Slovencima nije baš pala sekira u med povodom današnjeg državnog praznika jer kukaju po društvenim mrežama da njihovo „da“ na referendumu za nezavisnost nije bilo ujedno tapija za vodeće političare da prionu neviđenoj pljački društvene imovine, ni da promene društveno i ekonomsko uređenje u divlji kapitalizam, skrojen po meri hegemonističkih sila Zapada
26. decembar 1990. godine ušao je u istoriografiju Slovenije kao najvažniji dan koji se na „južnoj strani Alpa“ praznuje kao „dan nezavisnosti i jedinstva“. Tog dana su pre 33 godine objavljeni rezultati referenduma o nezavisnosti koji je održan tri dana ranije.
Prelomno glasanje odigralo se 23. decembra 1990; tada su stanovnici Slovenije (i ne „državljani“ kako su opisani u novijoj slovenačkoj političkoj istoriji, jer u to vreme nije bilo državljana pošto nije postojala ni država) na plebiscitu odlučivali o nezavisnosti socijalističke republike. Rezultati glasanja bili su objavljeni 26. decembra iste godine.
Na plebiscitu su pravo glasa imali svi sa stalnim prebivalištem u Sloveniji – među njima i oni koji su kasnije napustili novonastalu državu ili su bili tajnim aktom desničarske vlasti izbrisani, što je bila sudbina mnogih stanovnika sa korenima iz drugih republika tadašnje SFR Jugoslavije.
Na birališta povodom „odluke o budućnosti Slovenije“ izašao je nikada kasnije ponovljen veliki broj glasača – čak 93,2 odsto svih punoletnih ljudi sa pravom glasa. Njih 95 odsto odnosno 88,5 odsto svih koji su bili upisani u birački spisak zaokružilo je „da“ na listiću na kome je bilo jednostavno pitanje: „Da li Republika Slovenija treba da postane samostalna i nezavisna država?“ Mogući odgovori su bili „da“ i „ne“. Zakon na osnovu kojeg je sprovedeno glasanje predviđao je da će se plebiscit smatrati uspešnim ako većina birača – a ne samo većina koja je izašla na glasačka mesta – glasa za „da“.
„Jugoslavije više nema. Sada je samo Slovenija!“, bile su prve reči Jože Pučnika, predsednika tadašnje vladajuće koalicije (Demos), izrečene u kamere 23. decembra posle 22 sata, kada je već bilo prebrojano više od 60 odsto glasačkih listića.
[adsenseyu1]
Pučnik, kome su sunarodnjaci dodelili laskavu titulu „oca slovenačke državnosti“ bio je, što je u slovenačkoj široj javnosti malo poznato, ujedno i tvorac mračnog plana kako izbrisati „južnjake“ iz mlade slovenačke države februara 1992.
Kao što je bilo nezakonito brisanje ljudi koji su bili za slovenačku desnicu „pogrešne krvi“ (preko 60 odsto izbrisanih su poreklom Srbi), jer je predstavljalo akt administrativnog etničkog čišćenja, tako je i Pučnikova izjava o „smrti Jugoslavije“ bila preuranjena, jer je SFRJ nastavila da postoji i posle tog, sudbonosnog 26. decembra 1993.
Istina je, međutim, da je tog dana načet nepovratan proces raspada druge Jugoslavije koji je okončan tek mnogo kasnije, ulaskom svih novostvorenih država u Organizaciju Ujedinjenih nacija, čemu se SRJ nije protivila. Što je bilo izuzetno važno, iako u drugim zemljama naslednicama nije oglašeno na velika zvona.
Danas se u Sloveniji mogu čuti glasovi mnogih koji smatraju da su bili prevareni 1990, ali i 1991, jer svojim glasom za nezavisnu državu nisu dali zeleno svetlo da tadašnja politička elita na čelu sa predsednikom države Milanom Kučanom, premijerom Alojzom Peterleom, ministrom odbrane Janezom Janšom i ministrom informisanja Jelkom Kacinom ka izglasanom cilju krenu putem jednostranog otcepljenja i upotrebom oružane sile.
