U avgustu 1940. godine, ruski iseljenik je radio u svojoj dobro zaklonjenoj bašti u Meksiko Sitiju. Okružio se kokoškama, zečevima i mirnim drvećem. Ali ovaj čovek nije bio deda kod kog se odlazi na odmor – on je bio jedan od najpoznatijih političkih prognanika u svetu, a njegov dom u Kojakanu je bio okružen naoružanom stražom i zidovima poput tvrđave.
Lav Trocki je imao političku odgovornost u Rusiji godinama pre njegovog naglog proterivanja. Iako je pomogao da Komunistička partija preuzme vlast u Rusiji tokom Boljševičke revolucije 1917. godine, Trocki je brzo postao persona non grata za Josifa Staljina. Suprotstavljanje Staljinovoj naduvanoj birokratiji i njegovo javno izneto uverenje da Staljinizam nije dovoljno odveo komunizam ka stalnoj svetskoj revoluciji, koštalo ga je svega.
[adsenseyu1]
Kada je Vladimir Lenjin umro 1924. godine, smatralo se da bi Trocki, koji je vodio dug brak političke pogodnosti sa Lenjinom, možda doći na vlast. Ali Staljin je pomogao u pobuni i iskoristio anti-Trocki osećaj da prezme sovjetsku kontrolu. Staljin je postupao brzo protiv bivšeg heroja, i izbacio je Trockog sa njegovih političkih pozicija, Komunističke partije, i na kraju iz samog SSSR-a.
Pošto je Trocki tražio novu državu gde će živeti, Staljin ga je izbrisao sa slika i objavljenih tekstova, ali je Trocki više bio zabrinut za očuvanje svog stvarnog života. Iako je uspeo da pronađe politički azil u Meksiku, on je preživeo višestruke pokušaje atentata tokom godina, kao i napade na njegovu kuću.
Ramon Merkader
Međutim, 20. avgusta 1940. godine, sreća Trockog je nestala. Čovek koji je sebe nazivao Žak Mornard, postao je prijatelj sa Trockim i njegovim naoružanim stražarima. Razmenjivali su saosećajne političke poglede i razgovarali o trivijalnim stvarima, ali Mornard je zapravo bio Ramon Merkader, sovjetski agent.
Nakon što je popio čaj sa Trockim, Merkader je video svoju šansu. On je iskoristio sekiru za led koja je namenjena za planinarenje, kako bi napravio rupu na lobanji Trockog. Ali revolucionar nije umro bez borbe. On se borio sa Merkaderom, vikao je tražeći pomoć, pa čak ga je i pljunuo u lice i ugrizao ga ruku tokom njihove borbe. Merkandera su pretukli čuvari Trockog i odveden je u zatvor.
Trocki je sklonjen sa mesta zločina i pružena mu je pomoć, ali je umro nekih 25 sati nakon napada. Merkader (kao “Mornard“) je brzo uhapšen i osuđen je, tvrdeći da je ubio Trockog zato što on ne bi dozvolio “Mornardu“ da oženi ženu koju je voleo. Bio je 20 godina u zatvoru po svom pretpostavljenim identitetom, iako je tajni kontraobaveštajni projekat na kraju otkrio njegovo pravo ime. Iako je Sovjetski Savez negirao bilo kakvo učešće u ubistvu Trockog, Merkader se preselio u Rusiju nakon što je pušten na slobodu i na kraju mu je dodeljena nagrada za “Heroja Sovjetskog Saveza.“
A što se tiče Trockog, lidera koji je pao sa nacionalnog heroja na prognanika ubijenog sekirom? On je sahranjen u svom dvorištu.
Ramon Merkader
Evo detaljnijih informacija:
20.avgusta 1940. godine, 27-godišnji Katalonac je zabio sekiru za led u glavu Lava Trockog u njegovom domu u Meksiku. Taj udarac ga nije ubio, i Trocki se borio sa svojim atentatorom. Njegovi stražari, čuvši zapomaganje, ušli su i krenuli na napadača, ali ih je Trocki zaustavio, uzvikujući: “Nemojte ga ubiti! Ovaj čovek ima neku priču da ispriča.“ Trocki je umro sledećeg dana, a ubica je predat policiji. On se identifikovao kao Žak Mornard. Rekao je da je ubio ovog starog boljševika nakon svađe oko žene i osuđen je na 20 godina zatvora.
Iako je malo njih znalo pravi identitet Mornarda, činjenica da je ovaj atentat naredio Staljin je bila javna tajna. Pored toga, brojni katalonski republikanci u Meksiku su znali nešto više. Prepoznali su fotografiju ubice u novinama, ali nisu želeli da otkriju njegov pravi identitet zbog straha da ne izazovu reakciju protiv mnogih španskih izbeglica u zemlji.
Konačno, 1952. godine Merkader se odao. Jedan stražar je čuo da ovaj “Belgijanac“ peva dečiju pesmicu Què li darem, en el Noi de la Mare? Què li darem que li’n sàpiga bo? (Šta ćemo dati maminom dečaku? Šta ćemo mu dati, a da je ukusno?) na savršenom katalonskom jeziku iz svoje ćelije. Taj trag je doveo vlasti do njegovog pravog identiteta: njegovo ime je bilo Ramon Merkader, i zaista je bio agent NKVD-a.
