- Jedna od šest je: srpski nacionalizam je jednako kriv za Oluju kao i hrvatski jer je huškao Srbe i prvi počeo sa zločinima. A šta znači „huškanje Srba iz Beograda“? Pa taj narod je 1941. nenaoružan čekao zvaničnike NDH 1.0 da ga odvedu do jama – zar mu je bio potreban Milošević kako bi mu rekao kakav će biti njegov tretman i u NDH 2.0? Boris Dežulović je napisao da je sukobu u Borovu Selu počeo ovako: meštani nisu podigli barikade zato što su nahuškani iz Beograda, već zato što su trojica hrvatskih šovinista, prethodno, iz čista mira granatirali Borovo Selo; znaju se i njihova imena – Vice Vukojević, Branimir Glčavaš i Gojko Šušak
- Dok je u vezi sa Srebrenicom nepoželjno govoriti o Bratuncu, Kravicama, Bjelovcu, tj. o Podrinju (1992-1995) – jer, „to je relativizacija zločina“– o Oluji se može govoriti jedino zajedno s pričom o Ovčari i drugim srpskim zločinima, a tvrde da to nije relativizacija
- Dok je streljanje manje od dve hiljade razoružanih pripadnika paravojske `genocid` koji se ne može dovoljno osuditi, dotle je proterivanje dvesta hiljada žena, dece i staraca i masakr njih dve hiljade samo `operacija` koja se tek obeležava
- Pokušaj ozbiljnijeg odgovora na moj prethodni tekst pojavio se u listu Danas, pod nazivom „Srpski nacionalisti su navijali za `Generala`“. Njegov autor, Vlatko Sekulović, tvrdi da je srpski nacionalista, baš kao i hrvatski (samo iz drugih motiva), navijao da film General, koji hvali Gotovinu, bude nagrađen u Puli. Hrvatski nacionalista, objašnjava autor, to je želeo kako bi se Gotovina proslavio, a srpski kako bi se Hrvatska kompromitovala. Sve što mogu da kažem je ovo: uopšte me nije bilo briga ko će pobediti u Puli, niti sam, kad malo bolje razmislim, čuo da je iko u Srbiji navijao za bilo koji film, a ponajmanje za Generala
- Za mene je skandalozna i sama činjenica da je Hrvatska mogla da snimi film koji slavi genocidnu akciju protiv Srba, te da njime otvori „Pulu“ – tako da General nije ni morao dobiti nagradu da bi se još jednom pokazao pravi karakter današnje „europske Hrvatske“
- Šta treba činiti kao odgovor na ovu vrstu toksične medijske kampanje? Potrebno je naći simbol genocida izvršenog u Oluji. Kao što je Ana Frank simbol holokausta, a Milica Rakić simbol NATO agresije, tako su ona deca što su ih hrvatski avioni pobili na krvavoj Petrovačkoj cesti simbol srpskog stradanja i hrvatskog genocida. Ubijeni su, između ostalih, Jovica Drča, star 6 godina, Nevenka Rajić, stara 9 godina, Žarko Rajić, star 9 godina, i Darko Vuković, star 13 godina
- Zato, čitajmo Ćopićevu pesmu „Na Petrovačkoj cesti“. Jer, što je više puta budemo čitali, opasnost da ćemo da zaboravimo biće sve manja. Mi, jednostavno, ne smemo zaboraviti
Piše: Slobodan ANTONIĆ
Moj poslednji tekst s portala „Sve o Srpskoj“ – o stoletnom produženom genocidu nad Srbima u Hrvatskoj – izazvao je dosta zanimanja. Preneli su ga mnogi sajtovi i skoro svi beogradski dnevni listovi, a bilo je i komentara na društvenim mrežama.
Uz ličnu zahvalnost za svaki oblik medijske pažnje, imam dva utiska o prenošenju ili komentarisanju tog teksta.
