Ako se ikada postigne dogovor između Vladimira Putina i Donalda Trampa, Srbija bi mogla da oseti olakšanje.
Takvu procenu izneo je jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, profesor Univerziteta Kolumbija Džefri Saks, tokom boravka u Beogradu, odgovarajući na pitanje šta bi, da je savetnik Vlade Srbije, preporučio u situaciji pritisaka da se Rusija izbaci iz ekonomije regiona, uz sve probleme koje ima i NIS.
Saks ne krije nadu da će Tramp pronaći rešenje sa Putinom, iako, kako naglašava, aktuelni američki predsednik nailazi na snažan otpor i unutar samih SAD i u Evropi. Po njegovim rečima, takav dogovor mogao bi da se desi vrlo brzo, a u tom trenutku i Srbija bi prestala da bude pod pritiskom, jer bi i SAD ponovo poslovale sa Rusijom.
Zato, kako kaže, Srbiji ostaje da sačeka. U tome vidi realnu šansu i smatra da je Tramp u toj proceni u pravu, iako dodaje da se okružio pogrešnim ljudima.
Tokom boravka u Beogradu, gde je učestvovao u diskusiji sa Vukom Jeremićem, predsednikom Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj, Saks je posebno istakao da Srbija ne bi trebalo da se ponaša kao da je usamljena.
Naprotiv, savetuje intenzivnije razgovore sa Mađarima, Slovacima, pa i Česima, gde novu vladu predvodi Andrej Babiš, za koga kaže da želi saradnju sa Rusima. Srbija, prema njegovim rečima, ima partnere i sagovornike u regionu.
Na pitanje da li je realno redefinisati odnose Srbije i SAD, Saks je bio prilično hladan u proceni. Smatra da Srbija strateški nije naročito značajna za Vašington, iako u zemlji posluju određene američke kompanije.
Pokušaj redefinisanja odnosa, kaže, moguć je, ali nema lak odgovor kako to izvesti u praksi, imajući u vidu teške susede i, kako se izrazio, izuzetno loše evropsko rukovodstvo. Ipak, savetuje da se pokuša, ali bez presecanja veza sa Rusijom, Kinom i Indijom, uz jasnu opasku da su sankcije Rusiji besmislene.
U diskusiji posvećenoj temi „Azijsko-pacifičkog veka“, održanoj pred prepunom salom u Aero klubu, Saks je širi kontekst stavio u prvi plan. Podsetio je na istorijske prelomne trenutke koji su menjali svet, posebno na Evropu s početka 20. veka, koja je verovala da će njena dominacija trajati zauvek, pre nego što je ušla u kataklizme dva svetska sukoba.
Govoreći o današnjoj situaciji, nije krio duboku zabrinutost kada posmatra savremene evropske lidere. Prema njegovim rečima, malo toga što danas govore ima smisla. Ako postoji stvarna zabrinutost zbog poteza suseda Rusije, logično bi bilo razgovarati sa tim susedom.
Umesto toga, kaže, plasiraju se ideje koje same po sebi izazivaju zabrinutost. Sličan obrazac vidi i u tvrdnjama da je Kina neprijatelj, koje, kako primećuje, najčešće dolaze od ljudi koji u Kini nikada nisu bili. Savet je jednostavan: uzeti pasoš i otići tamo. Posebno ga brine brzina kojom se stvari odvijaju u nuklearnom dobu.
Saks je naglasio da se protivi konceptu u kome se bilo koja zemlja proglašava pretnjom ili se svet posmatra kroz rangiranje prve i druge sile. Takvo razmišljanje, smatra, nema smisla. Kina, po njemu, napreduje jer njen sistem vlasti funkcioniše krajnje efikasno, lider je u brojnim tehnologijama, ali ne predstavlja pretnju.
Značajan deo izlaganja posvetio je i analizi uzroka ukrajinske krize. Prema njegovoj oceni, sukob je počeo 2014. godine, nakon puča u Kijevu, kada su SAD požurile da priznaju novu vlast, dok su etnički Rusi na istoku Ukrajine odmah saopštili da je ne priznaju.
Sporazumi iz Minska, kako ih opisuje, bili su veoma razumni i nudili su političko rešenje kroz autonomiju dve oblasti na istoku zemlje. Ideja je, podseća, potekla od Angele Merkel i bila je slična modelu za Nemce u Italiji. Minsk 2 je predviđao političko rešenje, ali je ignorisan, dok je Kijev, prema Saksovim rečima, želeo da ponovo osvoji Donjeck.
Govoreći iz ličnog iskustva, podsetio je da je bio svedok ključnih istorijskih trenutaka dok je radio za Mihaila Gorbačova tokom 1990. i 1991. godine. Tada je, kaže, postojala realna šansa za mir u Evropi u narednih sto godina kroz ideju zajedničke evropske kuće, bez blokova. Bio je svedok i trenutka kada je Boris Jeljcin, prvi predsednik Rusije, saopštio da SSSR više ne postoji, uz poruku da Rusija želi mir i partnerstvo sa SAD i Evropom.
Saks otvoreno priznaje da je tada verovao da će SAD podržati Jeljcina i da je hladni rat završen. Danas smatra da je ta procena bila pogrešna, jer SAD, prema njegovim rečima, nisu želele mir već dominaciju. Mir podrazumeva uzajamno poštovanje, a Vašington je, kako kaže, želeo da vodi glavnu reč.
Potvrdio je i da je Džejms Bejker u februaru 1990. rekao Gorbačovu da se NATO neće širiti ni pedalj na istok. Još bolje bi, dodaje, bilo da je NATO tada raspušten, ali se to nije dogodilo.
Već 1992. godine u SAD se pojavila ideja o širenju NATO-a, uz stav da nema ko da ih zaustavi. Podseća da su iskusne diplomate poput Džona Keneta i Džona Metloka, poslednjeg američkog ambasadora u SSSR, upozoravale da se to ne radi, ali je u Vašingtonu prevagnuo suprotan pravac.
Zbignjev Bžežinski, kako navodi Saks, smatrao je da će Zapad preuzeti kontrolu nad Ukrajinom, a da će Rusija postati drugorazredna sila. Sve te procene, prema njegovim rečima, pokazale su se pogrešnim. Podsetio je i da je Barak Obama upozoravao da bi Rusija, ukoliko bude primorana, mogla posegnuti za nuklearnim oružjem jer je za nju reč o pitanju egzistencije, dok je Zapad na to gledao kao na političku igru.
Diskusiji, održanoj u okviru predstavljanja novog broja časopisa „Horajzons“, koji izdaje Centar Vuka Jeremića, prisustvovali su patrijarh srpski Porfirije, ambasadori Rusije i Kine Aleksandar Bocan-Harčenko i Li Ming, kao i brojni predstavnici diplomatskog kora, političkog života Srbije i ekspertske zajednice.
U biografiji Džefrija Saksa, koji je trenutno profesor Univerziteta Kolumbija, navodi se da je bio ekonomski savetnik brojnim državnicima u Americi, Evropi, Aziji, Africi i na Bliskom Istoku.
Tokom devedesetih godina bio je i savetnik tadašnjeg predsednika Vlade Jugoslavije Ante Markovića. Njegove poruke iz Beograda, izrečene bez diplomatskog ulepšavanja, ostavljaju otvoreno pitanje: da li se svet zaista približava trenutku u kojem će veliki dogovori ponovo postati mogući ili se propušta još jedna istorijska šansa.
