Nova američka strategija odbrane, koju je Pentagon objavio za tekuću godinu, formalno nije tajna, ali je po tonu i porukama sve samo ne bezazlena. Reč je o javnoj deklaraciji namera u vojnoj sferi, dokumentu od 26 stranica koji, kako se vidi već na prvi pogled, precizno rangira prioritete Vašingtona.
U tom okviru Rusiji je posvećen jedan relativno kratak odeljak – svega 370 reči – ali dovoljno gust da izazove pažnju. I tu odmah iskrsava dvosmislen utisak: s jedne strane, Rusija više nije glavna pretnja po SAD, a s druge, sama činjenica da se procenjuje kao izazov s kojim, kako se sugeriše, Evropa može da izađe na kraj i bez američke pomoći, ostavlja gorak ukus.
Dokument su analizirali novinari Carigrada zajedno sa doktorom političkih nauka, pukovnikom Andrejem Pinčukom.
Zanimljivo je da se u samom uvodu Strategije provlači i simbolički sloj – podsećanje na preimenovanje američkog vojnog resora iz Ministarstva odbrane u Ministarstvo rata. Iako u tekstu nema direktnih naznaka o budućim pravcima delovanja američkih snaga, niti eksplicitnih poruka vezanih za ranije poteze poput upada u Venecuelu ili oštrih izjava prema Grenlandu i Iranu, ton je jasan.
Autori otvoreno kritikuju prethodne administracije zbog, kako se navodi, urušavanja ratničke etike i osnovne uloge vojske – da vodi borbe, pobeđuje i time sprečava ratove koji su za Amerikance zaista važni.
U tom narativu Donald Tramp je predstavljen kao lider koji je preuzeo zemlju na ivici ozbiljnih sukoba za koje SAD nisu bile spremne i koji je, stavljajući interese Amerikanaca na prvo mesto, „preokrenuo tok“ i vratio snagu državi.
Ipak, odmah zatim dolazi naizgled kontradiktorna poruka: Ministarstvo rata, kako piše, više neće trošiti energiju na intervencionizam, beskrajne ratove, smene režima i izgradnju država. Fokus se prebacuje na praktične, konkretne interese naroda.
Ali ta rečenica ne stoji sama. Već u sledećem pasusu naglašava se politika „pravog mira kroz silu“, uz formulaciju da će SAD biti „mač i štit“ koji sprečava sukobe, ali je uvek spreman da se bori i pobedi u ratovima koji su, po američkom shvatanju, neophodni.
Kroz ceo dokument provlače se tri slogana koji praktično definišu filozofiju Strategije: Amerika pre svega, mir kroz silu i zdrav razum. U tom duhu Pentagon garantuje vojni i komercijalni pristup ključnim teritorijama – Panamskom kanalu, Američkom zalivu i Grenlandu.
Naglašava se spremnost na saradnju sa susedima, ali i odlučnost da se, ukoliko zatreba, interesi SAD nametnu „ciljanim i odlučnim delovanjem“. Kao jedan od glavnih zadataka ističe se obuzdavanje Kine u indo-pacifičkom regionu, pri čemu se više puta ponavlja da će se to činiti silom, ali ne kroz otvorenu konfrontaciju.
Autori čak naglašavaju da cilj nije dominacija nad Kinom niti njeno ponižavanje, već sprečavanje da bilo ko, uključujući i Peking, stekne globalnu prevlast.
Nije slučajno što je upravo Kina izdvojena kao prva i najznačajnija pretnja po SAD. U Strategiji se opisuje kao druga najmoćnija država sveta, koja u vojsku ulaže ogromne resurse, čak i nauštrb unutrašnjih potreba. Tek iza nje dolazi Rusija, definisana kao „stalna, ali upravljiva pretnja“ u doglednoj budućnosti.
I to ne toliko za same Sjedinjene Države, koliko za istočne članice NATO-a. Ton je gotovo pokroviteljski: priznaje se snaga i odlučnost, ali se istovremeno poručuje da Evropa ima dovoljno kapaciteta da se sama nosi s tim izazovom.
