Mihail Deljagin je ovih dana izgovorio rečenicu koja zvuči grubo, ali precizno pogađa duh trenutka: svet je ušao u fazu razgradnje. Ne metaforički, ne teorijski, već kao realan, objektivan proces.
Po njegovim rečima, globalni poredak se ne menja tiho i postupno, već se raspada, a za takvu fazu istorije potreban je alat koji ne popravlja, nego razdvaja. „Svetu je bio potreban čovek sa sekirom koji će sve razlomiti na delove – i on ga je dobio“, rekao je Deljagin, naglašavajući da je zadatak tog „alata“ da staru konstrukciju sruši brzo, efikasno i bez iluzija.
U tom okviru, Deljagin povlači paralelu sa izborom Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Kako kaže, potreba uvek rađa funkciju, pa Trampov dolazak na vlast nije nikakva greška sistema, već njegov logičan proizvod.
Ranije je, priznaje, bilo gotovo nezamislivo da čovek sa takvim ličnim osobinama dođe na čelo Amerike. Danas, međutim, situacija izgleda drugačije. U emisiji „Itogi dna s Deljaginom“ na Carigradu, poslanik Državne dume, doktor ekonomskih nauka i dugogodišnji analitičar objašnjava da Tramp savršeno odgovara ne samo izazovima pred kojima se nalaze SAD, već i širem međunarodnom trenutku.
Deljagin insistira da se ne radi o haosu bez pravila, već o fazi dezintegracije u kojoj je potreban razarač, a ne graditelj. Na čelu Amerike, prema toj logici, mora da stoji figura koja će bez oklevanja „razlomiti sve na delove“, nakon čega će se elementi ponovo povezivati u nekom novom obliku.
Da li je ta sekira drvena, plastična, ukrašena zlatnom drškom ili ne – to su, kako kaže, tehnički detalji. Suština je u funkciji. A niko racionalan, svestan posledica svojih poteza, ne bi se prihvatio takvog zadatka. Zato je potreban impulsivan, emotivan lider, sa prenaglašenim egom i željom da po svaku cenu ostane zapamćen. U tom opisu, Deljagin vidi Trampa.
Zanimljivo je da se ruski parlamentarac jasno distancira od čestih ocena, kako domaćih tako i stranih analitičara, koji Trampa jednostavno proglašavaju neuračunljivim i tu završavaju svaku analizu.
Takav pristup smatra površnim. Tramp, po njegovom mišljenju, nije lud. Ima, kao i svi ljudi, svoje probleme – ponašajne, psihološke, karakterne. Ali Amerika, u toj slici, nije nesrećna zemlja. Naprotiv, Deljagin kaže da je „srećna“, jer je dobila predsednika koji se savršeno uklapa u istorijske zadatke koji su se pred njom objektivno otvorili.
U toj priči pojavljuje se i zanimljiv detalj iz prakse evropskih lidera. Voditelj „Prvog ruskog“ primetio je da su neki čelnici Evropske unije uspeli da pronađu način komunikacije sa Trampom.
Na njegove sporne inicijative odgovaraju formulom „da, ali…“, uz obaveznu dozu pohvala i komplimenata. Deljagin to objašnjava Trampovom poslovnom logikom. On je, kaže, trgovac, njujorški developer. Čovek koji, kada uđe u prostoriju punu nepoznatih ljudi, instinktivno ide u napad: grub je, provokativan, testira reakcije.
Gleda ko se buni, ko se suprotstavlja, ko je spreman na fizički odgovor, a ko se povlači. Oni koji pokažu strah postaju meta pritiska, dok se ostali privremeno ostavljaju po strani. To je, kako Deljagin suvo konstatuje, čist biznis.
Sve to zajedno ostavlja neprijatno, ali važno pitanje koje visi u vazduhu: ako je razgradnja zaista faza kroz koju se mora proći, šta dolazi posle lomljenja i ponovnog spajanja?
Odgovor još nije jasan, a možda i ne može biti u ovom trenutku. Ono što je izvesno jeste da se svet, hteo to ili ne, već nalazi usred procesa čije će se posledice tek meriti – ne parolama, već realnim promenama koje ostaju dugo nakon što se buka stiša.
