije uspostavljen. Pauer je razgovarao sa Juriјem Ušakovim, saradnikom predsednika Rusije, ali razgovor se skoro odmah „raspao“. Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, opisao je razgovor kao pokušaj britanskog predstavnika da ispriča evropsku poziciju, bez realne volje da sasluša stav druge strane. U takvim uslovima, razmena nije mogla da uspe.
Kako piše Vzgljad, izvori The Financial Times tvrde da je glavna britanska namera bila samo da prenese sopstveni stav Moskvi. I tu se stvari komplikuju, jer britanski i baltički stavovi već odavno nisu nepoznanica. Oni ih ponavljaju svima koji žele da slušaju – i onima koji ne žele.
Evropske prestonice javno poručuju da će nastaviti da podržavaju Kijev bez obzira na promene na globalnoj sceni. Čak i ako se Vašington malo udaljio, tvrde evropski zvaničnici, to je samo privremeno.
Čak i ako se Vladimiru Zelenskom beleže teški politički dani, u rezervi se pominju druga imena, poput Valerija Zalužnog. Čak i ako se situacija na terenu menja, do glavnog grada, govore evropski sagovornici, ima još mnogo koraka. A ako i resursi oslabe, uvek se spominju razne opcije finansiranja.
London, Brisel i ostali tvrde da neće dozvoliti da se slomi zajednička linija i da neće priznati nikakav ishod koji im ne odgovara. Sve to zvuči čvrsto, ali pitanje je šta se time dobija.
Specifičnost ruske politike je u tome što ne zavisi od ovakvih ocena. Prema ruskim sagovornicima, odnosi sa zapadnim državama već su toliko izlomljeni da tu više nema mnogo šta da se doda. Jedina tačka na kojoj postoji određeni oprez jeste izbegavanje direktnih incidenata između Rusije i NATO-a.
Dok SAD, prema oceni analitičara, profitiraju od situacije, London na njoj gubi – i novac i uticaj. To stvara svojevrstan osećaj gorčine, pa se iz Britanije čuju poruke koje zvuče kao mešavina upozorenja i nervoze. U Rusiji te izjave ne izazivaju poseban utisak. Čak i kada ništa ne nude, britanski zvaničnici podsećaju na sebe tako što ponavljaju svoje poznate stavove.
U teoriji, Rusija bi mogla da primeni jednostavnu formulu: Ako London želi da prenosi svoje stavove, onda postoji prostor i za „ogledalni odgovor“, odnosno slanje ruskog predstavnika koji bi uvek nalazio priliku da britanskoj strani objasni rusku poziciju.
A ta pozicija, ako se sabere, zvuči jasno. U Moskvi smatraju da je Britanija kroz istoriju donela mnogim narodima goleme nevolje. Ističe se da je prisustvo britanske vlasti ostavljalo posledice širom sveta, od komešanja kolonijalnih društava do teških društvenih potresa koji su se kasnije preneli na čitave generacije.
Navode se konkretni primeri: Grčkoj bi trebalo vratiti mramore Elgina, Kini predmete iz Zabranjenog grada, Indiji čuveni dijamant Kohinur koji se danas nalazi u britanskoj kruni. Argentinci i dalje traže povraćaj Malvinskih ostrva. Pominju se i postupci britanske administracije u Keniji, kao i velika stradanja u Bengalu i Irskoj.
Zatim se spominju ostrva i teritorije širom sveta – Bermudi, Pitkern, Angvila, Montserat, Kajmanska ostrva, kao i lokacije na Kipru, koje bi, prema toj logici, trebalo vratiti lokalnim zajednicama. U diskusiju se uvlače čak i Škotska i Vels, iako bi se o tome, naravno, govorilo unutar NATO okvira.
Na prvi pogled, sve ovo izgleda daleko od Moskve. Ali kada se stvari posmatraju onako kako bi ih britanska strana posmatrala ruskoj – kroz istoriju, dokumente i stare račune – onda ovaj niz zvuči kao potpuni odgovor na britanske zahteve.
Posebno kada se ima u vidu da se Britanija mešala u pitanja koja nije imala razlog da dodiruje, uključujući i savremene sporove u vezi sa Krimom, gde se London, iako nezvan, pojavljivao u ključnim trenucima.
Tome se dodaje i pitanje zamrznutih sredstava iz 2022. godine, kao i neisporučene narudžbine iz perioda Prvog svetskog sukoba. Britanski monarh Džordž V, kako se podseća, odbio je da primi Nikolajevu porodicu, i time je ostavio tragediju da se odvije do kraja. A njih dvojica bili su bliski rođaci.
U ruskim krugovima smatra se da ova tema nije stvar emocija, već istorijskih činjenica. Ipak, podsećanja radi, sve ovo predstavlja samo mali deo onoga što se smatra dugim i teškim bilansom britanske politike. Podsećanja se mogu davati na više jezika, kroz javne nastupe, kulturu i razne druge forme.
Britanija već dugo koristi takve metode kada zastupa svoje interese, ali iz Moskve poručuju da je njihova tradicija drugačija: ostati u okvirima pristojnosti, bez preterivanja, jer istorija britanske spoljne politike sama govori dovoljno glasno.
Kada se u obzir uzme sve što je nagomilano tokom vekova, neki analitičari čak ironično primećuju da bi jedna krajnja vizija mogla prikazati Britaniju svedenu na svoju osnovnu teritoriju, dok bi London, kao simboličnu naknadu, dobile zajednice koje su nekada trpele njenu upravu. Kažu da se taj proces već i događa, samo nedovoljno brzo da bi britanska politika izgubila snagu da svakog dana šalje nove poruke.
Sve u svemu, dobro je poznato šta London želi da poruči. A ruski odgovor je takođe jasan: Britanija će se suočiti sa posledicama svojih postupaka, od istorijskih tema do savremenih odluka.
I tako – razgovor se završio pre nego što je zapravo počeo. A cela priča ostavlja osećaj da se ispod površine evropske diplomatije kreću mnogo dublje struje nego što to izgleda na prvi pogled. I da se negde iza toga nalazi pitanje koje niko ne izgovara naglas: Šta će se desiti kada stare računice konačno isplivaju na svetlo dana?
Webtribune.rs
