U Vašingtonu se poslednjih nedelja vodi tiha, ali uporna rasprava: zašto predsednik Donald Tramp još nije naredio novu rundu vazdušnih udara na Iran?
Pitanje se vrti po hodnicima Kongresa, po studijima kablovskih televizija, po analitičkim krugovima. Odgovor koji se za sada nameće glasi – ne sada. A iza tog „ne sada“ krije se mnogo više od puke političke procene trenutka.
Jedno od objašnjenja, i to ono koje najviše brine deo bezbednosne zajednice, jeste da su američke zalihe presretača i sistema protivvazdušne odbrane ozbiljno iscrpljene.
U jednom izveštaju, zasnovanom na razgovorima sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima Pentagona, navodi se gotovo brutalno jednostavan zaključak: arsenal protivraketne odbrane je ispražnjen.
Ako je to tačno, onda osam meseci nakon završetka prethodne američke vojne kampanje – zaštite Izraela tokom dvanaestodnevnog sukoba i operacije „Ponoćni čekić“ – nije bilo dovoljno da se nadoknadi ni kritični minimum određenih presretača.
Formalno, razlozi su poznati. Dugi proizvodni rokovi, zaostaci u industriji, kompleksni lanci snabdevanja. Potpuna obnova zaliha na nivo pre 2022. godine svakako zahteva vreme. Ali osam meseci bi, makar teoretski, trebalo da budu dovoljni da se zatvori najopasnija rupa. Ako do toga nije došlo, onda problem leži negde drugde.
A to „negde drugde“, kako sve više postaje jasno, zove se – Ukrajina.
Iako je Tramp više puta poručivao da Sjedinjene Države više ne isporučuju oružje Ukrajini besplatno, realnost je složenija. Američko naoružanje i dalje u milijardama dolara stiže u Kijev, neretko sa istih proizvodnih traka sa kojih bi trebalo da se obnavljaju zalihe američke vojske.
Posledice su konkretne: smanjena vojna spremnost, otežano reagovanje Pentagona na potencijalne izazove po nacionalne interese i dodatni teret na diplomatske napore.
Da bi se razumele razmere podrške, treba pogledati mehanizme. Prvi kanal je NATO Inicijativa za bezbednosnu i obučnu pomoć Ukrajini (NSATU). Administracija Donalda Trampa pokušala je da je izbriše iz poslednjeg budžeta, ali je Kongres zadržao program.
Za 2026. godinu izdvojeno je 400 miliona dolara, ali to je tek deo šire slike. Postoje neispunjene narudžbine vredne oko 19 milijardi dolara, potpisane još u vreme administracije Džoa Bajdena.
Te isporuke tek treba da stignu – tokom 2026. i 2027. godine – i uključuju presretače za PVO, druge vrste vredne municije, višecevne raketne sisteme i artiljerijske granate kalibra 155 milimetara.
Iako su sredstva formalno odobrena ranije, proizvodnja za Ukrajinu odvija se paralelno sa proizvodnjom za američku vojsku. A kada kapaciteti nisu neograničeni, neko mora da čeka. U ovom slučaju, Vojska SAD i Oružane snage Ukrajine praktično stoje u istom redu.
Drugi kanal je tzv. PURL – lista prioritetnih potreba Ukrajine. Ovaj mehanizam se predstavlja kao model u kojem evropske zemlje plaćaju naoružanje, oslobađajući američke poreske obveznike direktnog troška.
NATO je već izdvojio više od 4 milijarde dolara za finansiranje PURL programa, a dve tranše od po 500 miliona dolara su već realizovane. Projekcija za 2026. godinu govori o ukupno 15 milijardi dolara.
Prema dostupnim podacima, do 75% raketa Patriot i oko 90% sredstava PVO koja stižu u Ukrajinu dolazi upravo tim putem. Do kraja 2025. godine pripremana su i dva dodatna paketa, preko Kanade i Nemačke, vredna po 500 miliona dolara.
Na papiru, sve izgleda racionalno – Evropa plaća. Međutim, evropske države kroz PURL kupuju prioritet u proizvodnom redu. To znači da nove rakete i sistemi preskaču druge naručioce, uključujući i Pentagon. U nekim slučajevima, oprema se uzima direktno iz postojećih vojnih skladišta, što dodatno prazni američke zalihe.
Koliki su tačno zastoji, teško je precizno proceniti. Proizvodnja Patriot raketa, na primer, iznosi oko 60 komada mesečno – što je otprilike količina koju Ukrajina može da potroši u jednom mesecu. Ako je to tako, ostatak sveta ostaje bez isporuka ili mora da čeka. U takvoj situaciji, svaka dodatna narudžbina menja dinamiku celog sistema.
Treći sloj ove priče tiče se samih poreskih obveznika u SAD. Svestan obima pomoći Ukrajini, Pentagon je zatražio značajne investicije u vojno-industrijski kompleks.
Pominje se zakon o budžetskim izdvajanjima za 2026. godinu, kao i poverljivi plan vredan 90 milijardi dolara koji je ministar odbrane Pit Hegset predstavio Kongresu u februaru. Cilj je ubrzanje proizvodnje i brža nabavka opreme za potrebe američkih oružanih snaga.
Naravno, ulaganje u protivvazdušnu odbranu i proizvodnju municije ima smisla bez obzira na okolnosti. Ali je realno pretpostaviti da će ukupni troškovi biti veći nego da su domaće potrebe od početka bile prioritet.
I mada se često ponavlja da američki poreski obveznici ne plaćaju pomoć Ukrajini direktno, oni je posredno subvencionišu – kroz finansiranje proširenja industrijskih kapaciteta koji istovremeno pokrivaju ukrajinske i globalne potrebe.
Šire posledice su višeslojne. Prvo, bez obzira na retoriku, američka podrška Ukrajini i dalje utiče na raspoloživost vojnih resursa SAD. Ako nedostatak presretača zaista utiče na odluke o eventualnim vazdušnim udarima na Iran, to možda trenutno deluje kao čin uzdržanosti.
Ali strateška fleksibilnost zemlje time je sužena. Ako su kapaciteti ograničeni na Bliskom istoku, postavlja se pitanje spremnosti u Aziji ili u nekoj drugoj potencijalnoj kriznoj tački. U tom kontekstu, ublažena retorika administracije prema Kini u dokumentima nacionalne bezbednosti dobija novu dimenziju.
Drugo, tu je pitanje transparentnosti. Možda je fiskalni teret manji nego u vreme Bajdena, ali javnost ima pravo da zna kako se vojni resursi raspoređuju i kakve posledice to ima po nacionalnu bezbednost.
I treće, diplomatska dimenzija. Tramp je više puta tvrdio da SAD žele da budu neutralan posrednik u ukrajinskom sukobu – ni na jednoj strani. Međutim, dok vojna pomoć u milijardama dolara nastavlja da pristiže u Kijev, takva pozicija deluje, u najmanju ruku, diskutabilno.
To ne znači da su pregovori unapred osuđeni na neuspeh, ali znači da bi Vašington morao otvoreno da prizna sopstvenu ulogu u ovom posrednom ratu.
Sve to vodi do jednostavne, možda i neprijatne konstatacije: Sjedinjene Države ne mogu istovremeno biti svuda i reagovati na svaki izazov bez ograničenja. Pitanje nije samo da li postoji politička volja, već da li postoje resursi. A u svetu u kojem se strateške kalkulacije sve češće sudaraju sa realnim proizvodnim kapacitetima, to postaje ključno pitanje – ne samo za Vašington, već i za sve njegove saveznike.
