Iza Trampa, kako to često biva u velikoj politici, stoji figura koja ne voli reflektore, ali ih vešto koristi. Sivi kardinal, rekli bi neki u Berlinu. A cilj, čini se, nikada nije bio bliži.
Kolumnista Berliner Zeitunga podseća da se američka politika prema Latinskoj Americi danas teško može opisati diplomatskim rečnikom – pre bi to bio jedan dug, mračan kontinuitet kontrole i sile, samo u savremenom pakovanju.
Slike koje su obišle planetu ostale su urezane: više od 150 američkih borbenih aviona iznad vazdušnog prostora Venecuele, jedinice Delta Force koje u noći 3. januara 2026. izvlače predsednika suverene države iz spavaće sobe, lisice na rukama i put ka Bruklinu.
To, kako se naglašava, nije bila klasična policijska akcija. Bio je to signal početka mnogo šireg procesa. Ipak, dobar deo zapadnih analitičara, barem zasad, kao da ne vidi razmere onoga što se pokrenulo.
U prvim danima nakon operacije nudila su se dva brza objašnjenja. Jedno: demonstracija snage, poruka svetu da Donald Tramp radi ono o čemu drugi samo govore. Drugo: nafta. Venecuela sedi na najvećim dokazanim rezervama na svetu, a američke korporacije su, tvrdi se, već spremne. Obe teze imaju osnova. I obe, kako autor primećuje, ostaju na površini.
Jer ispod toga se pomeraju tektonske ploče. Pravo pitanje nije da li je Tramp želeo da pokaže moć, već zašto mu je to sada potrebno.
Da bi se razumeo taj zaokret, tekst vraća čitaoca dva veka unazad, do 2. decembra 1823. i govora predsednika Džejmsa Monroa pred Kongresom. Tada je svet podeljen na sfere: Evropa Evropljanima, Amerika Amerikancima – pri čemu su “Amerikanci” u praksi značili Sjedinjene Države.
Ta doktrina je decenijama davala ideološki okvir za obaranja vlada, instaliranje diktatura i kontrolu resursa južno od Rio Grandea. Hladni rat, pa globalizacija, stvorili su utisak da je to poglavlje zatvoreno. Sada se, izgleda, vraća.
Sam Tramp je to izgovorio, u svom prepoznatljivom spoju hvalisanja i programa: govori se o “novoj doktrini Donro”. Nacionalna strategija bezbednosti SAD iz 2025. to i formalizuje – Vašington polaže pravo na neograničenu dominaciju u “zapadnoj hemisferi”, dok Kina, Rusija i Iran treba da budu potisnuti.
Geografija deluje jasna: Severna i Južna Amerika, Karibi. Politika je mutnija. Da li tu spada Grenland, za koji Tramp već godinama pokazuje interesovanje? Da li i Evropa, ekonomski i vojno oslonjena na SAD? A Ukrajina, čiji opstanak zavisi od američkog oružja? Odgovor administracije deluje jednostavno: sve što žele da drže pod kontrolom.
Iza te retorike krije se veći projekat. Ne radi se samo o uticaju, već o samodovoljnosti. SAD obezbeđuju pristup venecuelanskoj nafti, koja je do sada išla ka Kini i Indiji. Razmatra se potpuna pomorska blokada Kube, kako bi se ostrvo odseklo od svih spoljašnjih isporuka.
Kolumbiji i Meksiku se šalju jasne poruke o posledicama. Vojno prisustvo u Karibima se širi. Slika se polako sklapa: Amerika se priprema da funkcioniše bez ostatka sveta – energija, sirovine i strateška dubina treba da dolaze iz sopstvene hemisfere.
Zašto? Neprijatni odgovor se nameće sam. Ko postaje samodovoljan, priprema se za scenario u kojem globalni lanci snabdevanja pucaju. Ko podređuje susede, stvara tampon zonu. Ko potiskuje druge sile iz regiona, želi da se sledeći veliki sukob ne vodi na njegovoj teritoriji. Paranoja? Možda. Planiranje? Verovatno. Najverovatnije – oboje.
Ipak, sama geopolitika ne objašnjava žar kojim Vašington deluje prema Venecueli i Kubi, niti zašto ministar spoljnih poslova, ujedno savetnik za nacionalnu bezbednost, dominira konferencijama za štampu u Mar-a-Lagu. Tu na scenu stupa jedno ime: Marko Rubio.
Rođen 1971. u Majamiju, u porodici kubanskih imigranata, Rubio je odrastao uz priče o bekstvu i gubitku. Roditelji su Kubu napustili 1956, pre revolucije Fidela Kastra, ali je deda Pedro Viktor Garsija pobegao 1962, nakon pobede komunista.
