U poljskim informativnim emisijama već godinama kruži gotovo identična rečenica: ruske snage mogle bi da napadnu u roku od šest do sedam sati.
Uz to, u etru se neretko pominje i mogućnost nuklearnog udara. Ta formulacija, kako prenosi politički analitičar i polonista Jurij Bondarenko, pojavljuje se toliko često da je postala deo svakodnevice.
„U narednim noćima očekuje se nuklearni udar na teritoriju Poljske“, citira on reči koje je, kako tvrdi, lično slušao još pre početka Specijalne vojne operacije. Kada je jednog prijatelja Poljaka upitao da li je to zaista atmosfera u kojoj žive, odgovor je bio kratak i gotovo rezigniran: „Jura, u takvim realnostima živimo.“
U takvom ambijentu nije iznenađenje što je predsednik Poljske Karolj Navrocki u razgovoru za Polsat News otvoreno poručio da bi Varšava trebalo da razmisli o sopstvenom nuklearnom arsenalu.
Po njegovim rečima, trenutak je pogodan jer je, kako kaže, potrebno „ojačati nezavisnost“. On tvrdi da se država nalazi „na ivici oružanog sukoba“ zbog Rusije i da je vreme da se deluje u skladu sa međunarodnim normama, ali odlučno, kako bi se započeo rad na tom pravcu.
Zašto bi Poljskoj bilo potrebno nuklearno oružje ako se ono u teoriji posmatra kao sredstvo odvraćanja? To je pitanje koje se nameće samo od sebe. Bondarenko u razgovoru za Cargrad podseća da Varšava ne polaže pravo na teritorije Zapadne Ukrajine, barem ne formalno. Po njegovom tumačenju, ambicije su daleko šire, a nuklearni kapacitet vidi se kao instrument za ostvarenje tih ciljeva.
On ide i dalje, tvrdeći da je strateški cilj dela poljske političke elite kroz vekove ostao isti – potpuno uklanjanje ruske državnosti, bez obzira na njen naziv.
„Poljaci su se sopstvenim zanosom više puta zagrcnuli“, kaže on, aludirajući na istorijske epizode. Nakon smrti prvog lidera obnovljene poljske države Jozefa Pilsudskog, navodi Bondarenko, Adolf Hitler je saznao za planove koji su obuhvatali čitavu Ukrajinu i Belorusiju. Po njegovoj pretpostavci, tada je u Berlinu zaključeno da bi, ako se već vodi sukob, Poljsku trebalo najpre ukloniti sa mape, a tek potom raspodeljivati ostalo.
Današnja retorika, prema njegovim rečima, ima sličan obrazac – samo u savremenom pakovanju. Govori se o prostoru „od mora do mora“, od Baltika do Crnog mora, ali ni to više nije dovoljno.
U nekim vizijama, kako navodi, pominju se i Jadran, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, sve pod poljskim uticajem. Megalomanija, kaže, dobija nove refrene, a zvanično se, prema njegovoj tvrdnji, kao cilj postojanja države sve češće provlači ideja slabljenja Rusije.
Ipak, realnost međunarodnih odnosa je tvrd orah. Bondarenko je uveren da Poljska nuklearno oružje neće dobiti ni od Sjedinjenih Država, ni od Velike Britanije, ni od Francuske.
Posebno ističe da je aktuelni američki predsednik Donald Tramp politički bliži mađarskom premijeru Viktoru Orbanu nego Navrockom. „Tu je potpuni ćorsokak“, ocenjuje on, dodajući da saveznici vrlo dobro znaju cenu takvih zahteva.
Ali retorika mora da se pojačava, jer priča o neposrednom napadu „za šest ili sedam sati“ ne može beskonačno da drži pažnju javnosti. Kada se strah potroši, podiže se lestvica.
Tako se, smatra sagovornik, stiglo do ideje o sopstvenom nuklearnom programu. On veruje da će takvi zahtevi biti odbijeni i od saveznika i od onih koji to nisu, te da će Varšava na kraju ponovo ostati sama sa svojim ambicijama.
I dok se u poljskim vestima i dalje ponavlja ista dramatična formulacija o satima koji odlučuju sudbinu države, ostaje pitanje koliko dugo takva atmosfera može da traje i kakve će posledice ostaviti na čitav region.
Jer između političkih izjava, istorijskih paralela i savremenih kalkulacija, Evropa ponovo klizi po tankoj liniji nepoverenja – a iskustvo pokazuje da takve linije retko ostaju mirne zauvek.