Prvo, ne razumem u čemu je problem da se ispravno navede na kom portalu je tekst objavljen? Recimo, Informer i Večernje novosti stavili su da je reč o mom „autorskom tekstu za Vidovdan.org“, a Vidovdan je pak, sa svoje strane, kao izvor teksta uputio na portal Novi standard (iako je na tom portalu lepo pisalo da je članak preuzet sa sajta Sve o Srpskoj).
Ako medij nije u stanju da tačno navede nešto tako jednostavno kao što je „news sources“ – kako se može očekivati da mu se veruje kada je reč o nečem drugom?
Takođe, začudila me je ograničena sposobnost tzv. Druge Srbije da polemiše s autorom ili tekstom koji joj se ne sviđaju. Sve se svelo na uvrede, bešnjenje i lične diskvalifikacije.
Evo šta su tviter-perjanice Građanije napisale bilo za mene, bilo za moj tekst:
Gordana Čomić: „Štetočina, rutinska… lupetanjem pljuje po ljudima koje ne podnosi“;
Zlatko Crnogorac: „Ako ste mislili da je Zoran Ćirjaković poludeo i za Palmotićevu, onda je Slobodan Antonić zreo za Lazu Lazarevića“;
Srđan Dragojević: „Vaistinu, ludak“;
Blic (Lana Gedošević): „Suluda kolumna“;
Daško Milićević: „Antonić je fašista“;
Nevena Bojičić: „fašistoidni angažman Slobodana Antonića“;
Zdravko Janković: „to njegovo pisanije se mora nazvati pravim imenom, tj. fašizmom“;
Dejan Petrović: „pisanje onog pacova Antonića“;
Ivana Uzelac: „zli, pakosni čovečuljak“;
Dragan Popović: „čovek je budala“;
Antonela Riha: „glup i šovinistički tekst“;
Isidora Stakić: „zastrašujuće i – WTF, HALO POLICIJA“! „Alah nek mu je u pomoći“;
Luka Božović: „smeće koje je Antonić napisao je govor mržnje“;
Natalija Miletić: „marš u pizdu materinu“!
Maja Žilić: (stavlja pet gomila izmeta kao komentar mog teksta).
No, meni najdraži ipak je tviter-komentar Erika Gordija, profesora i eksperta za Zapadni Balkan iz Londona, kog je Ćirjaković svojevremno nazvao „policajcem naše akademske i medijske neslobode“:
„Antonić kad bi bio Hrvat, bio bi ustaša“.
Tipično britanski stil – diskvalifikujete tako što žrtvu cinično proglasite genetskim nacistom: jer, da je rođen u Zagrebu, bio bi hrvatski nacista, a ovako, pošto je rođen u Beogradu on je prosto srpski nacista – i to sam vam rešio.
Navešću još par izliva ljubavi anonimnih tviter-mislilaca:
„Nikako da smislim – za koju vrste dugotrajne mere je autor ovog uratka? `Obavezno lečenje u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa`? Ili bi možda dugogodišnji zatvor postigao zadovoljavajući efekat?“.
Usledili su predlozi: „nekoliko godina na Golom otoku“; „‘prevaspita(va)nje’ sibirskog tipa“, „prevaspitavanje u kuli Nebojša“, „Gvantanamo“…
Bilo je, istina, i dva pokušaja da se odgovori na moj tekst, ali su ispali, nekako, dosta traljavo.
Biljana Srbljanović je u Blicu (31.7. str. 5) objavila kolumnu „Estradni Sloba“. Kao što i naslov pokazuje, ona se umesto na tekst usredsredila na ličnost: 1. „Antonić glavinja (…) samo da bi bio zapažen u javnosti i da bi bolje prodavao svoje knjige“; 2. „Njegovi radovi su bezvredni, nemaju naučnu ili analitičku vrednost“; 3. Iako naizgled kritikuje vlast, „Antonić zapravo mnogo voli Vučića“.Srbljanovićeva je mogla da smisli i nešto bolje s obzirom na njenu sklonost domaštavanju stvarnosti; ali, da ipak odgovorim: 1. sve moje knjige (18 na broju) odavno su rasprodane i nema potrebe za dodatnom reklamom; 2. Biljana Srbljanović je baš pravi autoritet za ocenu mojih naučnih i analitičkih radova; 3. O, kakvo vispreno otkriće! – Antonić ne samo što zapravo mnogo voli Vučića, on zapravo ima tri noge i zapravo je koncertni klavir.
