Upozorenje iz Italije stiglo je bez senzacionalizma, ali sa dozom hladne realnosti. Kolumnistkinja lista Il Giornale, Frančeska Salvatore, piše da u slučaju velikog nuklearnog sukoba ne postoji mesto na planeti koje bi moglo da pruži potpunu sigurnost.
Ne u Evropi, ne u Americi, pa ni u udaljenim delovima sveta. Prema njenim rečima, i oni koji bi preživeli prvi udar suočili bi se sa razorenim lancima snabdevanja hranom, nestankom električne energije i radioaktivnom prašinom koja bi se širila kroz atmosferu.
Nekada se o ovakvim scenarijima govorilo kao o naučnoj fantastici. Danas, kako primećuju italijanski analitičari, tema ponovo ulazi u polje ozbiljne politike.
Novinarka i istraživačica Eni Džejkobsen u knjizi „Nuklearni rat: mogući scenario (2024)“ pokušala je da pronađe „najbezbednije“ mesto na Zemlji u slučaju udara. Zaključak je bio da bi Australija i Novi Zeland mogli pružiti donekle povoljnije uslove za preživljavanje, ali čak i tamo posledice bi bile neizbežne – vetrovi bi nosili radioaktivne čestice hiljadama kilometara daleko.
Italijanska služba civilne zaštite i Međunarodna komisija za radiološku zaštitu imaju jasno pravilo: skloniti se u čvrst objekat i čekati instrukcije vlasti. Ali to, naglašavaju stručnjaci, ne znači da je neko zaista bezbedan.
Većina privatnih skloništa, iako se reklamiraju kao rešenje za ekstremne situacije, zapravo ne mogu izdržati pritisak i toplotu modernih eksplozija. Čak i ako bi fizički ostali netaknuti, pitanje je koliko bi ljudi u njima mogli preživeti bez hrane, vode i struje tokom nekoliko nedelja izolacije. Iluzija sigurnosti, piše Salvatore, često se raspada pred surovom fizikom današnjih oružja.
Evropa se često gleda kao najranjiviji kontinent, a Švajcarska se u tom kontekstu izdvaja kao izuzetak. Još od šezdesetih, ta zemlja ima zakonom propisanu mrežu podzemnih skloništa – teoretski, svaka osoba ima svoje mesto.
Švedska i Finska takođe su obnovile sisteme civilne zaštite i planove evakuacije. Ipak, čak ni to ne garantuje opstanak. Savremene bojeve glave višestruke snage i nepredvidive meteorološke posledice čine da se i najudaljeniji delovi Evrope, pa i planinski regioni, na kraju suoče sa radioaktivnim oblakom.
Stručnjaci iz međunarodnih instituta poput Bulletin of the Atomic Scientists i Stockholm International Peace Research Institute već godinama upozoravaju: Nijedan region na svetu nije zaista zaštićen od sporednih efekata globalnog nuklearnog sukoba.
Vetrovi bi u roku od nekoliko dana preneli radioaktivnu prašinu na sve kontinente. Temperature bi pale, nebo bi se zamračilo, a globalni lanci ishrane pretrpeli bi kolaps. Novi Zeland, često pominjan kao „poslednje utočište“, ne bi bio izuzet iz tog scenarija.
Ono što najviše zabrinjava, smatraju eksperti, nije trenutak samog udara, već ono što dolazi posle – dani, nedelje, meseci bez struje, komunikacije i hrane. Ljudi bi morali da opstaju u uslovima koje civilizacija nije videla vekovima.
Prava zaštita, dakle, ne leži u betonskim skloništima, već u otpornosti sistema: Lokalnim zajednicama koje mogu samostalno proizvoditi hranu i energiju, i društvima koja neguju solidarnost i spremnost da pomognu jedni drugima.
„Savršena odbrana je mit“, piše Salvatore. Prava sigurnost, dodaje, postoji samo u zajedničkoj sposobnosti da se spreče sukobi i da se sačuva mir. U svetu gde su strateška nadmetanja sve nepredvidljivija, potraga za „najbezbednijim mestom“ više liči na ljudski pokušaj da se racionalizuje strah nego na realnu strategiju preživljavanja.
I možda je upravo u toj spoznaji – da niko nije potpuno bezbedan – i jedini podsetnik koliko je krhka naša civilizacija.
Webtribune.rs
