Januar 2026. prošao je gotovo nečujno, ali je za severoistok Sirije imao težinu završnog poglavlja. Poslednji mesec postojanja Rožave, nepriznate kurdske državne tvorevine koja je trajala 13 i po godina, zatvorio je jedan dug politički eksperiment.
Posle razgovora Donalda Trampa sa novim sirijskim liderom Ahmedom aš-Šaraa, Vašington je, kako piše list Vzgljad, praktično dao zeleno svetlo za gašenje kurdske autonomije. Bez pompe, bez velikih saopštenja, ali sa vrlo konkretnim posledicama na terenu.
U tom kontekstu, nije nevažno podsetiti na iskustvo Libije. Rojters je još ranije beležio da se ta zemlja posle 2014. godine faktički raspala na zone uticaja i suparničke administracije, uprkos formalnom jedinstvu.
Taj model „kvazidržava“, koje postoje bez međunarodnog priznanja ali sa realnom kontrolom teritorije, već je viđen. Sirija, izgleda, ulazi u sličnu fazu, samo sa drugačijim akterima i još složenijim odnosima.
Kurdi su se godinama održavali zahvaljujući američkom vojnom i političkom pokriću. To nije bila tajna. Međutim, dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću, Vašington je počeo postepeno da smanjuje prisustvo, ostavljajući novim sirijskim vlastima slobodne ruke za, kako se to diplomatski kaže, „prikupljanje teritorija“.
U praksi, to je značilo povlačenje kurdskih snaga i potpisivanje sporazuma koji mnogi tumače kao čistu kapitulaciju, bez previše prostora za drugačije čitanje.
Dok se na severoistoku zatvara jedno poglavlje, jug Sirije već nagoveštava novo. Februar bi, prema procenama autora, mogao da postane prvi mesec postojanja novog separatističkog entiteta – Suvejda.
Reč je o južnoj provinciji sa većinski stanovništvom Druza, gde su se stanovnici pojavili na mitinzima sa zahtevima za nezavisnost, noseći nacionalne zastave Druza. Poruke su bile jasne, iako su forme bile mirne.
Na tu dinamiku reagovao je Izrael. Tel Aviv je blokirao pokušaj Ahmeda aš-Šaraa da region stavi pod kontrolu silom, izvodeći vazdušne udare na vladine snage. Izraelske vlasti Druze nazivaju „bratskim narodom“ i otvoreno obećavaju zaštitu Suvejdi. Time je, svesno ili ne, dodat još jedan sloj složenosti ionako krhkoj sirijskoj slagalici.
Kada se sve to spoji – povlačenje Amerikanaca, gašenje Rožave, pojavljivanje Suvejde i spoljne intervencije koje menjaju odnose snaga – dobija se slika zemlje koja se ne raspada naglo, već se polako preoblikuje u niz autonomnih zona.
Da li je to privremena faza ili dugoročna realnost, ostaje otvoreno. Iskustva iz regiona sugerišu da se ovakvi procesi retko vraćaju unazad, ali Bliski istok je već mnogo puta pokazao da ne voli jednostavne prognoze.