Drugi pokušaj ozbiljnijeg odgovora pojavio se u listu Danas, pod nazivom „Srpski nacionalisti su navijali za `Generala`“. Ali, njen autor, Vlatko Sekulović, polemiše sa mnom tako što me: 1. najpre strpa u kategoriju „srpski nacionalista“; 2. onda tom „srpskom nacionalisti“ pripiše stav koji sam izmisli; 3. na kraju, krene da raspravlja s tako izmišljenim stavovima i – nekako uvek se pokaže da je srpski nacionalista ne samo glup i zao, već i gori od hrvatskog.
Recimo, Sekulović tvrdi da je srpski nacionalista, baš kao i hrvatski (samo iz drugih motiva), navijao da film General, koji hvali Gotovinu, bude nagrađen u Puli. Hrvatski nacionalista, objašnjava autor, to je želeo kako bi se Gotovina proslavio, a srpski kako bi se Hrvatska kompromitovala. Međutim – urraa! – nije nagrađen General već film Dnevnik Diane Budisavljević (o spasavnju dece iz Jasenovca).
Time je, jel`tako, Hrvatska još jednom pokazala koliko je ispred Srbije: „Pandan ovom filmu bi bilo kao kada bi u Srbiji npr. neko snimio film koji bi imao kao temu zločine srpskih nacionalista u II svetskom ratu, poput nedićevaca nad Jevrejima ili ljotićevaca nad Romima“.
Kako samo oštroumno… Sve što mogu da kažem je ovo:
1. uopšte me nije bilo briga ko će pobediti u Puli, niti sam, kad malo bolje razmislim, čuo da je iko u Srbiji navijao za bilo koji film, a ponajmanje za Generala;
2. kad smo već kod toga, za mene je skandalozna i sama činjenica da je Hrvatska mogla da snimi film koji slavi genocidnu akciju protiv Srba, te da njime otvori „Pulu“ – tako da General nije ni morao dobiti nagradu da bi se još jednom pokazao pravi karakter današnje „europske Hrvatske“;
3. u okupiranoj Srbiji (1941-1944) nisu postojali nikakvi logori koje su držali Srbi i u kojima su istrebljivani Jevreji i Romi – stoga, o takvim logorima teško da je mogao da se snimi film; kada je pak reč o domaćim kolaborantima, o logoru Banjica (nemačko-kolaborantska uprava) napravljena je TV serija još pre 35 godina, a o logoru Niš (čisto nemačka uprava) film pre 32 godine.
Konačno, kad smo već kod poređenja snage nacionalizama u Hrvatskoj i Srbiji, pravo pitanje nije zašto nema filma o srpskom Jasenovcu (prazan skup), već – možemo li da zamislimo da se u Srbiji snimi film General o tome kako je Ratko Mladić zauzeo/oslobodio Srebrenicu? A da ga finansira država? A da s njim započne najvažniji filmski festival u zemlji?
* * *
Tako dolazim na pravu temu ovog članka – legitimizacija Oluje koju vrši deo beogradske medijske elite (stvaralaca javnog mnjenja).
Reč je o tome kako se u Beogradu prikazuje genocidna akcija u kojoj je pobijeno dve hiljade ljudi, a dvesta hiljada Srba proterano – te je, tako, na području Like, Korduna, Banije, Severne Dalmacije i Zapadne Slavonije dovršen genocidni projekat započet Jadovnom i Jasenovcom.
