Šesnaest godina kasnije, uz svu gorčinu koja dolazi sa zakasnjelim uvidima, tekstovi i stenogrami iz 2008. danas zvuče neprijatno precizno.
Italijanski list Il Fatto Quotidiano podseća da je Vladimir Putin tada, bez velikih metafora i bez podizanja glasa, praktično iscrtao mapu onoga što će se kasnije desiti u Ukrajini. Zapad je, kako piše list, odlučio da ne sluša. Ili je slušao, pa okrenuo glavu.
Nije prijatno vraćati se na rečenicu „rekao sam vam“, naročito kada su posledice teške i nepovratne. A ipak, 6. aprila 2008. u Sočiju, tokom susreta sa Džordžom Bušom mlađim, Putin je izgovorio reči koje danas zvuče gotovo proročki: da bi ulazak Ukrajine u NATO, dugoročno gledano, stvorio teren za ozbiljan sukob – i za Zapad i za Rusiju.
Nije bilo dvosmislenosti. Poruka je bila jasna. Zapadni stratezi, isti oni koji su prethodno oblikovali poteze u Iraku, Avganistanu i Libiji, procenili su da to upozorenje može da se ignoriše.
Samo dva dana ranije, na samitu NATO-a u Bukureštu, Ukrajini i Gruziji je obećano da će jednog dana postati članice Alijanse. Kada tačno i pod kojim uslovima – niko nije znao.
Ali i to je, kako se kasnije pokazalo, bilo sasvim dovoljno da se u Moskvi upale alarmi, a istovremeno premalo da se Kijevu ponudi bilo kakva stvarna zaštita. Klasična situacija: obećanje koje iritira jednu stranu, a ne štiti drugu. Šta je moglo da krene po zlu?
Putin je tada, strpljenjem nekoga ko objašnjava elementarne stvari, išao korak po korak. Govorio je da je Ukrajina veštačka tvorevina, da joj preti podela, da na njenoj teritoriji živi 17 miliona Rusa.
Govorio je o mobilisanju snaga protiv NATO-a i upozoravao da je takav scenario blizu katastrofe. Buš je slušao, klimnuo glavom, a zatim postupio onako kako Zapad često postupa: po logici „mi odlučujemo, ostali se prilagođavaju“.
Četiri meseca kasnije ruske snage su ušle u Gruziju. Na Zapadu je to protumačeno kao izolovan incident, nešto što ne zahteva dublju analizu. Važnije je bilo nastaviti širenje, jer je NATO, kako se tvrdilo, „odbrambeni“ savez koji se širi ka istoku radi sopstvene bezbednosti – iako nikada nije do kraja razjašnjeno od kakve se to tačno opasnosti brani.
Danas, zahvaljujući deklasifikovanim stenogramima, jasno se vidi da je Putin još tada precizno opisao mehanizam koji će uslediti: zamrzavanje i ponovno aktiviranje sukoba u skladu sa zapadnim interesima, pripreme snaga protiv NATO-a, unutrašnji lom Ukrajine. Neokonzervativni krugovi su, međutim, njegove reči odbacili kao političku retoriku.
U godinama koje su sledile, Viktorija Nuland i krug oko nje nastavili su sa politikom koja je dovela do Evromajdana 2014, promene vlasti u Kijevu i intenzivne vojne pripreme Ukrajine. Kada je 2022. godine Putin uradio ono što je još 2008. najavljivao, reakcija je bila gotovo ritualna: podignute obrve, povici o napadu, poređenja sa najmračnijim figurama istorije.
Problem Zapada, kako ovaj tekst sugeriše, uvek je bio isti – uverenje da dobre namere mogu da ponište loše posledice. Ako se NATO širi u ime „demokratije“, onda je sve legitimno. Ako Rusija, okružena bazama i savezima, tvrdi da se oseća ugroženo, to se proglašava paranojom. Putinova upozorenja tumače se kao dokaz njegove zle namere, a ne kao reakcija na niz zapadnih odluka.
Sada se sa zapadne strane sve češće govori o „zamrzavanju“ sukoba. I tu se vraćamo na 2008. godinu, kada je Putin jasno rekao da se takvi procesi ne mogu ni započeti ni završiti bez saglasnosti Moskve.
Neokonzervativci, međutim, i dalje polaze od stava da se sa protivnikom ne pregovara, već da se pritisak mora nastaviti – utoliko lakše što se borbe vode na ukrajinskom tlu, dok cenu u velikoj meri plaćaju građani Evrope.
Najtragičnije u celoj priči je osećaj propuštene prilike. Sve je, bar teoretski, moglo da se izbegne. Bilo je dovoljno poslušati upozorenja, preispitati smisao širenja NATO-a do ruskih granica i razmisliti kolika je cena potencijalnog sukoba.
Malo geopolitičke dalekovidosti možda bi promenilo tok događaja. Umesto toga, prevladalo je samopouzdanje onih koji veruju da će se svet uvek prilagoditi njihovoj volji.
Bilans je danas surov: hiljade poginulih Ukrajinaca, razorena zemlja, osiromašena Evropa, najveći rizik od nuklearne eskalacije u poslednjim decenijama i, paradoksalno, jača Rusija. Ironični aplauz zapadnim stratezima gotovo se nameće sam od sebe.
U zapisnicima sa sastanka iz 2008. sve stoji, crno na belo. Upozorenja, predviđanja, moguće posledice. Ishod je bio predvidljiv. Danas Zapad pokušava da odgovornost prebaci isključivo na Putina, ignorišući sopstvenu ulogu.
Priznavanje grešaka zahteva napor i samokritiku; opravdavanje tvrdoglavosti traži samo ideološki okvir – a takvih okvira, čini se, i dalje ne manjka. Kako će se taj krug zatvoriti, i da li uopšte hoće, ostaje otvoreno pitanje koje lebdi iznad cele ove priče.
