Nekoliko sati tog 21. oktobra 1941. godine u Šumaricama je odjekivala rafalna paljba. U 14 sati je sve utihnulo. Počelo je u sedam ujutru.
Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika.
Nemački okupatori su, kao odmazdu za pogibiju 10 svojih vojnika u napadu partizana 16. oktobra 1941. na 3. bataljon 749. pešadijskog puka Vermahta, u Šumaricama 21. oktobra streljali 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih mesta, među kojima i 300 učenika srednjih škola i šegrta, kao i 15 dečaka, čistača obuće. Najmlađe dete imalo je 11 godina.
Taj događaj predstavlja jedan od najvećih zločina nemačke vojske u Drugom svetskom ratu, i jedan je od najtragičnijih koji se dogodio na tlu Srbije u tom ratu.
Racija u Kragujevcu počela je 18. oktobra uveče, a po spisku beogradske policije, prvo su pohapšene osvedočene pristalice partizanskog i četničkog pokreta, zajedno s njima i Jevreji. Potom je komandant okupiranog Kragujevca Oto fon Bišofshauzen predložio majoru Paulu Kenigu da 19. oktobra raciju sprovede u okolnim selima Beloševac, Mečkovac, Maršić, Korman, Botunje, Grošnica, Gornje i Donje Grbice.
Velika racija muškog stanovništva u Kragujevcu, uzrasta od 16 do 60 godina, počela je 20. oktobra. Stariji su odvođeni iz kuća, kafana, prodavnica, radionica, s pijace, đaci iz škola, a privodjeni su uz objašnjenje a će im biti zamenjene lične karte. Prvi civili, uglavnom Romi i Jevreji, streljani su uveče tog dana na Stanovljanskom polju poviše Šumarica.
Zločin u Kragujevcu ostao je upamćen i po rečima profesora koji je sa svojim razredom izašao na streljanje i rekao „Pucajte, ja i dalje držim čas“.
Osim toga, pesnikinja Desanka Maksimović nakon što je čula detalje masakra napisala je „Krvavu bajku“:
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
(B92,Tanjug)