Tipovi medijskog odgovora Građanije na Oluju su sledeći:
1. Prećutkivanje; isti oni koji su dobili žuljeve na prstićima tvitujući u nedogled: „u Srebrnici je bio genocid… bio genocid… bio genocid…“, odjednom, 4. avgusta ne bave se više politikom, već načinom na koji se lakiraju nokti (bukvalno); Jovana Gligorijević: (za Srebrenicu) „Jeste bio genocid“ i „mladi ljudi u Srbiji danas su najveći negatori genocida u Srebrenici“; a 4. avgusta, od 24 tviter objave nula (i slovima: nula) je o Oluji (zato je nekoliko objava o lakiranju noktiju); Nevena Bojičić: (o Srebrenici) „genocid nazvati genocidom i uskratiti poštovanje svakome ko je spreman da podilazi velikosrpskom fašizmu“; a 4. avgusta, od 24 tviter objave nula (i slovima: nula) je o Oluji; Srđan Dragojević: „poricanje genocida“ (u Srebrenici), „namera je bila da se uništi jedna etnička grupa“, “`popili` presudu za genocid”, „da pitam 1.800.000 glasača SNS – kako bi oni ubijali ljude u Srebrenici?“; a 4. avgusta, od 9 tviter objava nula (i slovima: nula) je o Oluji; Marinika Tepić: „trenutak u Srebrenici, kada Mladić odvaja muškarce od žena i dece – početak je genocidne namere“; „Podmeću da priznanje genocida u Srebrenici znači negiranje srpskih žrtava“; a 4. avgusta o Oluji – kako se to veli – ni mukajet.
Za ovakav pristup mogu da kažem samo sledeće: Onaj ko nema šta da kaže o Oluji, neka ćuti i o Srebrenici.
2. Srpski nacionalizam je jednako kriv za Oluju kao i hrvatski jer je huškao Srbe i prvi počeo sa zločinima; Safeta Biševac (Danas): „Zvanični Zagreb ponovo je `zaboravio` srpske žrtve, a zvanični Beograd svoju prljavu ulogu u ratu u Hrvatskoj. Srbija (…) je najpre huškala i organizovala Srbe u Hrvatskoj, a onda im okrenula leđa“; Pavle Radić (Autonomija info): „pobunjeni Srbi (…) suludo gurnuti u bespotrebni rat protiv svoje izvorne domovine“, doveli su do „egzodusa Srba u `Oluji`, (koji je tek) neminovan drugi čin svojevremeno euforičnog `događanja naroda`“. Programski koordinator YIHR-a o obeležavanju Oluje posetom mestima stradanja: „Posetu smo počeli od Ovčare, jer, ako želimo da govorimo o zločinima u Oluji, onda moramo da govorimo i o tome šta se desilo pre Oluje, šta je to što je dovelo do niza zločina“;
Dakle, dok je u vezi sa Srebrenicom nepoželjno govoriti o Bratuncu, Kravicama, Bjelovcu, tj. o Podrinju (1992-1995) – jer, „to je relativizacija zločina“– o Oluji se može govoriti jedino zajedno s pričom o Ovčari i drugim srpskim zločinima. A to, naravno, nije relativizacija, nije „nemojte sad samo: a šta su oni nama radili!“.
Takođe, šta znači „huškanje Srba iz Beograda“? Pa taj narod je 1941. nenaoružan čekao zvaničnike NDH 1.0 da ga odvedu do jama – zar mu je bio potreban Milošević kako bi mu rekao kakav će biti njegov tretman i u NDH 2.0? Neka Safeta Biševac, ako meni ne veruje, pročita šta je Boris Dežulović napisao o sukobu u Borovu Selu: meštani nisu podigli barikade zato što su nahuškani iz Beograda, već zato što su trojica hrvatskih šovinista, prethodno, iz čista mira granatirali Borovo Selo; znaju se i njihova imena: Vice Vukojević, Branimir Glavaš i Gojko Šušak.
