Kriza u Venecueli ponovo je dovela u pitanje zašto ruska država, kao i državne kompanije, ulažu novac i izdaju kredite nekim zemljama. Mnogi novinari i stručnjaci već su požurili da sa zadovoljstvom izračunaju navodne finansijske gubitke ruske strane, zaboravljajući da Karakas još nije pao, da proamerički uzurpator još nije pobedio, da Rusija nije SSSR i da se ne bavi humanitarnim radom.
Posebno je bitno uporediti dve vrste američke propagande: jednu koja je bila usmerena na rusku publiku preko američkih nevladinih organizacija i medijski namamljenih „vođa javnog mnjenja“, a druga – usmerena na venecuelansku publiku privučenu od strane venecuelanskih političara.
[adsenseyu1]
Poruka “novac ruskog budžeta i Roznefta otišla je na beskorisnu podršku venecuelanskog režima i nikada neće biti vraćena” cilja na rusku publiku, a poruka “Rusija opljačkala Venecuelu uz pomoć zajmova i ugovora, preuzimajući kontrolu nad venecuelanskom naftom “cilja na venecuelansku publiku. Lako je uvideti da bi, prema zakonima logike, u jednom slučaju američka propaganda trebala da laže, jer je nemoguće biti glupi dobrotvor i nemilosrdan lovac u isto vreme.
Međutim, u stvarnosti, situacija je još zanimljivija: američka propaganda laže u oba slučaja: Rusija i ruske državne kompanije nisu “geopolitički Šajlok”, a nisu ni “geopolitička majka Tereza”. Moskva je zaista pomogla i nastaviće da pomaže Karakasu, uvek razumno kombinujući idealizam sa pragmatizmom.
Počnimo sa činjenicom da Rusija nije glavni kreditor venecuelanske ekonomije, pa čak ni drugi najvažniji. Ako uzmemo zapadnjačke (najneprijatnije za Rusiju) procene agencije Bloomberg za poslovnu informaciju, ispada da je lider u investicijama i kreditima Kina sa 70 milijardi dolara, ali časno drugo mesto pripada veoma uticajnim i uglednim bankama i investicionim fondovima, uglavnom iz SAD i Velike Britanije.
Prema najkonzervativnijim procenama koje su citirane u Rojtersovim materijalima, oni su pozajmili vladama Čaveza i Madura, kao i venecuelanskoj državnoj naftnoj kompaniji PDVSA, novac u iznosu od oko 50 milijardi dolara.
Među Venecuelskim kreditorima nalaze se giganti finansijskog sveta kao američki investicioni konglomerat BlackRock (najveći investicioni fond na svetu, imovina pod upravljanjem – 6.789 biliona dolara) i najuticajnija američka banka Goldman Sachs, koja je poznata po svojim izvanrednim mogućnostima, političkog lobiranja u SAD i Evropskoj uniji.
Inače, venecuelanska opozicija je u više navrata rekla da neće platiti dugove „anti-narodnog režima“ (posebno opozicija ne želi da plati Goldman Sachs banci, koja je bukvalno spasila Madura 2017). Tako, paradoksalno, nekoliko veoma velikih i uticajnih američkih finansijskih kompanija navijalo je za Madura, jer je malo verovatno da će želeti da se upuste u „otpis u ime demokratije“ za najmanje 50 milijardi dolara.
Poređenja radi, najveća procena ukupnog iznosa kredita i investicija ruskih struktura u Venecueli iznosi 17 milijardi dolara, a ovaj iznos ne uzima u obzir neke važne aspekte. Prvo, Venecuela odavno isplaćuje ruske i kineske kreditore naftom i udelima u naftnim poljima Venecuele – a venecuelanski kreditori već godinama stvaraju ozbiljne prihode.
