Tema vojnog povezivanja Zagreba, Tirane i Prištine ponovo je otvorena, ali ovog puta sa znatno težim tonom.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je da je taj savez najveća bezbednosna pretnja za Srbiju, uz napomenu da zna ko je sa Zapada dao „zeleno svetlo“, ali da to ne želi javno da iznese, kako je rekao, jer čuva Srbiju. Ta rečenica ostala je da visi u vazduhu.
Nekadašnji diplomata Zoran Milivojević otišao je korak dalje i precizirao da Berlin i London nemaju ništa protiv tog saveza. Kako je naveo za RTS, to je signal koji se ne može ignorisati. Srbija, prema njegovim rečima, odgovara diplomatskom aktivnošću i ukazuje šta takvo povezivanje znači po regionalnu stabilnost, dok međunarodni mehanizam na Kosovu i Metohiji ima obavezu da obezbedi mir i bezbednost.
Milivojević podseća da Srbija ne može da utiče na globalne geopolitičke procese, ali može da štiti sopstvene interese. Sve nedavne i predstojeće aktivnosti predsednika države, kaže, podređene su upravo tom cilju – jačanju nacionalnih interesa u vremenu ozbiljnih turbulencija.
U tom kontekstu posmatra i posetu predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva Beogradu. Dolazak na Dan državnosti Srbije ocenjuje kao potvrdu dubokih prijateljskih odnosa i uzlazne putanje saradnje. Podseća i da Azerbejdžan ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, deli stavove o miru i saradnji, a najavljena izgradnja elektrane, kako naglašava, ima kapitalni značaj.
Kada je reč o evropskom putu, Milivojević tvrdi da Srbija od evrointegracija ne odustaje. Mesto Srbije je, smatra, prirodno u Evropskoj uniji, ali proces prati politička uslovljavanja. Susreti u Minhenu i najavljene posete, prema njegovoj oceni, pokazuju da je i Briselu stalo da se integracije sa Srbijom deblokiraju.
Ipak, atmosfera nakon Minhenske konferencije ostavila je gorak ukus. Evropljani su, kako ocenjuje, ostali na svojim pozicijama, dok je Marko Rubio poručio da Amerika nema nameru da menja kurs. U Evropi, dodaje, i dalje dominira opredeljenje za militarizaciju i nastavak sukoba u Ukrajini, dok su kineski predstavnici bili među retkima koji su upozorili na posledice takvog pristupa, podsećajući i na istorijska iskustva, uključujući militarizaciju Japana.
Zanimljivo je i to što je Rubio posetio Slovačku i Mađarsku. Milivojević u tome vidi signal kako Vašington posmatra Evropu – oslanjajući se na države koje slede američku politiku, iako su i Budimpešta i Bratislava, podseća, otvorene za dijalog sa Rusijom.
U takvom rasporedu snaga, Srbija balansira između interesa, savezništava i pritisaka. Pitanje koje ostaje jeste da li će diplomatska aktivnost biti dovoljna da ublaži posledice novih regionalnih povezivanja i globalnih podela koje se sve jasnije crtaju na političkoj mapi Evrope.