Uopšte, voleo bih da znam kakve uzročno-posledične veze ima huškanje iz Beograda, recimo, s masakrom zagrebačke porodice Zec, uključiv i dvanaestogodišnju Aleksandru, 7. decembra 1991? Šta, i Aleksandra je kriva jer je huškana iz Beograda? Kakve veze beogradska propaganda ima, recimo, s likvidacijom vojnika Saše Gešovskog u Splitu, na Đurđevdan 1991. godine? Kakve veze ima Milošević sa Zadarskom kristalnom noći? Jer, da nije bilo Miloševića, niko Srbe u nezavisnoj Hrvatskoj ne bi ni cvetom dirnuo?
Neću da kažem da nije bilo i pogrešnih poteza zvaničnog Beograda; ali, postaviti propagandno preterivanje u istu ravan s masovnim zločinom genocida u Bljesku i Oluji – doista je jadno.
3. Dok je streljanje manje od dve hiljade razoružanih pripadnika paravojske `genocid` koji se ne može dovoljno osuditi, dotle je proterivanje dvesta hiljada žena, dece i staraca i masakr njih dve hiljade samo `operacija` koja se tek obeležava; N1 (Beograd): „Obeležavaju se 24 godine od akcije `Oluja`“; N1 (Zagreb): „Počela oslobodilačka akcija `Oluja`“ (N1 se branio da su razlike u naslovima posledica autonomije redakcija u Bg i Zg; ali, beogradska redakcija je dala „neutralan“, a ne naslov koji bi odgovarao stvarnom stanju stvari: „Obeležavaju se 24 godine od genocidne akcije`Oluja`“); Danas: „U Krušedolu državna manifestacija obeležavanja godišnjice `Oluje`“ (iz naslova se ne može zaključiti ni koja je država u pitanju, ni da li se slavi ili oplakuje); BBC News na srpskom „Operacija Oluja 24 godine kasnije: Jedni slave, a drugi se sećaju žrtava“ (a istina je, jel`tako, negde na sredini); Danas: „Poštovanje za žrtve, bez obzira na nacionalnost“ (stradali su i jedni i drugi, šta da se radi); Fond za humanitarno pravo: „Danas se sećamo žrtava operacije Oluja“ (bilo žrtava na obe strane, da ne ulazimo sad ko su dželati, a ko postradali).
Narod kome ne daju da shvati uzroke, aktere i razmere nesreće koja mu se dogodila, osuđen je da mu se slična nesreća ponovi. Zato ne može samo „operacija Oluja“, ili „akcija Oluja“. Zato mora „genocidna operacija Oluja“ i „genocidna akcija Oluja“.
4.Srbi su pobegli iz Krajine jer je Milošević hteo da ih naseli na Kosovo, pa ih zato nisu puštali u Beograd; Balša Božović: „Oluja je bila zvanična srpska politika: premeštanje Srba iz Hrvatske na Kosovo“. Sregej Trifunović: „Kako smo tu nesrećnu kolonu sačekivali na autoputu da im ne dozvolimo da uđu u naš prelepi glavni grad… Prokleti Rvati što ih poćeraše“.
Napisao sam mnogo kritičkih stranica o Miloševiću, ali imam malo sumnje u to da je izmišljotina tvrdnja kako je Milošević, navodno, dogovorio Oluju da bi naselio Kosovo. Godinu dana posle Oluje (1996), od 617.726 izbeglica iz ratnih područja smeštenih u Srbiji, na Kosovu je bilo svega 20.179 ljudi (12.466 iz Hrvatske), a 170.955 u Beogradu (91.141 iz Hrvatske), 169.875 u Centralnoj Srbiji (bez Bgd), i 259.719 u Vojvodini (ovde, str. 23). Baš uverljiv pokazatelj „zvanične srpske politike“ preseljenja Srba na Kosovo!