Domaći politički vrh je zapravo pogazio Zakon o plebiscitu koji je sam usvojio, a čiji član 4 je u slučaju uspešnog plebiscita obavezivao Skupštinu Republike Slovenije „da u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke usvoji ustavne i druge akte i mere potrebne da Republika Slovenija preuzme izvršavanje suverenih prava koja je prenela na organe vlasti SFRJ, kao i da otpočne pregovore sa drugim republikama u SFRJ o pravnoj sukcesiji SFRJ i o budućem uređenju međusobnih odnosa na osnovu principa međunarodnog prava, uključujući i ponudu ugovora o konfederaciji“.
„Plebiscitom želimo samo da se pripremimo za eventualnu secesiju, što ne znači da smo za to rešenje. Nije neophodno da se Slovenija, Hrvatska i druge republike odluče za to rešenje (otcepljenje); mogu da ostanu u jugoslovenskoj državi, ali isključivo kao suverene države (jugoslovenske) konfederacije“, izjavio je ni dve sedmice uoči plebiscita tadašnji premijer jugoslovenske republike Slovenije Alojz Peterle u intervjuu za list Delo, 6. decembra 1990. godine.
Ni rečju nije pomenuo imperativ jednostranog proglašenja nezavisnosti (otcepljenje), ni upotrebu slovenačkih oružanih snaga (jedinica teritorijalne odbrane) i lokalne policije za postizanje tog cilja.
Ono što se tada nije znalo, jeste da se slovenački politički vrh u dosluhu sa Berlinom i Bečom uveliko pripremao za nasilno otcepljenje – tadašnjeg slovenačkog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela su na tajni sastanak sa nemačkim kolegom Ditrihom Genšerom čak švercovali u gepeku automobila, dok je u Ljubljani upriličen lažni štrajk đubretara kako bi slovenačkoj prestonici pritekli u pomoć Austrijanci slanjem svojih kamiona za odvoženje smeća koji su iz Austrije stizali – krcati oružjem.
Zbog izuzetno kratkog roka za pregovore sa drugim republikama SFRJ koji je diktirao slovenački zakon o plebiscitu, kao i jednostranih mera koje je u međuvremenu preduzimala tadašnja slovenačka vlada, službena Ljubljana je ubrzo konstatovala da su propali pregovori sa predstavnicima drugih jugoslovenskih naroda, pa je već šest meseci kasnije na glavnom ljubljanskom trgu svečano proglašeno otcepljenje od Jugoslavije. Takva odluka Slovenije bila je pogubna za dešavanja u drugim delovima do tada zajedničke države.
Iako se narod u Sloveniji izjasnio za nezavisnu državu do koje treba doći pregovorima, tamošnja vlast se uz jaku podršku nemačkih političara odlučila da „sprovede volju Slovenaca“ bez daljih pregovora, jednostrano i nasiljem – tačnije preuzimanjem kontrole nad spoljnim granicama SFRJ, 25. juna 1991. Usledio je odgovor tadašnjeg predsednika jugoslovenske vlade Ante Markovića – put Slovenije je poslato 1990 golobradih regruta JNA koje su iz zaseda zaskočili do zuba naoružani slovenački teritorijalci i policajci.
Posle 10-dnevnih sukoba (koje je slovenačka isitoriografija ponosno prekrstila u „desetodnevni rat za slobodu Slovenije“), usledila je Brionska deklaracija o 6-mesečnom moratorijumu i potonjem povlačenju JNA. Proizvod svih tih poteza bio je konačni raspad SFRJ.
Odluka političkog vrha Slovenije nije bila suprotna samo volji većine slovenačkog življa (koje je želelo dogovor, a ne nasilan razlaz), jer je jednostrano i nasilno otcepljenje protivzakonito i po međunarodnom pravu.
Sa stanovišta kodifikovanog i običajnog međunarodnog prava, jednostrane secesije su dozvoljene samo kada se radi o nezavisnosti kolonija – što Slovenija 1991. svakako nije bila. Ali slovenačka politička elita se nije obazirala na slovo međunarodnog prava ni na zao usud koji je vrebao na ostale zavađene narode u tadašnjoj Jugoslaviji, već je krenula u jednostranu secesiju uz vojnu silu – čime je legitimisala i druge slične slučajeve secesije na prostoru SFRJ i uticala na krvav raspad dotadašnje zajedničke države Južnih Slovena.
