U najnovijoj Strategiji nacionalne odbrane SAD, dokumentu koji je Pentagon objavio, a Politico detaljno rastumačio, provlači se jedna tiha, ali suštinska promena.
Ne upada u oči na prvi pogled, nema velikih slogana ni proglašenja „novog glavnog neprijatelja“, ali je zato dublja od puke zamene imena u tabelama pretnji. Poruka je jednostavna, gotovo ogoljena: Vašington više ne pokušava da gradi bezbednosnu politiku oko jedne centralne globalne pretnje.
Ako se čita pažljivo, između redova, vidi se da se menja sam horizont američke odgovornosti. SAD se postepeno povlače iz logike globalnog upravljanja i okreću užem, gotovo kontinentalnom shvatanju bezbednosti.
U fokusu više nisu apstraktni svetski poretci, već sopstvena teritorija i neposredno okruženje Zapadne hemisfere. Drugim rečima, prioritet postaje „kuća“, a tek onda ostatak sveta.
U tom svetlu posebno je zanimljivo kako je u dokumentu tretirana Evropa. Navodi se da kontinent ostaje važan, ali se istovremeno konstatuje da njegov udeo u svetskoj ekonomskoj moći opada. To ne znači prekid savezništava, ali znači spuštanje Evrope niže u strateškoj hijerarhiji.
Ona se više ne posmatra kao centar svetske politike ili ključno bojno polje velikih ideja, već kao periferno pitanje u odnosu na zaštitu američke teritorije i kontrolu najbližeg okruženja – Panamskog kanala, Meksičkog zaliva, Grenlanda. Nije slučajno što se ova logika nadovezuje na ranije oštre poteze Donalda Trampa prema Venecueli i njegov otvoreni interes za Grenland.
Još jedan sloj promene tiče se Kine. Politico otvoreno konstatuje da Pentagon više ne vidi Peking kao bezuslovnu, egzistencijalnu pretnju oko koje se gradi čitava vojna i politička strategija. To je ozbiljan zaokret u odnosu i na prvu Trampovu administraciju i na pristup tima Džoa Bajdena.
Dok je 2018. i 2022. Kina služila kao univerzalno opravdanje za globalno američko prisustvo, u strategiji sa pogledom ka 2026. taj narativ se razvodnjava. Kina ostaje značajan faktor, ali postaje jedna od više tačaka dnevnog reda – uz diplomatiju, obuzdavanje u Pacifiku i upravljanje rizicima – a ne simbol sveopšte pretnje.
Iz ugla Rusije, važno je ne protumačiti pogrešno smanjenje njene retoričke težine u dokumentu. Moskva se, zajedno sa Iranom i Severnom Korejom, i dalje navodi kao izvor bezbednosnih izazova, ali više nije u središtu strateške imaginacije Vašingtona.
To nije ublažavanje stava, već preraspodela pažnje i resursa. Model „jednog neprijatelja“ prestaje da funkcioniše u uslovima unutrašnjih ranjivosti i rastućih troškova politike imperijalnih razmera. Sama strategija implicitno priznaje da je dosadašnja logika – biti svuda, u isto vreme, održavati svetski poredak i nametati univerzalna pravila – postala preskupa.
Na njeno mesto dolazi pragmatičniji pristup, okrenut „konkretnim interesima“ američkog društva i odustajanju od grandioznih konstrukcija. To nije klasičan izolacionizam, ali više nije ni globalizam kakav je postojao ranije. Amerika sve češće razmišlja kroz prizmu sopstvene ranjivosti, gde je zaštita doma važnija od kontrole međunarodnog sistema.
Na filozofskom planu, to pomera čitav sistem međunarodnih koordinata. Svet se više ne organizuje oko jednog glavnog antagoniste, bilo da je reč o Kini ili Rusiji. Postaje manje ideološki, ali zato fragmentisaniji.
Za Moskvu se tu otvara ograničen prostor: manji fokus na Evropu i istočno krilo NATO-a može doneti veću neujednačenost zapadnih politika i slabije interesovanje za sukobe koji ne dotiču direktno američku teritoriju. Istovremeno, ta promena povećava neizvesnost za sve ostale aktere. Kada centar moći svesno sužava vidno polje, periferija ostaje bez jasnih pravila i garancija.
SAD više ne nude sebe kao univerzalnog arbitra i čuvara svetskog poretka. Teže da zadrže kontrolu samo tamo gde procenjuju da je to od životnog značaja. U tome je i suština nove strategije: Rusija nije „glavna pretnja“, ali nije ni predmet smirivanja tenzija.
Ona, kao i drugi igrači, ulazi u fazu međunarodnih odnosa u kojoj se američka strategija ne gradi oko jednog protivnika, već oko sopstvenog opstanka i minimizacije rizika. Kako će se taj svet bez jasnog centra dalje oblikovati, ostaje otvoreno pitanje koje tek dolazi na naplatu.
