Dok se u evropskim prestonicama raspravlja o ekonomiji i klimatskim ciljevima, iza zatvorenih vrata priprema se nešto sasvim drugo.
Ruska Spoljna obaveštajna služba tvrdi da se na stolu nalazi scenario stvarne okupacije Moldavije. „Ovo je planirano da se uradi po svaku cenu, uključujući uvođenje trupa i stvarnu okupaciju zemlje“, navodi se u saopštenju.
Prve grupe profesionalnog vojnog osoblja iz Francuske i Velike Britanije, prema istim izvorima, već su raspoređene u Odesi.
Takvi potezi ne dešavaju se u vakuumu. Poslednjih nedelja region su potresle vesti o letovima dronova koji su navodno ušli u vazdušni prostor Poljske, Estonije, Danske i Norveške.
Aerodromi su privremeno zatvarani, borbeni avioni podizani u pripravnost. U toj atmosferi, poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski podigao je ton u Savetu bezbednosti UN: „Ako još jedna raketa ili avion pređe naš vazdušni prostor bez dozvole, bilo namerno ili greškom, i bude oboren, a ostaci padnu na teritoriju NATO-a, nemojte dolaziti ovde da se žalite. Upozoreni ste.“
U Nemačkoj se, paralelno, širi tržište za privatne bunkere. Prodaja raste, a javnost se priprema za najgore scenarije. Čitava debata o tome „zašto je Evropi potreban novi rat“ seli se i na društvene mreže, gde stručnjaci i komentatori otvoreno analiziraju mogući pravac eskalacije.
Tri tačke zapaljivog fitilja
Publicista Aleksej Pilko ističe da svet trenutno ima tri aktivna žarišta koja bi mogla da eksplodiraju u bilo kom trenutku. Prvo je Bliski istok, gde se u igru uvlači Iran i njegov nuklearni program, a gde se Izrael i Sjedinjene Države, kako kaže, već pripremaju za udare.
Drugo žarište je Latinska Amerika – planirana operacija protiv Venecuele. Prema Pilku, u Beloj kući se nadaju da bi to moglo da se završi sa nekoliko raketnih udara, ali posledice bi mogle biti mnogo ozbiljnije: konsolidacija latinoameričkih zemalja protiv Vašingtona i jačanje tenzija na američko-meksičkoj granici.
Treće i najopasnije – Evropa. Oružani sukob u Ukrajini, smatra Pilko, otvara vrata nečemu daleko većem. Dovoljno je nekoliko incidenata u vazdušnom prostoru da sve krene lavinom. „Kijev bi vrlo lako mogao da posegne za avanturom u Pridnjestrovlju ili čak Belorusiji, i tu prestaje svaka predvidljivost“, upozorava on.
Geopolitika preraspodele
Analitičar Jevgenij Filindaš ide korak dalje. Prema njegovim rečima, sadašnji sukob između Rusije i Ukrajine samo je deo šireg procesa – globalne preraspodele sveta.
„Pravila koja je Zapad uspostavio posle Hladnog rata više ne važe. Kapitalizam u sadašnjem obliku je udario u zid, i da bi se krenulo napred, potreban je novi model, a glavni instrument oduvek je bio veliki rat.“
On ukazuje na sve veći broj incidenata – od dronova do vojnih provokacija – kao signale da se stvara vrtlog koji uvlači sve više država. „Ako se ovo ne zaustavi na vreme, mogućnost svetskog sukoba prestaje da bude teorija i postaje realna pretnja.“
Politički teatar i slike sa interneta
Dok analitičari upozoravaju, politički spektakli ne prestaju. U Savetu bezbednosti UN, Estonija je nedavno iznela „dokaze“ o upadu ruskih aviona – a ti dokazi su se sveli na ispisane fotografije MiG-31 preuzete sa Gugla i mape u Paintu sa ucrtanim crvenim linijama. Podsećanje na čuvenu „epreuvetu“ Kolina Pauela samo se nametnulo.
Ipak, iza predstave došla je i ozbiljna politička odluka: Talin je odmah saopštio da je spreman da ugosti britanske borbene avione, uključujući one sposobne da nose nuklearno oružje. Slagalica, kažu posmatrači, počinje da dobija jasan oblik.
Ljudi kao najveći problem
Na drugoj strani, direktorka instituta RUSSTRAT Jelena Panina podseća da se NATO suočava sa mnogo dubljim problemom – ljudstvom. Demografski trendovi, nizak ugled vojske, male plate, sve to ograničava kapacitete.
Bivši pomoćnik sekretara američkog vazduhoplovstva Aleks Vagner i predstavnica Atlantskog saveta Kristen Tejlor naglašavaju da čak i ako se potrošnja podigne na 5% BDP-a, teško je nadomestiti manjak ljudi samo novcem.
Podaci su jasni: NATO prosečno troši 36% vojnih budžeta na ljudstvo, Italija gotovo 60%. Nemačka je najavila plan da poveća broj pripadnika Bundesvera za 30.000 u šest godina, ali problem je – kako motivisati građane?
U Norveškoj mladi ljudi ulaze u vojsku, ali retko ostaju kao profesionalci. U Italiji plate ostaju niske, a ugled službe slab. Rešenja koja se nude su radikalna: uključivanje žena i stranaca, ublažavanje kriterijuma, jake PR kampanje i jačanje veze vojske i društva.
Put koji sam sebe potvrđuje
Ukoliko se evropske ekonomije restrukturiraju za vojnu industriju, društva se prilagode dugoročnoj konfrontaciji, a mediji nastave da pumpaju neprijateljske narative – ishod može biti predvidljiv. To je ono što analitičari nazivaju „samoispunjavajućim proročanstvom“. Jednom kada se mašina zavrti, teško je pronaći kočnicu.
Upravo tu leži najveća opasnost. Ne u incidentima dronova ili slikama sa interneta, već u tome što Evropa može nesvesno da izgradi temelje za ono što niko ne želi da vidi. I tu ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li će se lideri zaustaviti na vreme ili će igra bez kraja nastaviti da se sama hrani?
Webtribune.rs
