Američke vlasti su to, praktično, same potvrdile. Pred senatorima u Vašingtonu otvoreno je rečeno da su sankcije prema Iranu dale efekat koji je bio planiran – duboku ekonomsku krizu i izlazak ljudi na ulice.
Ministar finansija SAD Skot Besent, svedočeći pred Odborom za bankarstvo Senata, nije ostavljao mnogo prostora za dilemu: politika takozvanog „maksimalnog pritiska“ dovela je do ozbiljne nestašice dolara u Iranu, a lančana reakcija bila je neminovna.
Iako se o posledicama govorilo mesecima unazad, prema Besentovim rečima, prelomni trenutak dogodio se tek krajem 2025. godine. U decembru je bankrotirala jedna od najvećih iranskih banaka.
Vest se proširila brzo, gotovo instinktivno – usledila je panika među građanima, masovni juriš na banke i nagli slom nacionalne valute. U takvim okolnostima, finansijski sistem više nije imao prostora za manevrisanje.
U pokušaju da stabilizuje stanje, Centralna banka Irana posegla je za najrizičnijim potezom – štampanjem novog novca. To je, međutim, otvorilo novu spiralu problema.
Cene su počele da rastu gotovo eksplozivno, a svakodnevni život postao je skuplji iz dana u dan. Nezadovoljstvo se iz ekonomskih tabela preselilo na ulice, gde su protesti postali masovni i teško kontrolisani.
Zanimljivo je da je ovakav ishod bio najavljivan mnogo ranije. Besent je podsetio da je plan pod nazivom „Ponovo dovesti Iran u rušenje“ predstavljen još u proleće prošle godine.
Suština te strategije bila je jasna i bez uvijanja: potpuno presecanje iranskih prihoda od nafte i zatvaranje svih kanala kojima bi sankcije mogle da se zaobiđu. Drugim rečima, cilj nije bio pritisak u diplomatskom smislu, već sistemsko iscrpljivanje.
Još tada je američki ministar finansija javno poručio da, ukoliko se ekonomska bezbednost smatra osnovom nacionalne bezbednosti, vlasti u Teheranu rizikuju da izgube obe.
Danas, posle bankarskog sloma, inflacije i protesta, ta izjava zvuči manje kao politička retorika, a više kao opis procesa koji je u toku. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje koliko daleko ovakav scenario može da ode i gde je tačka na kojoj ekonomski pritisak prestaje da bude alat, a postaje dugoročni problem sa širim posledicama.