Ramon Merkader je rođen u Barseloni u imućnoj porodici 7. februara 1913. godine. Njegova majka Karidad Merkader, ranije Karidad del Rio, je bila iz porodice aristokratskih zemljoposednika u Santijagu de Kuba. Nakon španskog gubitka kolonije 1898. godine, porodica se preselila u Kataloniju, gde se Karidad, sa samo 16 godina, udala za Pedra Merkadera, bogatog katalonskog industrijalca.
Par je imao petoro dece, ali je Karidad odrasla u to da prezire ozbiljno, buržoazijsko postojanje i privukao ju je boemski život koji je otkrila uz El Parallel, sa njegovom mešavinom kabare umetnika, “bon vivera“ i anarhista. Zavedena tim revolucionarnim idealima, Karidad se brzo uključila i u direktnu akciju, pa je čak i zapalila fabriku svog supruga pre nego što je uhvaćena i poslata u azil za ludake. Njeni anarhistički prijatelji su uspeli da je izvuku iz zatočeništva, i ona je pobegla u Francusku sa svojom decom 1925. godine, i nikada nije oprostila porodici Merkader što su je zatvorili.
U Francuskoj, nakon svog kratkog flertovanja sa anarhizmom, Karidad je prihvatila komunizam, privučena disciplinom. Ona je postala fanatični staljinista i na kraju agent NKVD-a. Takođe je u mladog Ramona usadila to da bude vatreni komunista, puneći ga mržnjom prema svim neprijateljima partije. U svojim ranim dvadesetim godinama, Merkader se vratio u Barselonu, gde je pomogao da se organizuje tadašnja mala španska komunistička partija. Za ovo učešće je bio uhapšen i proveo je kratko vreme u zatvoru, pre nego što je oslobođen 1936. godine, posle pobede Narodnog fronta.
Na početku španskog građanskog rata u julu 1936. godine, Ramon je aktivno učestvovao u uspešnom porazu vojne pobune u Barseloni. U međuvremenu, njegova majka ga je ubedila da postane sovjetski špijun, i NKVD je imao već planove za Merkadera i pozvan je u Moskvu. Tamo je učio umetnost prevare, sabotaže i atentata, i dobio je kodno ime Gnom.
1938. godne, Gnom je postavljen na području Sorbone u Parizu kao bogat belgijski student, Žak Mornard. On je bio zgodan, besprekornih manira i govorio besprekornim francuskim i engleskim jezikom. Brzo je zaveo Silviju Agelof, američku pristalicu Trockog. Ova veza se isplatila i on je na kraju dobio poziv u dom ovog starog Rusa u blizini Meksiko Sitija. Merkaderova majka se takođe preselila u Meksiko kako bi nadgledala operaciju koja je, odgovarajuće, nazvana “Majka.“ Kada je Merkader ušao u unutrašnji krug Trockog, jednostavno je sve bilo samo pitanje trenutka i oružja.
Posle 20 godina u meksičkom zatvoru bez otkrivanja ijedne reči, Merkader je konačno oslobođen 1960. godine, kada je imao 47 godina. Nakon godinu dana prognanstva na Kubi, vratio se u SSSR i predstavljen je kao Heroj Sovjetskog Saveza, što mu je udelio sam Staljin. Bio je samo jedan od 41 stranca koji je dobio najviše priznanje zemlje.
Merkader je onda bio na relaciji između Moskve i Kube, zemlje rođenja njegove majke, gde je ostajao kao počasni gost Kastrove vlade. U međuvremenu, njegova majka Karidad, stalna senka u njegovom životu, radila je u kubanskoj ambasadi u Parizu. Umrla je 1975. godine u luksuzu, okružena svojim draguljima, parfemima i skupom odećom, neumoljivi staljinista, koja je navodno pila 40 kafa i pušila 80 cigareta dnevno.
Prošle su godine i Merkader je sve više patio za svojom rodnom Katalonijom. Uz legalizaciju Komunističke partije Španije 1977. godine i povratak mnogih njenih lidera, Ramon je video svoju šansu i zatražio od generalnog sekretara Komunističke partije Španije (PCE), Santijaga Karilja da mu da dozvolu da se vrati kući. Kariljo, tražeći izgovor da prekine sa Moskvom i način da partiju usmeri ka evrokomunističkom stavu, pozvao je Merkadera da se vrati u Barselonu pod uslovom da napiše svoje memoare, gde će reći sve i imenovati sve svoje kontrolore u Moskvi.
Kariljo se nadao da će Merkaderov osuđujući iskaz služiti kao opravdanje za prekid, ali disciplinovan do kraja, Ramon je odbio. Bolje da umre u stranoj zemlji nego da izda svoje drugove. U međuvremenu, njegova stranka, PSUC, odigrala je ključnu ulogu u opoziciji Franku i tranziciji Katalonije. Prošla je kroz proces destaljinizacije i konačno je reformisana 1987. godine kao Inicijativa, sadašnji koalicioni partner u Veću Barselone i vladi Katalonije.
Čovek svog vremena, kada su pojedinci bili uklanjani u ideološkim i geopolitičkim borbama, Ramon Merkader je bio voljan i ubistveni sluga Staljina kom je ostao tvrdoglavo posvećen sve do samog kraja. Nakon što je umro od raka u Santijagu de Kuba 1978. godine, njegov pepeo je prebačen u Moskvu i sahranjen je na Kuntsevom groblju, mesto rezervisano za heroje SSSR-a.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