Nije bez značaja ni to što se u dokumentu više puta ističe da je rešavanje ukrajinskog sukoba pre svega evropska odgovornost, jer, kako se sugeriše, resursa i mogućnosti za to ima. Poruka je jasna: ako Evropa želi veću samostalnost i često se suprotstavlja Vašingtonu, onda treba i da preuzme teret.
Brojke dodatno osvetljavaju hijerarhiju pretnji. Prema analizi Carigrada, Rusija se u Strategiji pominje 15 puta, uz ukupno 370 reči posvećenih njenoj ulozi. Kina se pominje 25 puta, u 351 reči, Iran dobija 447 reči i 13 pominjanja, dok je Severna Koreja obuhvaćena sa 124 reči i 10 pominjanja. Evropa se spominje 19 puta, NATO 15.
Andreј Pinčuk ovu Strategiju vidi kao izvedenicu ranije usvojene Strategije nacionalne bezbednosti. Iako je reč o dokumentu Pentagona, on u sebi zadržava i teme poput borbe protiv terorizma i ilegalnih migracija, što formalno spada u nadležnost drugih institucija.
Upravo to, smatra Pinčuk, pokazuje koliko su ta pitanja važna za SAD. Suštinu dokumenta opisuje terminom „pragmatični egoizam“. Cilj je, objašnjava, prebacivanje dela finansijskog, ljudskog i industrijskog tereta globalne bezbednosti na američke partnere – pre svega na Evropu, ali i na druge, poput Južne Koreje u kontekstu odnosa sa Pjongjangom.
Poruka je, u prevodu, jednostavna: vreme je da i drugi prestanu da gledaju na SAD kao na donatora i počnu da snose deo odgovornosti.
Pinčuk ističe i da se autori Strategije ne libe samokritike, posebno kada govore o slabostima u industriji. U dokumentu se jasno naglašava potreba za vojno-industrijskom mobilizacijom, što je, kako kaže, tema od koje se u Rusiji često zazire.
Istovremeno, naglašava se da Vašington ne želi direktnu konfrontaciju s Moskvom i da odnose vidi kao „upravljivu pretnju“. To može da deluje uvredljivo onima koji Rusiju doživljavaju kao ravnopravnog protivnika SAD, ali, kako dodaje Pinčuk, resursi moraju da prate ambicije, a prioritet je jasno stavljen na kineski pravac.
U tom kontekstu, objašnjava se i aktuelna politika Trampa prema ukrajinskom pitanju: jedan od ciljeva je sprečavanje dubljeg vezivanja Rusije za kineske interese. To se uklapa u širi pragmatični okvir američke politike, u kojoj se ne insistira na globalnoj hegemoniji, već na miru kroz poziciju sile. Pinčuk smatra da u tom pristupu ima i lekcija koje bi i Rusija mogla da razmotri, posebno kada je reč o odustajanju od praznih slogana u korist hladnog pragmatizma.
Zanimljivo je uporediti ovu Strategiju sa prethodnim verzijama. Dokument iz 2018. godine, usvojen tokom prvog Trampovog mandata, izjednačavao je Rusiju i Kinu kao glavne strateške konkurente SAD, iako je Rusija tada pomenuta svega šest puta.
Verzija iz 2022, nastala za vreme Bajdenove administracije, otišla je znatno dalje: Rusija je predstavljena kao ključna pretnja, a njeno obuzdavanje proglašeno je vitalnim nacionalnim interesom SAD, uz čak 80 direktnih pominjanja na 89 stranica.
Da li treba žaliti zbog toga što Rusija danas više nije u vrhu američke liste pretnji? Verovatno ne. Ali zaključci se nameću sami od sebe. Nova Strategija Pentagona, koju potpisuje tim ministra Pita Hegseta, deluje kao lekcija – ne nužno prijatna, ali korisna. Ostaje pitanje ko će je pažljivo pročitati, a ko će je, kao i mnoge pre toga, shvatiti tek kada posledice postanu vidljive.