5. To je bila tuča primitivnih balkanskih plemena, mi smo iznad toga, Beograd je svet; Miodrag Majić: „Poput rojeva muva, poklopljenih teglama, balkanska plemena ne razumeju prirodu sopstvenih okova. Tuđim kostima se ne gradi budućnost sopstvene dece. Sve oluje, srebrenice, jasenovci i batajnice, deo su iste dijabolične paradigme. Dok to ne shvate, trunuće mrzeći se, u istom mulju“.
U ovoj objavi sve je pomešano kako bi, sub specie aeternitatis, moglo biti izjednačeno – tegle i okovane muve, kosti i mulj, žrtve i dželati, hrvatski državni logori za istrebljenje Srba i nemački okupatorski logori za represiju nad vojno zaposednutom Srbijom (Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien)… U jednom tipično autokolonijalnom diskursu („vi ste urođenici, a mi Evropljani, toliko smo iznad vas“), sudija Majić samo potvrđuje svoj status novog Saše Jankovića i novog mesije Republike Građanije. U sledećem koraku dizanja apstrakcije verovatno će sve biti podvedeno pod „kršenje ljudskih prava“, te ćemo usled toga u istoj ravni dobiti pravljenje sapuna od dečijih leševa i guranje Srđana Markovića preko ograde – što da ne, sve je to kršenje ljudskih prava, sve to mi, Evropljani, naravno, jednako osuđujemo…
6.Skretanje fokusa s genocida na marginalne stvari, kako bi se zločin medijski zatrpao: „a što smo prodavali vodu izbeglicama?“, „vidi kako samo Vučić zloupotrebljava događaj“, „tu je i smrdljivi Dodik“, itd; Ivan Krstić Krcko (DS): „Sećate se Oluje? A sećate li se kako su izbeglicama tadašnji socijalisti, radikali i julovci naplaćivali vodu 5 maraka?“; Sergej Trifunović: „Deci svakako preskočiti priču kako smo tu nesrećnu kolonu sačekivali na autoputu i naplaćivali im sendviče i vodu po 15 nemačkih maraka“; Daško Milinović: „Vidim da je ove godine Vučićev putujući cirkus Oluja posetio i moje rodne krajeve. Smrdeće Fruška Gora na Dodika još nedelju dana“.
Zanemarljiv broj špekulanata prodavao je izbeglicama vodu, ali je ta marginalna pojava, zlonamernim isticanjem i ponavljanjem, pretvorena u urbanu legendu o načinu na koji su Srbi dočekali svoje postradale sunarodnike. Tim narativom o „vodi za 10 DM“, uspelo se medijski zatrpati tolike primere nesebične pomoći običnih ljudi – od samoinicijativnog deljenja hrane, odeće i ćebadi po koloni, do ustupanja kuća prognanim porodicama – poput Živana i Save Komlenskog, oca i sina, koji su izašli pred kolonu kako bi ponudili svoju kuću u Gardinovcima za smeštaj, i primili 14 izbeglica
* * *
I sledeće godine će ovih šest medijskih taktika jamačno biti upotrebljeno kako bi srpska javnost bila onemogućena da osvesti istinski karakter zločina počinjenog u Oluji. Šta treba činiti kao odgovor na ovu vrstu toksične medijske kampanje?
Potrebno je naći simbol genocida izvršenog u Oluji. Kao što je Ana Frank simbol holokausta, a Milica Rakić simbol NATO agresije, tako su ona deca što su ih hrvatski avioni pobili na krvavoj Petrovačkoj cesti simbol srpkog stradanja i hrvatskog genocida.
Ubijeni su, između ostalih, Jovica Drča, star 6 godina, Nevenka Rajić, stara 9 godina, Žarko Rajić, star 9 godina, i Darko Vuković, star 13 godina.
Hrvatski avioni granatirali su izbegličku kolonu 7. avgusta, dakle dva dana pošto je pao Knin i gotovo svaki vojni otpor prestao.
