Šta ako bi vam neko rekao da svako živo stvorenje na našoj planeti igra određenu ulogu u nekoj neodslušanoj ali fantastičnoj simfoniji same Zemlje, a da je pesma Homo sapiensa tek kapljica u tom orkestru okeana?
Već duže od decenije prenosim ovu poruku svojim čitaocima. Svet je živ u beskrajnom opusu u kojem ritam talasa, pesma kitova i delfina – čak i najmanji šapati sveta insekata – sviraju Zemljinu pesmu u jednoj izvanrednoj simfoniji.
[adsenseyu1]
To bi moglo zvučati kao pusta želja nekog veoma revnosnog zaljubljenika u muziku poput mene, da nema činjenice kako se u nekim čudesnim otkrićima naučne i biološke istraživačke zajednice došlo do vrlo sličnog zaključka, budući da nam savremene tehnologije omogućuju da raspletemo tkaninu nekoliko zastarelih sistema verovanja i satkamo novi tepih koji prikazuje neverovatan pejzaž zemaljske biologije.
„Surround sound (prostorni zvuk) poprima skroz novo značenje kada zastanete, utišate buku i poslušate kolektivnu svest bezbroj bioloških vrsta koje doprinose pesmi života na ovoj planeti.“
Poslušajte Božji hor
Zaista, poslušate li otkrića muzičkog producenta Džima Vilsona, čiji album Božji hor (God’s Chorus) uključuje nekoliko tonskih zapisa iz sveta insekata, čućete zapanjujući zvuk ničeg drugog do izvrsnog a capella hora u crkvenom stilu, kada se snimak pesme cvrčaka pusti usporeno. Pevaju li to oni nekakvu svetu pesmu za Zemlju? I da li je ptičja pesma – neka skrivena frekvencija u njihovim prolećnim melodijama – ono što budi cveće da procveta? Ili zujanje pčele to što navodi prašnike cveta da izbace svoj polen?
Koje još Zemljine pesme propuštamo dok jurimo kroz zauzet, kakofoničan život, žureći u gradovima bučnim od tramvaja, vozova, podzemnih železnica? Ili kada zaglavimo u automobilu, bombardovani zvukovima sirena, truba, motora i bušilica?
Pesma kitova i delfina
U svojoj knjizi Pre nego što vas napustimo (Before We Leave You) donosim poruke kitova i delfina i iznosim ideju da su okeani Zemlje praktično džinovske koncertne dvorane, u kojima bezbroj morskih vrsta doprinosi namernoj, dobro osmišljenoj prirodnoj simfoniji koja doslovno drži okeane u ravnoteži.
Naime, svakim danom sve više saznajemo o zvukovima različitih vrsta kitova: ulješura s njihovim škljocavim ritmovima; jakih grbavih kitova, čije se melodične ,,pesme” prostiru hiljadama kilometara kroz okeane; plavih kitova – najvećih živih stvorenja na ovoj planeti – s njihovim misterioznim zvukovima; delfini i njihova skičanja, piskutanja i klepetanja. Jesu li ti zvukovi i komunikacije tek poziv na parenje ili poziv na lov, kao što sugerišu tradicionalni morski biolozi?
„ Da li bi ipak mogla da postoji neka viša svrha orkestra koji pesmom oživljava okeane?“
Brojni aktivisti za prava životinja sve su zabrinutiji i glasniji u vezi korišćenja vojske i strahovite buke komercijalnih sonara u okeanima jer njihova svrha i dalje ostaje nejasna onima koji prate šta se događa, a nesumnjivo je da još više zbunjuje morske sisare, od kojih mnogi postaju gluvi, ili im se mozak doslovce ,,rasturi”, od pritiska koga stvara buka erupcije u njihovim, krajnje osetljivim, slušnim šupljinama.
Prema Vikipediji, važno je nedavno saznanje dr Kristofera Klarka sa Univerziteta Kornel koji kaže da u procesu nazvanom Lombardov efekt kitovi „prilagođavaju svoju pesmu kako bi kompenzovali kontaminaciju sa pozadinskom bukom. Štaviše, ima dokaza da plavi kitovi prestaju da odašilju pozive na traženje hrane kada se aktivira sonar sa srednjom frekvencijom”.
„Čovek utrne kad pomisli šta visokofrekvencijski sonar dostupan vojsci čini kako bi zamrla pesma mora i kako bi se promenili oblici života koji ga nastanjuju.“
Dr Klark dalje govori da su se pesme kitova možda mogle oterati od jedne strane okeana do druge pre uvođenja ljudske buke koju stvaraju brodovi, rekreacijska plovila i, naravno, pre testiranja sonara. Logično, uz ambijentalnu buku brodova koja se svake decenije udvostručuje, raspon u kojem se mogu čuti zvuci kitova dramatično se smanjuje. Šta to znači za naše okeane i za našu planetu?
,,Vojadžerovi zlatni diskovi”
Tim pitanjem sam protkala svoju najnoviju knjigu Poslanik (The Emissary), naučno-fantastični fikcijski triler koji iznosi, kao jednu od svojih glavnih tema, moju zabrinutost zbog načina na koji sonari uništavaju okeane. Poslanik će nas trgnuti iz ravnodušnog stanja i naterati da se pozabavimo vrlo konkretnim pitanjem o uticaju koji taj nesnosan zvuk ima na život unutar okeana i na samu muziku okeana. S obzirom na činjenicu da je 78% naše planete prekriveno vodom, možemo li stvarno dopustiti da ovo upozorenje zanemarimo?
[adsenseyu4]
Pre nego što odbacite moje teorije kao fantazije, prisetimo se da su u vreme Karterove administracije, sa svemirskom letelicom Vojadžer, u svemir poslata dva diska slična DVD-ima pod nazivom ,,Vojadžerovi zlatni diskovi”, u nadi da bi na njih mogli naići neki daleki inteligentni vanzemaljci i uvideti da na ovoj plavoj lopti zvanoj Zemlja postoji inteligentni život. Među zvukovima izabranim da budu poslati na nebo bili su zvukovi grbavih kitova i drugih vrsta tih sisavaca.
Šta je to tim predsednika Kartera znao, a što nama, čini se, izmiče?
„Da je pesma kitova ključ za razumevanje života na našoj planeti sasvim je očigledno, a to da neko na visokim položajima veruje da vanzemaljci postoje i da pomno prati istraživanja na tu temu više je nego značajno.“
Pozivam vas da razmislite, pa i prihvatite kako istina ponekad može biti čudnija od fikcije.
(nexus-svjetlost.com)
