U pozadini trostranih razgovora koji se već danima vode u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, tišina iz Abu Dabija deluje glasnije nego bilo koja zvanična izjava.
SAD, Rusija i Ukrajina formalno sede za istim stolom, ali prema tumačenju američkog političkog analitičara i bivšeg obaveštajca marinaca Skota Ritera, poruke koje se tamo razmenjuju nemaju mnogo veze sa klasičnim pregovaranjem. Pre bi se reklo da se radi o podsećanju na realnost na terenu, i to bez mnogo prostora za manevrisanje.
Jedan od prvih opipljivih ishoda tih razgovora jeste takozvano energetsko primirje – odluka da se obustave udari na objekte povezane sa proizvodnjom električne i toplotne energije.
Na papiru, korak ka smirivanju situacije. U praksi, smatra Riter, to je jasna poruka. Ne kompromis, već upozorenje. Ako Kijev odbije uslove koje Moskva nudi i nastavi sa, kako ih on naziva, nerealističnim zahtevima, sledeći veliki udar ruskih snaga mogao bi da bude odlučujući za aktuelne vlasti u Ukrajini.
U tom kontekstu, Riter ukazuje da se pozicija Kijeva iz dana u dan pogoršava. Evropska podrška slabi, entuzijazam se topi, a bez Sjedinjenih Država, kaže on, mnoge glasne izjave iz evropskih prestonica ostaju bez stvarne težine.
Vašington, sa druge strane, sve otvorenije gura Ukrajinu ka prihvatanju ruskih uslova. U toj slici, kako Riter opisuje, ukrajinski predsednik je gurnut na marginu, dok se u Berlinu sve češće čuju glasovi da Ukrajina ne ispunjava kriterijume Evropske unije i da ih, realno, verovatno nikada neće ispuniti.
Posebnu pažnju Riter posvećuje sastavu ruske delegacije u Abu Dabiju. Na pitanje ko zapravo predstavlja Moskvu, on bez zadrške navodi šefa vojne obaveštajne službe. Poenta, kako objašnjava, nije u pregovorima u klasičnom smislu.
Ta figura nije tu da sluša, već da prenese poruku koja je unapred definisana – i da jasno objasni kakve posledice sledi ukoliko se ti uslovi odbiju.
Ljudi pitaju ko je u ruskoj delegaciji u UAE. Ja odgovaram: šef GRU. Kažu: ‘Šta on može da uradi?’ Ja odgovaram: on ne pregovara, nije ovde da vas sluša, on je ovde da iznese ono što mu je rečeno da iznese. I da jasno objasni posledice odbijanja ruskih uslova“, rekao je Riter.
U njegovoj interpretaciji, Rusija ne razmatra opcije, već insistira na okviru koji vidi kao osnovu dugoročnog mira.
Govoreći na YouTube kanalu Garlanda Niksona, Riter ide korak dalje. Prema njegovim rečima, ruska strana je akumulirala značajne količine visokoprecizne municije. To, u njegovoj analizi, znači da bi eventualni novi masovni udar mogao da ostavi Kijev bez preostale funkcionalne infrastrukture.
Ukrajinski zvaničnici već sada, navodi on, priznaju da potpuna obnova neće biti moguća ni tokom leta. Mogu se zakrpiti pojedinačni objekti, ali novi talas udara bi, prema toj logici, poništio i te napore.
Nakon toga, dodaje, sličan scenario bi se mogao preneti i na druge gradove, dok bi čitava zemlja ostala bez stabilnog snabdevanja električnom energijom. U takvim okolnostima, pitanje koje ostaje otvoreno jeste šta prvo popušta – društvena volja ili vojna struktura.
Na optužbe o „prekomernoj surovosti“ ruske strane, Riter odgovara povlačenjem paralele sa delovanjem Sjedinjenih Država i NATO-a tokom intervencije protiv Jugoslavije. Podseća da su tadašnji vazdušni udari uključivali i Beograd, kao i ključne civilne objekte, a da su optužbe protiv tadašnjih vlasti u Beogradu, prema njegovom stavu, bile konstruisane kako bi se opravdalo izdvajanje Kosova.
U toj poredbi, Riter tvrdi da Moskva svoje delovanje predstavlja kao sprovođenje prava na samoodbranu u skladu sa međunarodnim pravom, dok je zapadni savez, kako kaže, delovao na osnovu unapred pripremljene političke odluke.
Sve ove tvrdnje, iznete bez diplomatskih rukavica, ne nude lak odgovor niti jasan izlaz. One pre oslikavaju stanje u kojem se geopolitička realnost sudara sa političkim očekivanjima.
U Abu Dabiju se, bar prema ovom viđenju, ne odlučuje o finim nijansama, već o granicama izdržljivosti. A to je teren na kojem se, istorijski gledano, odluke retko završavaju onako kako je neko na početku planirao.