To nije bio samo zločin nad nemoćnim civilima. Bio je to jasan pokazatelj šta bi se desilo srpskim porodicama samo da su sačekale „pobjedničku hrvatsku vojsku“, i poruka šta će im se desiti ako samo i pomisle da se vrate.
To je zločin koji simboliše samu suštinu Oluje – ne voda za 10 DM, ne „huškanje iz Beograda“, ne „muve u tegli“. To je slika hrvatskog Velikog plana: šta sa Srbima.
Jer, krvava Petrovačka cesta prvi put se desila 1942. godine. Tako, svaka nezavisna Hrvatska zapravo ima svoju cestu sa svojom srpskom decom koja na njoj leže.
Branko Ćopić je o prvom zločinu napisao pesmu. Da je hrabrosti i pameti, ova pesma bi bila u našim čitankama. Ali, ako je tu nema – čitajmo je, sebi i svojoj deci, da bismo razumeli, naučili i zapamtili.
Jer, pravda nije zadovoljena. Nezavisna Hrvatska 2.0 odbija da dostavi imena dvojice pilota koji su izvršili zločin, te ne može da se podigne optužnica; znaju se imena hrvatskih vojno-vazduhoplovnih zapovednika, ali ni oni nisu optuženi po komandnoj odgovornosti.
Zato, čitajmo Ćopićevu pesmu. Jer, što je više puta budemo čitali, opasnost da ćemo da zaboravimo biće sve manja. Mi, jednostavno, ne smemo zaboraviti.
Branko Ćopić
Na Petrovačkoj cesti
Na cesti Petrovačkoj izbjeglice
i trista djece u koloni.
Nad cestom kruže grabljivice,
tuđinski avioni.
Po kamenjaru osniježenom
čelična kiša zvoni…
U snijegu rumena Marija,
mamina kćerka jedina,
bilo joj sedam godina.
Tri dana Grmeč gazila
i posrnula stotinu puta.
Suknju je imala – ni kratku ni dugu,
a prsluk malen, premalen,
a povrh svega kabanica,
beskrajnih rukava, široka, žuta,
od starog očevog kaputa.
Ponekad mala plakala,
nekad se opet smijala
i vesela bila
kad bi je mati tješila:
„Još samo malo, rođena,
pa ćemo vidjeti Petrovac,
a to je varoš golema,
tu ima vatre i hljeba
i kuća – do samog neba“.
Radovala se djevojčica
i vatri, i gradu neviđenom,
a sada leži, sićušna kao ptica,
na cesti Petrovačkoj,
ma cesti okrvavljenoj.
Oči gledaju širom, al’ sjaja u njima nema,
sa mrtvih usana male optužba teče nijema:
O, strašna ptico, ti si me ubila,
a šta sam kriva bila!
Sedam sam godina imala,
ni mrava nisam zgazila.
Tako sam malo živjela,
i tako malo vidjela,
a svemu sam se divila.
Bila sam bezbrižni leptir,
a ti me pokosi, ptico,
ti mi ugasi zjene,
polomi ručice moje od gladi otežale,
od zime ukočene.
Optužbu vapije dijete, stisnutih modrih pesti
u okrvavljenom snijegu na Petrovačkoj cesti.
Tuđinski ljudi krvavi
kuću su našu spalili,
djetinjstvo su mi ukrali
i mnogo naših ubili.
Tuđinske ptice, čelične nemile,
nad planinom su našom letjele.
Smrači se, rođena goro, i na sve naše pute
pošalji sinove svoje, pošalji vukove ljute,
osveti moje noge izranjene,
i jutra gladna rasplakana,
i ruke modre i smrznute.
Zagrmi, tata, iz velikog topa,
pomlati tuđe gadove,
zabubnjaj, braco, mitraljezom,
mrtva te sestra zove.
Osvetu vapije dijete, stisnutih smrznutih pesti,
u krvi i snijegu na Petrovačkoj cesti…
(sveosrpskoj.com)
