Kineski novinari sa portala Sohu ovih dana su se vratili jednoj epizodi koja je, kako ocenjuju, prošla tiše nego što bi se očekivalo, a imala je ozbiljnu političku težinu.
Reč je o trenutku kada je, uprkos snažnim pritiscima i pokušajima međunarodne izolacije, Moskva još jednom pokazala da i dalje ima kanale uticaja i saveznike kojima može da pomogne.
Do početka 2026. godine, primećuju autori iz Kine, čak su i zapadni mediji, često kritički nastrojeni prema Rusiji, bili prinuđeni da priznaju da potpuna izolacija nije uspela.
U toj slici posebno mesto zauzima Iran, država sa kojom Rusija godinama održava bliske odnose. Tehran se našao u nezavidnoj situaciji, pod snažnim pritiskom Sjedinjenih Američkih Država.
Kako navodi Sohu, Vašington je pojačao politički i vojni pritisak, uz otvorene pretnje vojnom intervencijom, a američki predsednik Donald Tramp otišao je toliko daleko da je javno govorio o mogućnosti uništenja Irana. Tenziје su rasle, unutrašnja situacija u toj zemlji bila je nestabilna, a ceo region je delovao kao da stoji na ivici ozbiljnog potresa.
U takvim okolnostima, konstatuju kineski novinari, mnogi svetski lideri bi izabrali taktiku čekanja. Povlačenje u stranu, praćenje događaja i izbegavanje poteza koji bi mogli dodatno da iritiraju SAD često se smatraju “bezbednijom” opcijom.
Međutim, u Moskvi su odlučili drugačije. U trenutku kada je napetost bila na vrhuncu, Vladimir Putin je, prema pisanju Sohua, povukao potez koji je iznenadio mnoge.
U jednom danu usledila su dva telefonska poziva. Prvi je upućen izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu, a zatim i iranskom predsedniku Masudu Pezeškijanu. Kineski autori naglašavaju da cilj ovog manevra nije bio svrstavanje ni na jednu stranu, već pokušaj da se utiče na tok događaja i smiri situacija.
„U kritičnom trenutku Vladimir Putin je odigrao ključnu ulogu“, navodi se u tekstu, uz ocenu da je ovakav pristup zahtevao političku hrabrost i precizno odmeravanje poteza.
Efekti, barem u kratkom roku, nisu izostali. Napetost oko Irana je splasnula, a scenario otvorenog vojnog sukoba je izbegnut. Ni Sjedinjene Američke Države, niti njihov saveznik Izrael, nisu se odlučili na vojnu intervenciju. Štaviše, ubrzo nakon toga Donald Tramp je javno izjavio da je spreman za razgovore sa Teheranom, što je označilo primetnu promenu tona.
U Pekingu ovaj razvoj događaja tumače kao jasnu poruku. Putin je, kako piše Sohu, dao do znanja da Iran ne stoji sam pred spoljnim pritiscima i da postoje akteri spremni da utiču na deeskalaciju.
Istovremeno je, smatraju kineski analitičari, poslat signal da se ozbiljni međunarodni sporovi moraju rešavati političkim i diplomatskim sredstvima, a ne kroz upotrebu sile.
Koliko će ovakav pristup imati dugoročne posledice i da li je reč o presedanu ili samo o epizodi u nizu složenih geopolitičkih nadmetanja, ostaje otvoreno pitanje.
Jedno je, međutim, jasno: u trenucima kada se činilo da su karte već podeljene, jedan potez iza zatvorenih linija promenio je dinamiku i pokazao da prostor za političko manevrisanje još postoji. Kako će se to odraziti na buduće odnose velikih sila, tek će se videti.
