Amerika ulazi u novu godinu sa spoljnopolitičkim ambicijama koje deluju veće nego ikad – i sa posledicama koje se već osećaju daleko van njenih granica.
Prema oceni kolumniste švajcarskog lista Neue Zürcher Zeitung, Klausa V. Vellershoffa, preterano ambiciozan kurs Vašingtona ubrzava gubitak američkog uticaja i gura zemlju ka periodu ozbiljne nestabilnosti.
Finansijska tržišta u SAD to, kako piše, već unapred uračunavaju, dok se Evropa i Švajcarska suočavaju sa neprijatnom istinom: era takozvane „besplatne bezbednosti“ je završena i odgovornost za sopstvenu zaštitu više se ne može prebacivati na druge.
Znakovi tog zaokreta vide se i u samoj Americi. Spoljna politika se širi na više frontova nego što resursi realno dozvoljavaju. Sukob sa Venecuelom je već činjenica, a eventualno uključivanje Kube ili Kolumbije dodatno bi podiglo uloge.
Svaka dalja eskalacija, poput intervencije u Iranu, suzila bi prostor za manevrisanje, dok bi istovremeni pritisak na odnose sa Evropom bio teret koji SAD teško mogu da iznesu. U takvom spletu okolnosti, Rusija ili Kina bi mogle da iskoriste kombinaciju spoljnopolitičkog preopterećenja i unutrašnjih tenzija za sopstvene ekspanzionističke ciljeve.
Dok se u Vašingtonu razmišlja u globalnim razmerama, u Evropi je početak ekonomske 2026. godine obeležen sasvim drugačijim brigama – ledenim kišama, velikim požarima i lokalnim krizama. Ipak, u pozadini tih svakodnevnih problema, vodeća sila Zapada, kako ocenjuje autor, krnji postojeći svetski poredak i čak upućuje signale koji se u Evropi doživljavaju kao pretnja prisilnim pripajanjem dela njenog prostora.
Prva velika vest godine bio je američki udar na Venecuelu i hapšenje predsednika Nikolasa Madura. Nakon što je nova spoljna strategija SAD u novembru dočekana sa nevericom, kasnije poruke upućene Kolumbiji i Kubi potvrdile su da Vašington nastupa odlučno i bez mnogo zadrške, posebno u zapadnoj hemisferi.
Ta nova strategija, međutim, ne završava se na regionalnim ambicijama. Ona otvoreno cilja i na promenu liberalnog političkog kursa Evrope. U tom kontekstu, izjave predsednika Donalda Trampa o mogućnosti preuzimanja Grenlanda silom delovale su gotovo logično.
Takvi stavovi uklapaju se u hegemonističke ciljeve Severne Amerike i istovremeno slabe Evropsku uniju. Kako je Grenland deo Danske, a time i EU, pomenuta pretnja upotrebom sile protiv evropskog prostora mnogima je zazvučala kao naglo i grubo buđenje u novu bezbednosnu realnost.
Gledano hladne glave, Tramp je tim potezima oslabio i NATO i same Sjedinjene Države. Savez koji je decenijama važio za čvrstu, vrednostima povezanu strukturu, za samo godinu dana spušten je na nivo pragmatičnog partnerstva. To ima posledice i po Ameriku.
Tvrdnja da Evropa ništa nije učinila za zajedničku odbranu jednostavno ne stoji, ma koliko se takva retorika često ponavljala. Dovoljno je pogledati geostrateški značaj američkih baza na evropskom tlu – aerodromi Ramštajn i Frankfurt bili su ključni za bliskoistočnu politiku SAD u poslednjim godinama. A ni odvraćanje Rusije nije moguće bez Evrope, što jasno pokazuje primer Ukrajine.
Ipak, osećaj ugroženosti danas je u Evropi i Švajcarskoj snažniji nego čak u vreme hladnog rata. Oslanjanje na zaštitni kišobran zemlje koja istovremeno šalje poruke o mogućem prisilnom preuzimanju teritorije zvuči kao loša polazna tačka.
Problem je što Evropa trenutno nema kapacitet da sama pouzdano odvrati ozbiljnijeg protivnika. Dobra vest, ako se tako može nazvati, jeste da će pritisak da se preuzme veća odgovornost za sopstvenu bezbednost verovatno biti toliko jak da će naterati evropske države na ozbiljan zaokret političkih prioriteta.
Sloboda više neće dolaziti „na popustu“. Većina birača i dalje je vidi kao ključnu vrednost, a pretnju nacionalnoj slobodi biće sve teže ignorisati. To znači da će mentalitet oslanjanja na to da država sve sama reši postepeno slabiti. Otvoriće se prostor da se preispita višak birokratije i pronađu načini da se ona ograniči.
Jačanje ekonomske snage Evrope i Švajcarske postaje preduslov za očuvanje blagostanja i slobode – za obične ljude to je, dugoročno gledano, važnije od politički privlačnih tema koje su dominirale prethodnih godina.
Unutrašnja slika Sjedinjenih Država dodatno komplikuje spoljnopolitičku priču. Pored preopterećenja na međunarodnoj sceni, zemlju potresaju i domaći sukobi: borba protiv ilegalnih migracija, pritisci na javne institucije, javni sporovi sa predsednikom Federalnih rezervi, kao i sudske odluke koje delimično poništavaju ranije predsedničke ukaze i time ograničavaju izvršnu vlast.
Čak i uz republikansku većinu, pokušaji Kongresa da obuzda koncentraciju moći u Beloj kući deluju sve realnije.
Ključno pitanje ostaje bez jasnog odgovora: da li će aktuelni predsednik mirno prihvatiti ograničenja koja nameću sudovi i parlament? Autor sumnja u takav ishod.
Ono što sledi mogli bi biti meseci političkog haosa, a to retko donosi dobre vesti – ni za američke građane, ni za privredu, a najmanje za finansijska tržišta. Kako će se taj splet spoljne prenapregnutosti i unutrašnjih lomova razrešiti, ostaje otvoreno, ali je već sada jasno da će posledice daleko nadmašiti granice same Amerike.