Poslednji u nizu tih događaja odvio se u južnoj srpskoj pokrajini – Slovenija se po narudžbini iz Vašingtona zdušno zalagala da Priština proglasi nezavisnost februara 2008. po istom principu koji je sama demonstrirala početkom 90-ih.
Većina država EU je to pregnuće Slovenije podržala iako su time pogazile principe koje koriste kada osuđuju pokušaje jednostrane secesije u drugim slučajevima (na primer Škota, Baska, Katalonaca…) – mahom zato što Srbiju smatraju saveznicom Rusije; otuda zapadne zemlje, uključujući i Sloveniju, podržavaju sve što vodi u smanjenje srpske teritorije.
Što se slovenačke nezavisnosti tiče, uspeh je postignut zahvaljujući talasu međunarodnih priznanja koje je u okviru tadašnje Evropske zajednice (prethodnice EU) pokrenula Nemačka, dok je Amerika isprva bila suzdržana. SAD nisu ishitreno, poput Nemačke i Vatikana, priznale Sloveniju kao državu već su se dosta dugo zalagale za jedinstvenu SFRJ.
Američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman je tada oštro kritikovao nakane Slovenije zgađen nad slovenačkim „Garbo nacionalizmom“, kako je okvalifikovao egoistične odluke slovenačke elite usredsređene na svoje kratkoročne interese bez trunke sluha za htenja drugih naroda SFRJ. Nema sumnje da je slovenački politički vrh svojim odlukama dao ne samo loš primer drugim narodima, već je i dugoročno oslabio i podrio međunarodno pravo, što je dovelo i do situacije u kojoj smo danas, suočeni sa sukobima u Evropi i svetu koji prete da čovečanstvo gurnu na ivicu trećeg svetskog rata.
Neprijateljstvo slovenačkih teritorijalaca i lokalne policije usmereno na vojnike savezne armije okončano je potpisivanjem Brionske deklaracije 7. jula 1991. Tada je Predsedništvo SFRJ (uz podršku srpskog člana Borisava Jovića i protivljenje predstavnika Hrvatske Stipe Mesića!) naredilo da se JNA povuče iz Slovenije, što je Jugoslovenska narodna armija i učinila.
Taj proces je završen 26. oktobra 1991, što se danas u Sloveniji obeležava kao pobeda nad okupacionom silom (JNA), iako je to bila zajednička vojska južnoslovenskih naroda proizišla iz antifašističke borbe tokom drugog svetskog rata, a u kojoj su među vojnicima i komandujućim kadrom bili i – Slovenci.
Slovenija je tako tek krajem oktobra 1991. ostvarila de fakto kontrolu nad teritorijom stisnutom između Alpa i reke Kupe, što je takođe važan uslov (iako ne i jedini) za međunarodno priznanje. Slovenački primer je kasnije poslužio kao šablon za slične jednostrane secesije.
Slovencima, međutim, posle 1991. nije baš pala sekira u med – povodom današnjeg državnog praznika kukaju po društvenim mrežama da njihovo „da“ na referendumu za nezavisnost nije bilo ujedno tapija za vodeće političare da prionu neviđenoj pljački društvene imovine, ni da promene društveno i ekonomsko uređenje u divlji kapitalizam, skrojen po meri hegemonističkih sila Zapada.
„Razočarana sam kada danas gledam šta je urađeno za proteklih 30 godina. Nisam očekivala da ćemo zapravo prodati sve što se prodati dalo, čak i zemlju. To nije bio deo nikakvog plana“, izjavila je za RTV Slovenija povodom 33. godišnjice plebiscita poznata slovenačka publicistkinja Spomenka Hribar, inače i sama aktivna učesnica odluka koje su 1990. i 1991. dovele do proglašenja slovenačke nezavisnosti.
(rt.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
[adsenseyu4]
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