Za kubansku zajednicu izgnanika na Floridi, rušenje kastrovskog sistema nikada nije bilo pitanje spoljne politike – to je porodična trauma, otvorena rana. Rubio je na tome gradio karijeru: godinama je kao senator napadao Madura, Kastra i sve koji su sarađivali sa Havanom, bio koautor zakona o “demokratizaciji” Venecuele, zalagao se za strože sankcije i Kubu označavao kao državu koja podržava terorizam. Sada, kao šef diplomatije, ima pristup najmoćnijoj vojsci na svetu.
Hapšenje Madura bilo je spektakularno, ali ne i krajnji cilj. Venecuela je pod njegovim vođstvom bila ključni saveznik Kube: subvencionisana nafta, često besplatna, tekla je iz Karakasa ka Havani, dok su kubanski bezbednosni savetnici štitili Madura, a službe imale snažan uticaj na njegovu vlast.
Ta simbioza je sada presečena. Tramp je to sažeo bez uvijanja: “Kuba više neće dobijati venecuelansku naftu. Ni kap.” Ostrvo, već pogođeno nestancima struje i hrane, gubi poslednji pouzdan izvor energije. A to je, kako se naglašava, tek početak.
Politico je prošle nedelje objavio da američka vlada razmatra potpunu pomorsku blokadu Kube – bez nafte, ni iz Venecuele, ni iz Meksika, ni iz Rusije. “Energija je stezanje obruča s ciljem da se slomi režim”, citira se izvor iz vlasti, uz procenu da će pad vladajuće Komunističke partije “sigurno nastupiti 2026. godine”. Rubio je to dodatno pojačao rečenicom koja zvuči kao upozorenje i najava: “Da sam u vladi u Havani, bio bih zabrinut.”
Ovde se pojavljuje logika samopodstičuće eskalacije. Venecuela je prva domina. Kuba bi trebalo da bude sledeća. A posle toga? Tramp već otvoreno cilja Kolumbiju i Meksiko. Predsednika Kolumbije Gustava Petra optužuje da “upravlja fabrikama kokaina”, dok meksičku liderku Klaudiju Šajnbaum proziva zbog tolerisanja kartela. Obrazac je isti: droga, bezbednosna opasnost, potreba za odlučnom akcijom.
Brukings institut, teško da se može nazvati alarmističkim, primećuje da operacija u Venecueli pokazuje “izuzetno široka ovlašćenja” savremenih američkih predsednika u upotrebi vojne sile – i koliko su međunarodne institucije nemoćne.
Savet bezbednosti UN blokira američki veto, Međunarodni sud pravde Vašington ne priznaje, a Međunarodni krivični sud nema nadležnost nad građanima SAD u slučajevima agresivnih kampanja. Sistem međunarodnog prava, građen posle Drugog svetskog rata, razgrađuje se iznutra – od strane sopstvenog arhitekte.
U mesecima koji dolaze videće se da li će Trampova administracija izdržati sopstveni kurs. Potpuna blokada Kube izazvala bi nelagodnost čak i među najtvrđim jastrebovima u Vašingtonu. Humanitarne posledice bile bi razorne, diplomatska cena ogromna, a paralele sa krizom iz 1962. nameću se same.
Ipak, logika koja vodi Trampa i Rubija nije hladno vaganje troškova i koristi. To je logika trijumfa, završetka, lične i kolektivne osvete. Za Trampa – pitanje nasleđa, predsednika koji je “vratio veličinu” i pokorio zapadnu hemisferu. Za Rubija – porodične priče, snovi izgnaničke zajednice i trauma koja nikada nije zalečena. Kastro je mrtav, ali njegovo nasleđe, barem zasad, živi.
Postoji izraz koji sve to opisuje, ali se uporno izbegava u Vašingtonu i u izveštajima analitičkih centara. Izraz koji se ne čuje na konferencijama za štampu. Kolumnista ga ipak izgovara: kolonijalni sukob. Ne radi se o zaštiti, već o uspostavljanju kontrole; ne o odbrani, već o pristupu resursima; ne o demokratiji, već o dominaciji. Venecuela je vojno potčinjena, njen predsednik uklonjen, resursi preuzeti, instalirana lojalna vlast. Kuba se suočava sa scenarijem ekonomskog gušenja. Kolumbija i Meksiko su na meti pritisaka.
To, zaključuje se, više ne liči na klasičnu spoljnu politiku, već na povratak starog imperijalnog obrasca. I pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije da li se to dešava – već dokle će ići, i ko će sledeći osetiti posledice.
