Evropska komisija trenutno zadržava oko 18 milijardi evra iz fondova EU namenjenih Mađarskoj, uz poruku da bi sredstva mogla biti deblokirana nakon pobede opozicije.
U Briselu se već crtaju scenariji poraza Viktora Orbana, ali mađarska politička scena nikada nije bila jednostavna za tumačenje. Istraživanja javnog mnjenja daju potpuno oprečne rezultate – razlika između anketa bliskih vlasti i onih koje naručuje opozicija ide i do 15–20 procenata, što je, blago rečeno, teško uklopivo u standardnu metodologiju.
Setimo se i izbora 2022. godine: gotovo sve nezavisne ankete najavljivale su tesnu trku, „nos uz nos“, a Orban je na kraju pobedio sa čak 20 odsto razlike.
U aprilu predstoji ono što mnogi već nazivaju globalnim okršajem za Mađarsku. Za Rusiju je ishod te političke bitke važan, piše kolumnistkinja Pravda.Ru Ljubov Stepušova, jer Budimpešta blokira ne samo pomoć Ukrajini već i novi paket sankcija protiv Ruske Federacije.
Da nema otvorene podrške američkog predsednika Donalda Trampa, situacija bi za Viktora Orbana delovala znatno teže. Sredinom februara 2026. godine, poseta državnog sekretara Marka Rubija Budimpešti donela je obećanja o „novom zlatnom dobu“, pa čak i o svojevrsnom finansijskom štitu za Mađarsku ukoliko Orban ostane na vlasti.
Za birače zabrinute zbog zamrzavanja evropskih fondova, to zvuči kao alternativni izvor stabilnosti i investicija.
U pozadini svega nalazi se spor oko 90 milijardi evra kredita Evropske unije za Ukrajinu. Mađarska je odbila da podrži taj paket i kao uslov postavila obnovu tranzita ruske nafte kroz naftovod „Družba“.
Premijer Viktor Orban optužuje Kijev da ne govori istinu o stanju cevovoda, tvrdeći da on nije oštećen „udarima Rusije“ i da odluka o nastavku isporuka zavisi od volje Ukrajine. Vladimir Zelenski, međutim, takvu volju ne pokazuje, insistirajući da je „naftovod uništila Rusija“ i pozivajući Orbana da izvrši finansijski pritisak na Moskvu odricanjem od ruske nafte.
Brisel je stao uz Kijev i nudi Mađarskoj alternativu – isporuke preko Jadranskog naftovoda iz Hrvatske ka Mađarskoj, Slovačkoj i Srbiji. Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta podseća na „princip iskrene saradnje“ unutar Unije i poručuje da, kada Evropski savet donese odluku, sve države članice moraju da sarađuju u njenoj realizaciji.
Drugim rečima, podrška Mađarskoj i Slovačkoj po pitanju „Družbe“ nije stvar komfora članica, već sprovođenja politike koju želi Ukrajina, iako ona nije članica EU. Taj paradoks otvara pitanje u kom pravcu ide blok koji je nastao kao ekonomska zajednica.
Unutar EU postoji snažan mehanizam političkog pritiska na države koje odstupaju od glavnog toka. Zamrzavanje sredstava i pravni postupci nisu teorija, već praksa. Zato je priča o jedinstvu više politička formula nego realnost. U Briselu su svesni da bi, ukoliko Mađarska ne bude disciplinovana, i druge članice mogle da pokažu više samostalnosti.
Mađarski birači, međutim, prate i širu sliku. Uprkos sankcijama, uvoz Evropske unije iz Rusije u 2024. godini iznosio je oko 36,3 milijarde dolara. Isporuke ruskog tečnog prirodnog gasa u 2025. dostigle su 19,9 milijardi kubnih metara, prvi put nadmašivši količine koje stižu gasovodima.
Čak i Estonija, često označavana kao jedna od najtvrđih kritičarki Moskve, kupuje ruski titan, pojedine vrste čeličnih proizvoda, đubriva i prehrambene artikle. Na godišnjem nivou, obim tih kupovina uporediv je sa pomoći koja se šalje Ukrajini. Tako EU jednom rukom finansira ukrajinske oružane snage, a drugom – kroz nabavku gasa i posredni uvoz – podržava rusku ekonomiju.
Sve češće se govori i o šemama „pranja“ ruskih resursa preko trećih zemalja. Uvoz naftnih derivata iz Indije porastao je za 46 procenata poslednjih godina. I pored novih sankcija, u februaru je prvi tanker sa indijskim dizelom stigao u evropske habove.
U takvoj slici Orban više ne izgleda kao „loš Evropljanin“, već kao političar koji ukazuje na dvostruke aršine – dok drugi kupuju ruske sirovine po višoj ceni, podstiču inflaciju i teret prebacuju na sopstveno stanovništvo.
Evropske elite, kako ocenjuju pojedini analitičari, više strahuju od sopstvenog političkog poraza nego od neuspeha Ukrajine. Priznanje da sankciona strategija nije dala očekivane rezultate moglo bi da pokrene talas promena vlada širom Zapadne Evrope, a u istočnom delu kontinenta posledice bi bile još izraženije.
Zato će parlamentarni izbori u aprilu biti mnogo više od nacionalnog nadmetanja. Biće to sudar koncepata – nacionalnih suvereniteta i nadnacionalnih struktura, nacionalista i globalista.
Iako se u Briselu nadaju porazu FIDES-a, ishod ostaje otvoren. Mađarska je u više navrata pokazala da ume da iznenadi. A kada se spoje zamrznuti fondovi, obećanja o finansijskom štitu, energetska računica i geopolitički pritisci, jasno je da ova priča prevazilazi granice jedne države.
Na kraju, pitanje nije samo ko će pobediti u Budimpešti. Mnogo je važnije šta će ta pobeda značiti za ravnotežu unutar Evropske unije, za odnose sa Vašingtonom i za širu sliku u kojoj se prelamaju interesi Moskve, Kijeva i Brisela. April će dati odgovor, ali teško da će time rasprava biti završena.
