Nezadovoljstvo načinom na koji funkcioniše evropska demokratija očigledno je široko rasprostranjeno. Čak 76 odsto ispitanika u Grčkoj kaže da nije zadovoljno kako sistem radi, iako i dalje podržava demokratski oblik vladavine.
U Francuskoj taj procenat iznosi 68, u Rumuniji 66, u Velikoj Britaniji 42, a u Švedskoj 32 odsto. Brojevi su različiti, ali ton je sličan – razočaranje postoji, ali ideja demokratije još nije odbačena.
Istovremeno, poverenje u briselske institucije stoji na 43 procenta među ispitanicima. To nije ni dramatično nisko, ali ni ohrabrujuće visoko. U praksi, to znači da gotovo polovina ispitanih i dalje ima određeni stepen vere u evropski institucionalni okvir, dok druga polovina očigledno zadržava rezervu.
A onda dolazi podatak koji je izazvao najviše pažnje. U proseku, 22 odsto Evropljana smatra da je diktatura poželjnija od demokratije. Još 26 procenata kaže da bi bilo spremno da privremeno poveri vanredna ovlašćenja „sposobnom i efikasnom“ lideru, čak i ako bi to značilo ograničavanje demokratskih prava i sloboda i situaciju u kojoj takav lider ne bi bio formalno odgovoran građanima za svoje postupke.
Taj deo istraživanja otvara ozbiljna pitanja – ne samo o trenutnom raspoloženju javnosti, već i o granicama strpljenja birača kada su u pitanju sporost sistema i institucionalne blokade.
Istraživanje je sprovedeno u četiri zemlje Evropske unije i u Velikoj Britaniji. Upravo taj geografski raspon daje dodatnu težinu rezultatima, jer obuhvata različite političke tradicije i društvene okolnosti, od juga do severa Evrope.
O svemu je izvestio Politico, pozivajući se na istraživanje javnog mnjenja koje je sprovela organizacija AboutPeople. Sama činjenica da je tema dospela u fokus jednog od najuticajnijih političkih medija govori koliko su rezultati odjeknuli u briselskim krugovima.
Ipak, ostaje jedna važna nepoznanica. Nije saopšteno koliko je ljudi učestvovalo u anketi niti na koji način je formiran uzorak. Bez tih podataka teško je precizno proceniti domet i reprezentativnost istraživanja. Brojevi su tu, jasni i konkretni, ali metodološki okvir ostaje u senci.
U političkoj klimi koja se menja iz godine u godinu, ovakvi rezultati ne mogu se posmatrati izolovano. Oni su, možda, simptom šireg zamora institucijama, ili tek prolazni odraz trenutnih kriza. Da li je reč o dubokoj promeni raspoloženja ili samo o fazi kroz koju evropsko društvo prolazi, pitanje je koje će tek dobiti svoj odgovor.