Drugo, ruski krediti (vredi napomenuti da sličnu šemu koriste SAD, Kina, Velika Britanija i zemlje EU širom sveta) često su vezani za snabdevanje ruskih roba i usluga – to jest, novac se već usmerio na plate, na primer, za domaće oružare. Dakle, govoriti o gubicima od 17 milijardi dolara je u najmanju ruku netačno i više nego prerano
Nažalost, u ruskom informativnom polju često se čuju izjave da venecuelanska vlada nije kriva za bilo šta, da su ekonomske teškoće mit ili da su ekonomske poteškoće (pre svega hiperinflacija) 100% rezultat američkih sankcija. To nije tako.
Nijedna američka sankcija ne može objasniti činjenicu da je venecuelanska zlatna rezerva bila u Londonu već dugi niz godina na raspolaganju Bank of England, koja, prema najnovijim informacijama, odbija da je vrati, a u trenutnoj kriznoj situaciji, ovo zlato može postati budžet proameričke hunte.
Nijedna sankcija ne može objasniti činjenicu da se ključna venecuelanska imovina, koja donosi glavne prihode zemlje u stranoj valuti (npr. Rafinerija nafte i mreža benzinskih stanica Citgo), nalaze u SAD i tokom svih godina sukoba sa Amerikom, zvanični Karakas se nije trudio da ih proda i kupi nešto slično u bilo kojoj drugoj – Venecueli prijateljskoj – zemlji.
Nikakve sankcije ne mogu objasniti apsolutno ludu politiku monetarne stimulacije ekonomije, koja je dovela do činjenice da je inflacija u Venecueli odavno merena u nekoliko desetina ili stotina hiljada posto godišnje, podrivajući ekonomiju i životni standard stanovništva. tako da čak i toaletni papir postane luksuzni proizvod. Vreme je da Karakas (kao i neki ruski ekonomisti) shvate da je nemoguće rešiti ekonomske i socijalne probleme „štampanjem i distribuiranjem novca“.
Prema Centralnoj banci Venecuele za oktobar 2018. godine, koja se odnosi na trgovačku ekonomiju, inflacija u Venecueli je bila veća od 1 300 000% – nivo kada se nacionalna valuta pretvara u omotač, koji se može koristiti samo za zagrevanje kuće tokom sledećeg nestanka struje.
Činjenica da stanovnici Venecuele masovno podržavaju Madura uprkos činjenici da cene rastu za najmanje nekoliko desetina procenata svakog dana već nekoliko godina – je pravo čudo. Ponovo, hiperinflacija se ne može pripisati sankcijama ili padu cena nafte. Dovoljno je pogledati zemlju u kojoj su američke sankcije, američka intervencija i građanski rat mnogo teže pogođeni – Sirija.
Prema CIA-i, na vrhuncu rata u 2016. godini, Asadova administracija uspela je da održi inflaciju na samo 43,9%, a 2017. je spala na 25,5% – to jest, inflacija opada, a ekonomija se postepeno vraća u normalu.
Sada smo svedoci prilično akutne političke krize, ali za Venecuelu takve krize su, nažalost, gotovo rutinske. Dovoljno je prisetiti se aktivne potpore američkih nemira iz 2014. i 2017. godine, tokom kojih je legitimna vlada u Karakasu ostala doslovno u ravnoteži.
Ako će Madurova administracija i ovaj put biti u stanju da održi situaciju, to može čak doneti pozitivne rezultate barem u smislu promene ekonomske politike venecuelanskog rukovodstva, koja je pre samo nekoliko meseci (iako je Venecuela bila u teškoj ekonomskoj krizi već dugi niz godina) tražila od ruskog rukovodstva da razvije plan za normalizaciju venecuelanske ekonomije.
Ako legitimna vlada zadrži vlast i ako ruski plan bude usvojen za implementaciju, Venecuela će imati dobre šanse da izađe iz krize i dramatično smanji svoje rizike u budućnosti. Ovo će biti dobro za samu Venecuelu i za sve njene ekonomske partnere.
Webtribune.rs
